ZATEKLI SU ME KAKO PUŠTAM ISTU PESMU PONOVO I PONOVO
HODAJUĆI BOSA U OSMICAMA PO PARKETU
tridesetšestogodišnja devojka
nalazi se na respiratoru
u okružnoj bolnici u Milanu
boreći se za svaki udah
pre tri dana jela je
svoju fokaću sa paradajzom
misleći o:
gubitku posla, roze haljini
koju nije uspela da kupi na sniženju
i svojoj majci
***
OVO TELO JE HOTEL
sigurna sam
da sam već ranije bila
u ovom telu
u ovoj prostoriji
ovo telo je hotel
utočište izgubljenih sećanja
i zalutalih posetioca
ostrvo u okeanu
ovde se stihovima plovi
kroz svakodnevicu
širokim hodnicima
pod otvorenim nebom
gosti se smenjuju
dan za danom
godinu za godinom
pri svakom odlasku
odvaja se nokat
pramen kose
prst, noga
i pojavljuje se nova slika
na zidu ulaznog hola
da zabeleži vreme
hotel stari
njegove temelje u zemlji
nagriza morska so
istorija se zapisuje u borama
zidovi, membrane i organi
stubovi egzistencije
i srži hotela
odvojiće se od tla
prilikom sigurne smrti
ovo telo je hotel
i ponekad imam sreće pa uspem
da zagospodarim
njegovim prostorom
a budućnost
ne pamtim
***
GODIŠNJICA
moj otac je umro
pre gotovo deset godina
majka nikada nije plakala javno
već samo krišom, u kolima
na sahrani
grobljem se širio
miris paljevine
vazduh je rezao
kolona se probijala
kroz paučinastu maglu
do iskopane rake
tada sam prvi put pročitala
pesmu napisanu njemu
ljudi su ridali
lica su im se izobličila
a ja sam osećala bes
nisam ga videla ni čula
više od mesec dana pred smrt
ponekad se pitam
da li mi je u svom stanu
ostavio makar jabuku na stolu
da mi se nađe
________________________________________________________________________
MARTINA KUZMANOVIĆ rođena je 31.8.1990. godine u Beogradu. Trenutno živi i radi u Varšavi. Voli smokve, more i sunce. Priprema zbirku poezije čiji je urednik Zvonko Karanović i koju će do kraja godine izdati “Enklava”.
čovjek-časopis 