mladi ljudi su spremni na svakojake povrede krvarenja lomove izazivanje sudbine je razonoda za dosadna nedjeljna popodneva mladi ljudi uvijek skaču na glavu ne dvoje mnogo iznad nepoznatih voda i kuda sve to vodi nikad ne pitaju mladi ljudi su spremni na sve osim na dosadu
šta je mladom čovjeku zavezati se u čvor nekim ishitrenim priznanjem pa ga presjeći divljinom koju samo mladost posjeduje šta znači biti vjeran i nevjeran riječi su neistražena minska polja i svaka može donijeti iznenadnu smrt zato oni pametniji ne slušaju tvrdoglavo ne slušaju mladi ljudi su bogovi što prelako krvare od riječi jer još ne znaju da su besmrtni mladi ljudi žive u svojim zauvijek i nikad vrijeme je za njih novčić što se okreće u zraku svaka dužnost i ljubav traju zauvijek i ne duže od pet minuta
mladi ljudi u istom danu govore jedva čekam jedva čekam ljubavi moja ljubavi jedina i večeras ipak nemam želju da dođem njihovo srce je novčić što se okreće u zraku ko može da naređuje biću koje živi zauvijek i umire svakih pet minuta? mladost ah mladost uzdišu starci u jarmovima doista je protraćena na mlade
VLADANA PERLIĆ (1995, Banja Luka)
pjesma je preuzeta s portala Centar kulture, uz dozvolu autorice
Vidjela je njihove zjenice kroz špijunke, spavaju li ikad? Nije bitno da li je dolazila u pet, pola šest ili već oko sedam, one su je posmatrale. Čula je njihovo disanje, uvijek jednako. Ravna linija. Ona je disala plitko i duboko, visoko i nisko, ubrzano. Tako često ubrzano. Skoro svako veče. Mrzile su je zbog toga. Kako im se usmrdio jednolični uzdisaj koji kola po ustajalom tijelu i na kraju izađe na nos i usta još jednoličniji i usmrđeniji. Tako je ona razmišljala o njima iako se tješila da joj je svejedno, razmišljala je. One o njoj povazdan, bila im je glavna atrakcija. Skoro svako jutro u zoru, penjala se sporo, vukla tromo ogromne štikle po stepeništu zgrade, a one su sve to upijale. Na svakom spratu bila je praćena, a najviše su se sladili oni na čijem je spratu živjela. Mogli su da joj vide svaku poru na licu jer sve je radila polako, ne mareći i ne žureći, tražila je ključeve po velikoj torbi, a na pod su nekad ispadala razni sadržaji: karmini, lizala, još ključeva, kondomi, čokoladica, sjaj za usne, ogledalce, gaće, mala džepna knjiga… Dok je tražila ključeve, one su otpuhivale u vrata, a zjenicu zalijepljenu na špijunku nisu odvajale ni milimetar. Tad bi vidjele njene duge, prave noge, nosila je kratke suknje ili preuske kožne hlače, uvijek tako. Ogromne štikle ubadale su ih u zjenice i kopale po njihovim nenašminkanim očima. Bez obzira što je po cijelu noć negdje mijenjala tonove, melodiju, brzinu disanja, uvijek se vraćala uredna sa kompletnom šminkom. Nikada nigdje nije prespavala, uvijek se vraćala. I taj stan u kojem živi kupio joj je jedan čiji su joj otkucaji srca bili kao dirke na klaviru pa ih je vješto lupala, gore-dole i tako mjesec, dva. Znala je da je posmatraju i zbog tog se namjerno duže zadržavala. Neke su iz donjih spratova izlazile da je bolje osmotre jer kroz njihov hodnik je samo prolazila, ako je zima ogrnu vuneni prsluk i kao metu ispred vrata. Ona bi se osmijehnula i rekla cvrkutavo dobro jutro. One ništa, kao da im je lupila šamar, spuste glavu i okrenu se. Od sramote, ne znaju čije, svoje ili njene. Jednom je čula: „Kurva“. Okrenula se i dogegala na ogromnim štiklama tik do njene zjenice. Polako joj podigla bradu, a ona je jače stegla svoj vuneni prsluk i od šoka zanijemila. Niko ne zna šta joj je tačno govorila jer skoro da je šaputala, neki se kunu da su čuli kako joj je spomenula muža i njegov penis koji se ukruti jedino kad ona pronjiše svoje kukove ovim stepeništem i nešto o ljubomori i protraćenom životu jer život bez strasti je propast i nešto o metli u njenoj ruci da može da se nabije na nju i da leti jer ništa joj drugo ne preostaje. I opet se odgegala polako, nonšalantno sa blagim osmijehom na licu. Ostavljala je njihove zjenice iza vrata priljepljene na špijunku. Na svom krevetu opružena, sama (nikada ih nije dovodila u stan) proživljavala je iznova trenutke od sinoć. Po površini s nerva skakutale su ostaci strasti od sinoć. Po površini, nikada ne ulazeći u skrivene pore. I to je trajalo još sat dva, a onda ništa. Taman kad se spremala na počinak, ujutru, poslije sumiranja svakog zrna znoja i strasti, ponekad bi osjetila u želucu nemir. Pokušala ga je iščupati i staviti preda se da se suoči konačno s njim. Znala je da je to zbog nekog članka koji je čitala u naučnom časopisu o nervu koji počinje u glavi, proteže se kroz vrat, spušta preko grudnog koša, pluća, srca, zatim do stomaka i sve do prepona povezujući i ostale