BITNICI
Posle svih uobičajenih imigrantskih poslova kojima sam se bavio u prvim godinama svog boravka u Njujorku – pranje sudova, ribanje podova, rušenje i zidanje, nošenje džakova i nameštaja – proveo sam čitavu deceniju kao vozač limuzina. Posao je bio lak, čist i pristojno plaćen. Nosio sam odela, mirisao na skupe parfeme i vozio dobra kola.
Najveći deo dana svodio se na čekanje; bogataši su iznajmljivali limuzine za prevoz do određene lokacije, koji je retko trajao duže od pola sata, a zatim bi ih čekao i po nekoliko sati ispred restorana, noćnog kluba, pozorišta ili stadiona, kako bi ih vratio odakle su došli.
Ti dugi periodi čekanja presudno su uticali na moju odluku da se u limo biznisu zadržim tolike godine. U to vreme sam još uvek o sebi razmišljao kao o neotkrivenom geniju pisane reči. Nije to bilo ništa neobično. Njujork je bio pun mladih ljudi koji su se bavili bedno plaćenim poslovima maštajući o glamuroznim karijerama, pa se nisam osećao naročito otrcano. Vožnja limuzina mi je dopuštala da svakodnevno čitam i pišem, i to satima, istovremeno zarađujući novac. Bila je to win-win situacija za pisca u pokušaju.
Radio sam za renomiranu firmu. Više od polovine mojih mušterija činile su poznate ličnosti – ljudi iz sveta filma, muzike, sporta i politike. Nikada nisam vozio nekog kome sam se posebno divio, a o mnogima od njih nisam znao baš ništa. Pevači boj bendova, reperi, glumci iz televizijskih serija, voditelji i učesnici rijaliti programa, zvezde bejzbola ili američkog fudbala… Neretko se dešavalo da pokupim neke meni nepoznate osobe na aerodromu, a da nas ispred njihovog hotela dočeka armija vrištećih obožavalaca.
Mislim da su me baš zato i zadržavali kao vozača. Dopadalo im se to što ne buljim u njih, ne tražim autograme ili zajedničku fotografiju. Smatrali su me ozbiljnim, iskusnim profesionalcem, a ustvari, u većini slučajeva, jednostavno nisam znao koga imam pred sobom.
Čini mi se da sam tek tada shvatio kolika je moć selebriti kulture u Americi. Sedeo bih u svom udobnom, toplom kadilaku i s nevericom posmatrao goluždrave tinejdžerke kako po ciči zimi, satima, čekaju nekog drugorazrednog glumca ili plejbek pevača, ne bi li ga uslikale i uzele autogram. Ili tupoglave klince u sportskim dresovima kako kampuju po čitavu noć ispred hotela u kom je odseo izvesni ragbista ili kečer. Najlepše sam se osećao kada predmet tog obožavanja na kraju projuri pored njih uz pomoć telohranitelja i uskoči u auto ne udostojivši ih ni pogleda.
Brzo sam razvio najdublji prezir prema takozvanim superzvezdama i njihovi fanovima. Skrenuo bih pogled i pokušao da se udubim u Balzaka ili Tolstoja, u najudaljeniju moguću svest od njihove. Razmišljao sam o sebi kao o uzvišenom autsajderu, čije će vreme tek doći. Priželjkivao krvavu revoluciju koja će im zadati preča posla. Maštao o drugačijem svetu, dostojanstvenijem.
Poistovećivao sam se s Trevisom Biklom, usamljenim taksistom-osvetnikom, koji će jednog dana uzeti pravdu u svoje ruke. U stvarnosti, verovatno sam bio bliži Alfiju, nalickanom šoferu-švaleru. Glatko izbrijan, sveže ošišan, akcentovan svilenom kravatom i skupocenim satom, neretko sam završavao u krevetu svojih mušterija – dobrodržećih udovica, bogatih raspuštenica, maminih i tatinih studentkinja sa Kolumbije i En Vaj Jua, kao i raznoraznih članica anturaža pomenutih zvezdica. Nisam imao ni jedan razlog da budem nezadovoljan.
