NA MESTU GDE SE ODIGRAVA GORDOST
Na mestu gde se odigrava gordost
Napuniš pogled prizorima koji te kasnije truju.
Dobre namere i čisto srce
Postanu podlost kada odleže u ustajalim idiomima.
Da li se menja klima pod svodom tvoje glavurde?
Šta ti to sa pameti na jezik padne
Da ti usmrdi dah.
Treba kroz sluh provetravati strah
Koji ti ne da da usnama mičeš.
Nehotice i budeš pesnik.
Načelniče, opšteg mesta,
Skotrljaj se niz sopstvenu kožu
U mrak cipela.
Sa đonova ostrugaćemo ti pesmu
***
HEROJSTVU TOLIKIH U DOMOVIMA GRADSKIM
Srdačan, iskren, napukao od vedrine, osmeh,
pozdrav širok kao da rukom nevidljivu tablu
u vazduhu brišem. Glas glaski, pogled pogledski
herojstvu tolikih u domovima gradskim
što su bez reči i tako solidno svikli
da je to dostojno divljenja
na život u kome nema života
na život u kome se događa i ne događa ništa.
Pristati tako snažno i sa tako upornom verom
na laž slavnog imenovanja
i ni na trenutak ne biti pred dilemom:
„Da li ruševine jalovih dana
(od kojih su jalovije samo noći), naše su?“,
ali njihov je osmeh kojim krštavaju to otkriće,
i taj osmeh ozbiljna voda, šaljivdžija vazduh
i prevrtljiva zemlja pozdraviće.
***
U RAZGOVORU PRIKLONJENIH GLAVA
Bez dodira jedino bezazleni,
Pogledi tek poniru na površini
Lica, odela. Razmak koji nas čini
Sagovornicima, rečenična je pista,
Uzletište dronova tolikih
Kojima me bombarduješ i snimaš.
Sazvežđa meteoroloških balona
Puštaš da kruže svodom
Našeg privatnog neba, pod kojim smo
U razgovoru priklonjenih glava.
Tad sopstvenu temperaturu meriš mojom
Predviđaš tropske talase, trajanje ledenih dana.
***
SVETO STRPLJENJE
(povest jedne kapi)
Iz grotla što visi naopačke
Nad umanjenom slikom krovova
Beznadežno malih, nesrazmernih,
Gledano iz perspektive ptica i dronova.
Kapljica kane na oštru maiju
Pa se skotrlja preko grančice
Nemarno nanete farbe, katrana,
Šrafa u zarđalom stisku matice.
U slalomu stupa na mokre crepove,
Survavajući se sa visine,
Izmeću malih ostrva trave
(I neznano kako na krovu stasale)
Kroz gustiš nebeske mahovine.
U mali humus limene cevi,
Što presečena zjapi naviše,
U meko od perja, zemlje, čepova,
Papira, lišća, opušaka
U slobodnom propadanju do prvog kolena
Kroz cilindar prema kanalu ispusta
Sa kapljom ispred skoro u paru
Liznuvši limeni jezičak oluka,
Blistajući klizne u baru.
____________________________________________________________________
VELIMIR KNEŽEVIĆ rođen je u Beogradu 1985 godine. Diplomirao srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Objavio je zbirke pjesama “Mrazovnik” (2008.) i “Dunav stanica” (2019.)
čovjek-časopis 