Jednom kad pođeš tim putem
prhnuće iza tebe bele ptice kao da su uplašene pucnjem.
Oluja će prestati da otkida komade asfalta i gađa tvoje snove
Prebrojaćeš koliko si puta sebi zavarao trag
na dlanovima koji su brideli posle šamara.
Shvatićeš da svet i nije tu da uči nego da zavodi
dok ne postaneš strašilo sa slamom u rukama.
Izaćićeš iz školjke po svoj deo dana
koji je sunce telegramom poslalo do tebe.
Izbacićeš biser koji te žulja i reći
Moj bol nije staklena perla za druge.
Dunućeš u pepeo i neće poleteti feniks ptice.
Staćeš na jednu nogu da ličiš na vetrokaz
i poslušati vetar gde god da te odvede.
Zastaćeš na tren da obrišeš čađ sa svoje senke
jer je traženje istine bilo prljav posao.
Zavrtećeš se oko sebe kao poludeli derviš
I napravti ogroman vazdušni vir, pa šta uđe nek uđe i reći
Moja je ljubav do sada bila topovsko meso zablude
i moram ispočetka bez tih bogova što mi vire u karte.
Znaćeš da su milosrđe i bezobzirnost dva obraza
lica istog pantomimičara, čija je maska bela ali duša crna.
Počupaćeš korenje iluzije koje je duže od repa komete i reći
Evo dotakao sam dno, travnato je i meko
ali ja moram gore iz ove mutne vode
jer gore je nebo i misao je čista kao led.
Ipak ostavi deo sebe kao sipinu kost, da te ostave na miru
Nek oštre zube i pričaju kao papagaji.
Otvori srce nek iz njega iscuri taj lov na veštice
Dok budeš trčao razumećeš šta lišće šapuće,
Šuštaće presuda u tvojoj kosi
I moraćeš trčati sve brže tim putem ka sebi.
Eto, kad hodaš lagano, ponekad se desi,
da dok stigneš do sebe, tebe tamo više nema.
GORAN MATIĆ (Zemun, 1965.)
čovjek-časopis 