Ali ovo nije priča o tome. Ovo je priča o jednoj nedelji mog života koju sam proveo vozeći dva čoveka pred kojima sam i sam osećao tu vrstu idolopoklonstva.
Posao sam dobio na uobičajen način – koordinator jedne od agencija koje su se bavile organizacijom prevoza, smeštaja i obezbeđenja poznatih ličnosti pozvao me je telefonom i ponudio pozamašnu sumu za sedmodnevni transport dva „starija gospodina“. Prihvatio sam bez razmišljanja, ne samo zbog novca, vec i zbog njihovih godina. To je obično značilo da neću morati da se nosim s noćnim klubovima i žurkama, povraćanjem i urlanjem, pijancima, narkomanima i prostitukama.
Gospodin Snajder i gospodin Herison. Napisao sam to flomasterom na plastificiranom papiru i čekao pored njihovog karusela za prtljag na “Kenediju”.
Selebritije nije lako prepoznati. Uvek su niži nego što ih zamišljamo, najčešće nose kape i naočare za sunce, lažne brkove ili perike. Pisci retko imaju potrebu za tako smešnom kamuflažom, što ne znači da ih je lakše primetiti. Po pravilu, oni se nerado pojavljuju u javnosti i medijima, i obično ih znamo samo s fotografija na poleđini knjige – neretko uslikanih u davnoj prošlosti.
Ipak, čim sam ih ugledao, imena su se prilepila uz prezimena, prezimena uz likove, likovi uz knjige, i znao sam koga imam pred sobom.
Izgledali su kao da ne putuju zajedno, kao da uopšte ne bi trebalo da se poznaju. Stariji od njih je bio niži i mršaviji, ali je izgledao vitalnije i zdravije. Hodao je uspravno i sigurno, dostojanstveno. Odisao je misterioznim mirom, nekakvim nedostižnim strpljenjem, kakvo se skoro nikada ne viđa u Njujorku, a pogotovo ne na Džej Ef Keju. Uredna, seda brada isticala je lepotu njegovog lica. Gledao je ispred sebe sitnim, suznim očima i blago se smešio. Nosio je trodelno, staromodno odelo, dva broja veće nego što mu je pristajalo.
Onaj mlađi bio je krupan i pripit. Nosio je gumene, ribarske čizme i nešto što je izgledalo kao svojeručno pravljeni kožuh od bizonovog ili medveđeg krzna. Bio je proćelav, raščupan i neobrijan. Velika, okrugla glava, bačvast trup, debele, krive noge, kaubojske. Oči su mu varničile. Delovao je ljutito.
Geri Snajder i Džim Herison, sinulo mi je.
Geri Snajder, originalni bitnik, dobitnik Pulicerove nagrade, ovekovečen u Keruakovim romanima i Ginzbergovim pesmama, opunomoćeni zen budista, borac za zaštitu životne sredine još od vremena pre nego što je taj pojam uopšte postojao.
Džim Herison, poslednji mačomen literature, moderni Hemingvej, lovac, pecaroš i ženskaroš, kopač zlata, revolveraš i odmetnik, kavgadžija i pijanac, ruralni, samouki majstor pripovedanja, autor mnogih romana koji su ekranizovani u Holivudu, i koji se, uprkos tome, nikada nije prodao, otvoreno odbivši sve ponude da se preseli u Los Anđeles i svoj ranč u Montani prepusti korovu i lešinarima.
– Dobrodošli, gospodo – promucao sam.
– Ja moram da zapalim cigaretu! – zarežao je Džim. – Geri, pokaži dečku koja je moja torba, ljubim te…
– Nema problema, Džim… Ali razmisli još jednom o tome da ostaviš pušenje.
Džim je prevrnuo očima i izašao napolje.
– Dobar dan – obratio mi se Geri, pruživši ruku.
– Velika mi je čast da vas upoznam – rekao sam.
– Oh, vi ste upoznati s našim radom?
– Kako da ne. I ja se, pomalo, bavim pisanjem.
– Zaista?! Kakva slučajnost… Proza, poezija?
– I proza i poezija.
– Drži se proze.
