SUMRAK, OSMI DAN KARANTINA
Policijski čas nije vreme,
već mreža ulica, krvotok
koji konačno odmara.
Kazaljke sužavaju krišku.
Zidovi sobe su četiri strane
jednog te istog sveta,
u sumrak, jednačinom
tišine potvrđuju moje
solipsističke sumnje,
opet sam sâm = sam²
Opsesivno pranje ruku,
zadržavanje daha,
snimci iz bolnica uživo
i odjednom moj smešak,
kada ugledam Typing…
na dnu naše prepiske.
***
PARIZ, TEKSAS
Telo mi je umorno skladište,
prostor u koji ne mogu
da stanu sećanja,
kamp prikolica
i zvonce za krave
vezano oko članka tvoje noge,
dok si iznova u snovima
gola bežala drumom.
Postoji Pariz u pustinji.
Njegova površina je
četiri godine hoda.
Vreme neophodno
da kičma postane
napuštena pruga,
i sećanja stanu
na osam milimetara trake,
zbog čega te pamtim
samo kao zrnca peska,
ožiljak na emulziji kasete
ugurane u usta
video-rekordera.
Kada smo mu dali ime Hanter
nisam znao da ću te loviti
po brojevima bankovnog računa.
Danas mi je ispričao
istoriju celog svemira.
Postoje ljubavi
nalik na veliki prasak.
Njihov epilog
stane u jeftin telefonski poziv,
crne rupe slušalice.
Takvi monolozi su različiti,
ali uvek počinju rečima
Znao sam te ljude,
to dvoje ljudi.
***
VOZOVI I OPET VOZOVI
Tragom službenih putovanja
čekao sam vozove u mestima
za koja nisam ni znao da postoje.
Dugo sam posmatrao mape.
Pruge su precizni ožiljci.
Zvuk poništavanja karata,
upozorenje Puniš trideset godina.
klik-klik i Bon Voyage.
Pamtim sebične zidove
jedne stanice u Italiji
koji nisu odašiljali vaj-faj signal.
Polja nadomak Genta,
narandžasti déjà vu,
sećanje na sliku iz udžbenika
Žitna polja nadomak Arla.
U snenom prostoru,
nakon predgrađa Budimpešte,
proklizavale su livade,
figure na šahovskoj tabli
nepomične krave, dalekovodi.
Sećam se lica jedne Rumunke
dok je izlazila
na stanici pre Brašova,
povratak nikome, nigde,
vozovi i opet vozovi,
škripa je bila jedini saundtrek,
uz koji sam posmatrao
Morzeove signale gradova.
Ponekada sam se uspavljivao
listanjem imenika u mobilnom.
Pre nego što bih napustio
zamračene hotelske sobe,
opipavao sam unutrašnji džep jakne.
Pasoš, karta, Satori Srđana Srdića.
Zvuk zatvaranja kofera
bio je znak za polazak.
Uvek bih zastao na vratima
i poslednji put osmotrio sobu.
Jedva sam se suzdržavao
da vrhom ključa ne urežem
ime u skriveni deo nameštaja.
_________________________________________________________________________
VLADAN KREČKOVIĆ rođen je 1988. godine u Beogradu, gde je na Fakultetu političkih nauka diplomirao novinarstvo i komunikologiju. Autor je romana “Aleksa ili kroz snegove i sirene”. Priprema svoju prvu zbirku pesama.
čovjek-časopis 