1.
KAKO JESTE
Između ptice u tebi
i zmije oko tebe
nežna je ljubav
Mlado crno perje ponosom blista
Žuti kljun, a u glavi vrelina
Sirova snaga traži surovu notu
Pesma lomi čeljust o krljušt
pesma slabi ujed i zub dubi
Iz stare zmije nova iziđe
I košuljica bačena zasja
Između četrdeset hajduka u tebi
nađe se i kukavica
između četrdeset bandita u tebi
bude i pošten
Između četrdeset dana i noći
I jedan dobar dan zaluta.
2.
O DRVETU
Dve zveri u tebi žive
Noćna ptica na vrhu grane
popodnevna zmija na kamu
Iz kojeg misliš da rasteš
Dve zveri na tebi pevaju
Jedna podzemnu predačku mračnu
Druga nadzemnu poletnu svetlu
Od natpevavanja kora ti gori
I smeje ti se lug
Koga primaš kod sebe i ko sve neće
Biti ti drug
3.
KADA JE GNEZDO PUKLO
Kada je gnezdo puklo,
Zmija je pitala šta ćemo gde ćemo
Siđi od kamena dom da dignemo
Ptica je rekla nećemo nećemo
Siđi od kamena da pravimo dom
U gustom korenju svićemo gnezdo
ne vole bogovi što je visoko
ni pusto drsko i izloženo
Tu kišu i grom najpre puste
Tu munjom šalju opomenu
Spusti se dole dom da gradimo
Od kamena nikom ni kamena
Ptica je rekla nećemo nećemo
Šta pukne – to se ne da spojiti,
Šta padne – možda je bolje baciti
Kad klone kljun biće bolje otperjati
Tako je zmija dozivala
A ptica već beše odletela
4.
SVAĐA MEĐU GRANAMA
Zmijinji li ti jezik i rod
Seme i pleme
Grom da te spali
Pogani kljun će ti glave doći
A hranu ne psuj
Kreštava nakazo tebi govorim
Jezik nek ti se osuši muko
Da valjaš ne bi se zemljom valjala
Krilo ti dabogda u trn zapelo
Đavo nek te pokusa
Idi ti đavolu on te i poslao
Vrane ti oči pokljucale
Zbor te zmijski osudio
Siđi dole ne laj ptičurino
Vrane će i tebe stići
5.
POČECI
Zmija okruži gnezdo
Telom nazida utvrdu
Ptica nežnim paperjem veže
Ukrasi listom zlatnim
Tako žive u istom domu
Zmija brani pticu od drugih zmija
Ptica greje modru joj krljušt
U početku bude dovoljan
Topli dom. Posle, zmija traži temelje drveta
Da se zavuče. Ptica počne da skita,
Nerado se vraća, sa pesmom u kljunu
Stisnutom između jauka i kletve.
O siva goro, o goro kriva, o prokletnice među gorama
I lelek taj zmija sve teže nosi.
Krilo se pada boji i stresa
Života prokletog među korenjem.
Svaka ptica košulju rado menja,
Svaka zmija se isprsi novim perjem.
Tako žive i grizu se, bez zuba, bez kljuna,
Tako sunce izađe do trista puta.
Siđi do mene o nesrećnice
Popni se da mi krov popraviš
6.
VREME LJUBAVI
Samo pisni i ja ću sići
Budi me nedeljom u pet
Lepo ti stoji novo perje
I tebi košulja, draga
Evo stare, zavese skroji
Danas kod mene na ručak.
Ne zaboravi, gledamo mesec pun
Vodiš me sutra u dub
Reko bi čovek, evo dobar i lud
Reko bi čovek, braća.
7.
ŠTA JE NA KRAJU BILO
Raspuklo gnezdo ko dozreo nar.
Po njemu haraju grdni mravi,
Raznose zavese od stare kože
I garniture od suve trave
Paperje leti
Niko ga neće
Među korenjem bandit pacov
Progrizo hol. Bio par dana i pobego
Smrdi mu kaže na zmije.
Grana se lagano suši. Da li jesen
Il neka teža boljka. Lug ćuti,
Sve se vratilo miru, zna se ko je kome drug,
Ko kome hrana i sve ukrug.
Sunce izlazi kasno, a rano leže.
Prošeta lovac, tih, na orozu prst.
Dođe i šumar, drvu nacrta krst.
I sve teško boluje – od ravnoteže.
_______________________________________________________________________
SANJA DAČIĆ rođena je 1974. godine u Gradačcu. Živi i radi u Beogradu, gde je i završila studije srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu. Bavi se poezijom, prozom, prevođenjem i esejistikom. Objavila je zbirku pesama Pitanja smrti i pitanja večnosti 1994. godine i zbirku priča Godine učenja 2017. godine. Član je Udruženja književnika Srbije.
čovjek-časopis 