Torbe su se brzo pojavile i Geri je insistirao da sam ponese svoj prastari, kožni kofer, ispečatiran turističkim nalepnicama s egzotičnih destinacija. Ja sam preuzeo Džimov vojnički ruksak, prošaran skorenim blatom, i rekao Geriju da me prati. Izašli smo napolje.
– Ah, tu ste – rekao je Džim, ispustivši ogroman oblak duvanskog dima iz svojih bezubih usta. – Sine, aj prenesi mi tu torbu do kola, ljubim te… Ja sam stariji čovek. Lako je Geriju, on je u najboljim godinama.
Namignuo mi je, i odmah sam ga zavoleo.
– Naravno, gospodine Herison – rekao sam, blago se naklonivši.
– Bez tih sranja, molim te. Ja sam Džim. Kako se ti zoveš?
– Volf.
– Vuk?!Zajebavaš me?! Ja sam napisao roman pod tim imenom. Snimljen je čak i film, s Džek Nikolsonom!
– Znam, gledao sam… I čitao…
Pogledao me iskosa, u neverici. Geri se nakašljao.
– Vuk je ne samo upoznat s našim radovima, već je i jedan od nas.
– Kako to misliš „jedan od nas“ – upitao je Džim.
– Vuk je takođe pisac.
Džim me je odmerio od glave do pete.
– O, neeeee… – zaurlao je teatralno, lupivši se dlanom po čelu.
Nasmejali smo se, sva trojica. Čekala me je zabavna nedelja.
***
Geri je odseo u Gremersi Park Hotelu, ispred kojeg nas je sačekala lepa, sredovečna žena po imenu Džudi – predstavnica izdavačke kuće Vajnstin. Nosila je poslovni komplet, štikle i gotovo neprimetnu šminku. Kosa joj je bila isfenirana, sveže ofarbana u tamnu mahagoni nijansu. Geri joj je poljubio ruku i gotovo šapatom udelio kompliment na račun njenog izgleda. Džim nije mnogo taktizirao.
– Ah, Džudi, Džudi, zašto moraš da izgledaš tako neodoljivo kad god se sretnemo? Zar ne znaš da mi to slama srce?!
Džudi ga je zagrlila i poljubila u obraz. Smejala se, srdačno.
– Zašto se ne udaš za mene i preseliš u Montanu? Šta možeš da izgubiš? Golubarnik od stana i neiskrene ljubavnike? Ispravljanje tekstova loših pisaca?
– Smučila bih ti se za mesec dana.
– Bah… Toga se i ja plašim.
– Zašto ne želiš da odsedneš u hotelu s Gerijem?
– Geri je dosadan. Zamaraju me njegove zen replike. Ja sam jednostavan čovek – volim hranu, piće i žene. Nemam živaca za religiju, politiku i fiilozofiju.
– I to je filozofija.
– Ti si pametna žena, Džudi.
– Ne, ozbiljno, gde ćeš biti smešten?
– Kod mog poznanika, čuvenog kuvara- Marija Batalija! Tip obožava moje knjige! Ima prazan stan iznad Baboa, svog restorana. Ostavio mi je ključeve kod šankera. Rekao mi je da mogu da jedem besplatno. Imam doručak, ručak i večeru dok god sam tu! Ko bi odbio takvu ponudu! A osim toga, znaš da sam ja amaterski kuvar. Možda maznem neke fore od njega.
– Vidi ti njega – rekla je Džudi, obraćajući se Geriju. – On se već snašao u Njujorku! A kao fol traper, kauboj iz Montane.
– Džim je kao voda, zauzima formu u kojoj se nalazi – zaključio je Geri.
– Na ovakve zen replike sam mislio – procedio je Džim, uzdišući.
Džudi ga je ponovo poljubila.
– Okej, ja ću da popijem piće s Gerijem u lobiju, a mi se vidimo sutra.
– Pazi se ti Gerija, stari je to švaler.
– Ajde polazi, zar ne vidiš kako jedva čekamo da ti vidimo leđa – uzjogunio se Geri.
– Gospodin Herison ide do…– obratila mi se Džudi.
– Baboa – rekao sam.
– Tako je. Hvala.
– Ništa ne brini, Džud. U dobrim sam rukama. Vuk je pisac, jedan od nas.
