NE DAM TE ENTROPIJI

prekinuću jednom svoj zavet neodlaženja na venčanja
i možda te sresti na nekom od njih
knedle u grlu potiskivaću hranom poređanom
na ukrasnim tanjirićima
ta jadna naivnost nade za srećan život koji će
mutirati u teskobu uvek me rastuži
ti i ja, utrnuli od nesnađenosti, imuni na proslave,
gledamo u utrnulo nebo
koje stoji nad nama

sledeće čega ćemo se oboje sećati
ti i ja skriveni
ispod belog stolnjaka koji dodiruje pod
krijumčarimo flaše vina počelo je
opipavanje moje rasparčane duše
koja još uvek ima nepomirljive želje
sve spakovane u jednom telu od
kojih se tetura
otmenost se najlakše skida s mene

habani bukom proslave
ležimo u polumraku ispod stola
dok naše prazne stolice svečano obasjava sunce
već godinama se nalazimo u međuprostorima
koje ne razumemo
planiramo kako da izbegnemo propadanje
ta će buka prestati jednom ostaću ja
i možda ti

ne dam te entropiji, kažem ti
ne dam te entropiji
pohraniću svu ljubav u udubljenje kod tvojih lopatica
i obećavam ti
kada prođu godine, neće biti lakše
i previše puta poželećeš da me nisi nikad upoznao
ipak nećeš otići
možda nećeš naći mir
ali ko je ikad našao spokoj u ovoj mučnoj prolaznosti našoj
ne dam te entropiji
krajevi tvoje kose pripadaju korenu moje
ne dam te entropiji
iako ćemo često biti užasnuti jedno drugim
ali šta si ti očekivao

niko ne može da popije toliko vina kao ja
i da nas svaki put nepogrešivo odvede kući

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ (Beograd, 1975.), iz zbirke pjesama “LJUBAVNA PISMA GUGLU”, Književna radionica Rašić, 2017.

fotografija autorice: Sonja Leković