– Stvarno? Sta pišeš?
– Poeziju i prozu.
– Pošalji mi prozu – rekla je i uručila mi vizitku.
***
Babo se nalazio pored Vašington Skver Parka, u Grinič Vilidžu. Vožnja je bila kratka, ali se Džim raspričao, pa sam uspeo da saznam razlog njihovog boravka u Njujorku. Vil Herst, čuveni milijarder i filantrop, bio je veliki zaljubljenik u literaturu. Izdvojio je određenu sumu novca za pravljenje dokumentarca o „živim legendama američke književnosti“. Geri i Džim su tako proveli nekoliko dana na njegovom imanju u Kaliforniji, šetajući po proplancima, degustirajući vina i razgovarajući jedan s drugim. Filmska ekipa ih je pratila u stopu i beležila njihov dijalog. Desetine sati razgovora su kasnije svedene na sat i po zanimljivog, obostranog intervjua koji se odvijao pred prelepim pejzažima Herstovog ranča. Premijera filma bila je zakazana za kraj te nedelje, u Njujorku.
Kada smo stigli ispred Baboa, Džim je izašao iz kola i rekao da ga sačekam. Ušao je u restoran i ubrzo se vratio noseći svežanj ključeva.
– Jel možeš da mi poneseš torbu do gore, ljubim te?
Popeli smo se uz stepenice predratnog taunhausa i Džim je otključao jedina vrata na prvom spratu. Ušli smo u mali, ali ukusno namešten stan.
– Sasvim dovoljno – promrmljao je.
– Odlična lokacija, srce Vilidža – rekao sam.
– Jel En Vaj Ju, još tu?
– Tu je.
– Možda ošacujem neke studentkinje sa požarnih stepenica, kad izađem da popušim…
– Šacovanje još nije zabranjeno – rekao sam, slegnuvši ramenima.
Nasmejao se, grohotom,, a onda se zakašljao do te mere da sam morao da ga lupam po leđima.
– Šacovanje još nije zabranjeno…– ponovio je kad se primirio. – Drago mi je što ću uskoro biti mrtav.
***
Narednog jutra dobio sam imejl od Džudi, s rasporedom za taj dan. Geri je imao nekakav sastanak u Udruženju Azijata Njujorka, u podne. Trebalo je da ga iz hotela odvezem do tamo, sačekam, i vratim. Posle toga sam bio slobodan do devet uveče, kada je trebalo pokupiti Džima ispred Baboa. As directed, pisalo je. Matori nije hteo da se zna gde ide, pomislio sam.
Dovezao sam se ispred Gremersija u pola dvanaest i rekao uniformisanom vrataru da obavesti gospodina Snajdera o mom dolasku. Geri se pojavio posle pet minuta, u staromodnom, prevelikom odelu, ali drugačijem od onog u kojem je doputovao.
– Dobar dan, Mister Volf.
– Dobar dan, gospodine Snajder.
– Idemo u…
– …Ejža Sosajeti?
– Tako je.
– Tamo smo za petnestak minuta.
– Savršeno.
– Još uvek dobro govorite japanski?
– O, da. Dugo sam živeo tamo.
– Znam. Znam i da ste proveli nekoliko godina u budističkom manastiru. Za vas to nije bila instant filozofija, kao za druge bitnike i hipike?
– Eh, da… Bio sam posvećen. I dalje sam.
– Jel istina kako novajlije moraju da pokažu poverenje tako što ih monasi drže za noge iznad litice?
– Živa istina.
– Prošli ste kroz to?
– Prošao sam i kroz mnogo teže lekcije. Zanima te zen filozofija, budizam?
– Ne baš…
– Koje ste vi vere, ako smem da pitam?
– Ja sam ateista, odrastao sam u Istočnom bloku, to je bio standard, Ali i da sam odrastao na nekom drugom mestu, verovatno bih izabrao ateizam.
– Ah, moji roditelji su bili ateisti, levičari. Kad sam im saopštio da ću se preseliti u Japan ne bih li se posvetio budizmu, prvo što su me pitali bilo je: „A šta su oni ikad učinili za narod?!“
– Haha, famozni „narod“! Levičarima su uvek puna usta te reči!
– Baš tako.
U tom trenutku stigli smo ispred Udruženja. Geri je izašao iz auta i zastao pored još uvek otvorenih vrata.
–Jel misliš da bi ikad mogao pustiti neku veru u svoj život? – pitao me je.
Odmahnuo sam glavom.
– Ne.
– E sad bih voleo da razmisliš o tome šta je to „Ne“ – rekao je i zatvorio vrata.
Ne znam zašto, ali oteo mi se osmeh.
***
U devet uveče bio sam ispred Baboa. Oko pola deset, Džim je izašao iz restorana, mahnuo mi i zapalio cigaretu.
– Samo da popušim jednu! – doviknuo mi je.
Bio je obučen isto kao i prethodnog dana, samo je ispod kožuha nosio čistu, belu, platnenu košulju. Оbrijao se i začešljao ono što mu je preostalo od kose. Delovao je pripito. Završio je čitavu cigaretu u dva ili tri dima i seo u auto.
– Imam dejt – rekao je. – Peta avenija i jedanesta ulica.
– Opa! Bićemo tamo za desetak minuta.
– Moja velika ljubav, iz davne prošlosti, iz praistorije… Brodvejska glumica. Ali neće biti nikakve akcije, suviše smo matori za to.
– I emocije su akcija, još intenzivnija.
– Ma jok, nema više ni toga. Previše je vremena prošlo.
– Ali vam je ipak trebalo nekoliko pića pre nego što ste krenuli?
– Namazan si ti, mali – procedio je.
Ostavio sam ga ispred njene zgrade, oborio sedište i zaspao. Probudilo me je kucanje na prozor. Ispravio sam se i pogledao na sat. Ponoć. Džim je stajao pored kola i pantomimom tražio upaljač. Primetio sam i njegovu prijateljicu u pozadini. Starija žena, doterana i lepa. Smešila se. Izašao sam iz kola, poželeo joj dobro veče i pripalio Džimu cigaretu. Prebacio mi je ruku preko ramena.
– Ovo je moj vozač, Vuk! I kolega, pisac! A ovo je gospođa Vivijen, moja neprežaljena ljubav!
– Džim, opet preteruješ…
– Drago mi je – rekao sam.
– Takođe… Molim te, odvezi ga kući i pomozi mu da se popne u stan. Mnogo je popio.
– Ne treba meni pomoć… Mogu da popijem još toliko! – mrmljao je Džim.
– Nema problema, gospođo. Bez brige.
Vivijen je zagrlila Džima, a onda smo ga zajedno smestili na zadnje sedište. Čim smo krenuli, Džim je delovao svežije.
– Malo sam se pravio da sam pijaniji nego što jesam.
– Što? Sudar se nije odvijao po planu?
– Kao što sam ti rekao, mnogo je vremena prošlo. Promenili smo se, oboje. Kad god provedem neko vreme među umetnicama, brže-bolje se vratim konobaricama. One bar mirišu na klopu! Vozi me u neki bar!
– Kakav?
– Prljav, mračan i jeftin! Sa zagorelim hamburgerima, viskijem, džuboksom i sredovečnim osobljem!
Zaputio sam se ka Ir Inu, najstarijem baru u Njujorku. Ir In je otvoren 1817, u taunhausu sazidanom 1770. Originalni vlasnik je bio crnac Džejms Braun, jedan od prvih oslobođenih robova, heroj Građanskog rata i bliski saradnik Džordža Vašingtona. Obojica se nalaze na čuvenoj slici Prelaženje reke Delaver, Imanuela Luca, čija je replika visila iznad šanka.
Prepričao sam Džimu tu skraćenu verziju istorije Ir Ina, pre nego što smo stigli. Bio je uzbuđen. Insistirao je da mu se pridružim.
– Parkiraj se! Vodim te na piće!
– Nema smisla… ipak sam na dužnosti… – snebivao sam se.
– E, pa i ovo je tvoja dužnost! Ovo je tvoja dužnost kao pisca!
Našli smo parking mesto ispred samog bara i ušli. Dočekala su nas prigušena svetla, miris prženog mesa i točenog piva, bučan žagor. Bila je gužva, ali smo uspeli da se probijemo do šanka. Džim je naručio viski, a ja pivo. Neki klinci su nam ustupili dve visoke, barske stolice. Seo sam i podvio noge na prečagu između nogara. Džim je ostao na nogama i odmerio me.
– Nemoj nikad tako da sediš u kafani.
– Što?! – zbunjeno sam upitao.
– Ako te neko udari, sigurno padaš – rekao je ozbiljno.
Spustio sam stopala na pod, nasmejao se i podigao čašu u njegovom pravcu.
– I? Kakvu poeziju pišeš – pitao me je iznenada.
– Uglavnom narativnu, kao neke kratke priče u stihu. Mrzim rimu. Kako to da me pitaš baš za poeziju? Svi odmah pitaju za prozu. Poezija kao da nikoga ne zanima…
Džim se udubio u svoju čašu, kao da razmišlja o nečemu važnom.
– To je zato što ne razumeju poeziju – rekao je. – Svaka budala može da piše polupristojnu prozu. To se uči. Za poeziju treba dar, talenat, božanska intervencija… Pesnik se rađa, prozni pisac se pravi. Meni je proza donela slavu i novac, ali su moje pesme najintegralniji deo mog bića. One mi najviše znače u onom najdubljem, najintimnijem smislu, jedino njima se istinski ponosim kad stanem ispred ogledala.
Naježio sam se dok je to govorio. Klimao sam glavom, ali ništa nisam rekao. Plašio sam se da bi mi reči zastale u grlu.
***
Primakla se i premijera filma „Upotreba prirode“. Subota uveče, osam sati, udarni termin. Bioskop Pariz, pored hotela Plaza i Central Parka. Nije to bila premijera na kakve sam navikao. Nije bilo crvenog tepiha i paparaca. Okupio se fini svet, učtiv. Džim me je pozvao da im se pridružim. Pristao sam. Sedeli smo u prvom redu, Džim, Geri, Džudi, Vil Herst i još neki ljudi koji su radili na filmu.
Džim i Geri su razgovarali o umetnosti, religiji i filozofiji, prirodi i ekologiji. Razgovarali su odmereno, promišljeno, pažljivo, uvažavajući sagovornika. Imalo je šta da se čuje. Herstov plan je uspeo. Bio je to važan, istorijski zapis. Svetla su se popalila i publika ih je pozdravila aplauzom, ustajući sa svojih sedišta.
Usledila je mini konferencija za štampu. Džim je zabavljao novinare, vodio glavnu reč, prijala mu je pažnja. A onda je neki golobradi novinar je rešio da upropasti atmosferu. Radio je za jedan od onih hipsterskih časopisa, Vilidž Vojs ili Tajm Aut. Obratio se Geriju, po imenu.
– Geri, opšte je stanovište da Bit generacija, kojoj, iako to ponekad negirate, i sami pripadate, nije izdržala sud vremena. Sleng i način izražavanja Bit literature je potpuno prevaziđen i nerazumljiv današnjim čitaocima. Stavovi i vrednosti za koje ste se vi borili milenijalcima, kojima i ja pripadam, ne znače ništa. Kako danas gledate na bitnike i šta biste poručili mojoj generaciji?
Nastao je muk. Džim je žvakao duvan i zurio u klinca. Videlo mu se na licu da misli isto što i ja. Kako bi slatko nalupao šamare tom klipanu. Vil Herst je pocrveneo. Džudi se smešila, ukočeno. Geri nije trepnuo.
– Mnoge stvari za koje su se bitnici zalagali su do te mere prodrle u opštu kulturu da ti to, mladiću, možda i ne primećuješ. One su jednostavno deo svakodnevnice. Ti mi se na primer ne obraćaš sa „gospodine“, imaš dugu kosu, nosiš džins, ne nosiš kravatu na radnom mestu. Prepostavljam da si protiv ratova, veruješ u jednakost polova i rasa, imaš prijatelje homoseksualce, znaš da nam opstanak zavisi od zaštite životne sredine… Ti si bitnik, iako si milenijalac. A na vama je da pronađete nove izazove.
Počeo sam da tapšem, jako, navijački. Džim mi se pridružio, a zatim i svi ostali. Klinac se pokunjio i ubrzo je napustio salu.
Posle toga smo se potrpali u auto i krenuli u Babo. Mario Batali je insistirao da ugosti ekipu posle premijere i Džim je ubedio ostale da prihvate poziv. Dok smo se vozili, neko je započeo razgovor o literaturi. Pominjali su Frenzena i Letema, Judženidesa i Foster Volasa. Pomalo su ih hvalili, pomalo osporavali. Na kraju su se složili da je najveći živi američki pisac Tomas Pinčon, a najveći pisac „srednje generacije“ Džonatan Frenzen.
– Ne bih se složio – rekao sam, iako me niko ništa nije pitao.
– Ah, pa da – reče Džudi. – Vuk je takođe čovek od pera… Da čujemo šta misli mlada generacija?
– Najveći živi pisac je Heri Kruz, a najveći pisac srednje generacije, doduše već pokojni, je Leri Braun.
Muk. Niko nije imao pojma o kome pričam.
– Leri Braun… Heri Kruz… – šaputali su.
Gledao sam ih u retrovizoru kako sležu ramenima. Odlučio sam da prekinem neprijatnu tišinu.
– Zavidim vam. Pred vam je mnogo nezaboravnih noći uz njihove knjige, ako me poslušate.
Večera je trajala do duboko u noć. Ovoga puta im se nisam pridružio. Džim je nekoliko puta izašao da popuši cigaretu, i jednom da mi donese tanjir klope. Biftek i krompiriće.
– Moraš da mi daš tvoju adresu, hoću da ti pošaljem „Vuka“, s posvetom.
– Hvala, baš bih voleo.
U tom nam se pridružila i Džudi.
– Džimi, dragi, odlazim, moram da radim sutra.
Zagrlili su se i zahvalili jedno drugom na svemu. Onda se okrenula prema meni. Pružila mi je ruku.
– Bila sam ozbiljna za ono. Pošalji mi prozu.
– A poeziju – rekao sam, gledajući u Džima.
– Poeziju ne objavljujemo.
***
Džim mi nikada nije poslao obećanu knjigu. Verovatno se napio i izgubio papirić na kom sam mu napisao svoju adresu. Nedugo nakon toga je umro. Bio sam potresen, istinski.
Gerija sam jednom video na televiziji. Pričao je globalnom otopljavanju i planovima Vlade za eksploataciju nafte i gasa na Indijanskim rezervatima. Rekao je da se tome mora stati na put. Stari, dobri Geri. „Ratnik svetlosti“. Tog dana sam otišao na posao u farmerkama, i bez kravate.
Džudi mi je poslala mlak, neutralan komentar na prozu koju sam joj poslao. Nisam se ljutio, znao sam da ću jednog dana biti mnogo bolji. Zahvalio sam se, misleći da je to naš poslednji kontakt. Ali, nekoliko nedelja posle toga, stigao mi je paket od nje. Knjiga razgovora Džima Herisona i Geri Snajdera i DVD istoimenog filma. U knjizi se nalazila cedulja, ispisana penkalom:
“Pročitala sam celokupan opus Heri Kruza i Leri Brauna. Uživala sam. Hvala ti. Džudi.”
Nasmejao sam se.
Imala je lep rukopis, ta Džudi.
_____________________________________________________________________
VUKAŠIN ŠTREKER rođen je 1978. u Beogradu. Odrastao je u Pančevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Od 2003. živi u Njujorku. Objavio je dve zbirke poezije: „Govori glasno i vodi psa sa sobom!“ (Stari prostor, Novi Sad, 2008) i „Koliko je sati u Njujorku?“ (LOM, Beograd, 2013). Njegov samoizdati roman „Paklena šljiva“ našao se u najužem izboru na konkursu VBZ-a za najbolji neobjavljeni roman u regionu 2011. Roman „Zabrana upotrebe vatre i vode“ objavio je 2014, „Srčanost“ 2016, a zbirku kratkih priča “Daleko od Menhetna” 2019.
čovjek-časopis 