organe. Da, sjetila se i latinskog naziva: Vagus nerv. Čitala je da ako loše funkcioniše može da uzrokuje nemir, ansksioznost, umor i da kada slušamo muziku ili smo ganuti nečijom dobrotom, on se aktivira jer odgovaran je za mnoga osjećanja, nemire, nezadovoljstvo. Da li je kod nje dobro radio? Mislila je da je zadovoljna, imala je koga poželi, mogla je uperiti prstom u bilo kojeg muškarca i bio bi njen. Odlazila je s njim, prepuštala je svoje grudi njihovim velikim šakama, voljela je da joj njihovi prsti klize oko pupka, pronalazili su njen klitoris, a da li je iko pokušao da usmjeri njen vagus nerv u pravom smjeru. Da sve poveže, uveže i sprovede do mozga. Niko. Osim podrhtavanja tijela ništa više nije dobijala. Nije ni znala da joj je potrebno dok nije pročitala taj glupi članak. Onda je skinula sve slojeve kože i mišića i pogledala u svoju utrobu, u njoj je polako otkucavao zadnji treptaj strasti od sinoć i onda iščezavao. A poslije njega ništa nije ostajalo. Ništa da zagrebe ili da uhvati taj nerv i poveže, da sve poveže. Niko. Glupi članak. To jutro dok se njen zadovoljeni klitoris penjao uz stepenište osjetila je opet taj nemir na dnu želuca. Opružila se u svom krevetu, sada kao i svaka druga žena u pamučnoj spavaćici. Začula je neke udarce u hodniku, baš kao da to ona prolazi štiklama, zaintrigiralo je i izašla ispred vrata. Zagrnula je prsluk koji je bio okačen na stolici i za svaki slučaj ponijela malu metlu, kao izgovor. Svima je potreban izgovor.
MILANKA BLAGOJEVIĆ rođena je u Banjaluci 1982. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Piše kratke priče koje je objavljivala u više zajedničkih zbirki mladih autora, književnim časopisima i internet portalima. Majka Andrije, Arsena i Aljoše. 2018. godine objavila je svoju prvu zbirku priča, „Mandarinske patke“ (Imprimatur), za koju je dobila nagradu Branko Čučak za najbolju debitantsku knjigu.
U jednu arteriju tiskam bajkalsko ‘volim’ Drugu mi zoblju godine I zapravo ne znam koliko otkucaja je preostalo Koliko njih je protraćeno Koliko poklonjeno, otplakano, zakopano
Podnosim izvještaj Amaterski udišem život Nemam titanske planove Pišem lament nad čovječanstvom Psujem najsočnije u nevjerici
Zaista Šta ovi dani hoće od mene Posljednji put su tražili da odrastem Na papagajskom jeziku Drsko i uzvišeno
Ne želim demijurga niti uputstva Ne želim prijatelje koji se predomišljaju Ne želim da ustuknem pred glupim i zlim Ulazim u borbu potpuno slabašna i nespremna Sa nekoliko klimavih argumenata i starim snom
Kao po inerciji Naprežem se da vjerujem Da rješenje mora da izmigolji Antički, samo ne tragički Deus ex machina
U poluglasu čuči molitva
Ne želim raskošan odraz Ali Ima neko šumsko cvijeće Koje želim mirisati Ima neka stijena Na kojoj želim sjedjeti Ima neka kiša Sa kojom želim ratovati Dodjeljujem sebi posljednju ulogu Naime Ima jedna arterija Iz koje želim istisnuti Bajkal
***
PRAVDA
Dokle si stigla Ako si i krenula Jesi li se zasitila posla Ili si legla da počineš Putuješ li kroz vrijeme Ili možda ljudskom nogom gaziš Kome te je Bog obećao Kakva li si izbliza Jesi li nevidimka Reci ako te ima Ne okreći glavu od nas Udari žezlom o zemlju Izgorijesmo Potonusmo Oslabismo Okadi nam namjere Blagoslovi postupke Nevidimko Prvorođena Prostri se imenom
ANĐELA PEKOVIĆ rođena je 28. jula 1994. godine u Nikšiću. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Nikšiću (stepen specijaliste na Katedri za crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti) a trenutno je student druge godine Filozofije na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Njena poezija objavljivana je u književnom časopisu Književni pregled br. 14 (jul-avgust-septembar 2017), književno-elektronskom časopisu Suština poetike, br. 29, Zborniku poezije Čigra (Četverac, UNP, Beograd, 2018) i veb-magazinu Insp. Živi u Nikšiću.
ne verujem u zdravo kako si ne verujem u roditeljstvo mlade parove sa decom, koji se voze u porodičnom automobilu marke renault, model espace
ne verujem u ručno spravljene police za knjige ne verujem prašini u očima konjuktivitisu leptirići su odavno izumrla vrsta
zimnica nihilizma inkorporira slavu nutkajući izmaglicu
ne verujem knedlama, pohovanom belom mesu limunadi sa listovima mente
ne verujem krahovima, praskovima, emocionalnim flasterima najljubavnijim porukama nedostajanju nesaznatnog kraja
ne verujem pokušajima, odustajanjima teskobi i smislu šetajućeg kidanja aritmičnim zavetima i molbama ne verujem najsvilenijim obraščićima
ne verujem u natapanje jastuka u tajni obred ridanja ne verujem noćnom vazduhu i u umirujuće šetnje u gluvo doba ne verujem u mirne krajeve grada
ne verujem u pod-drugom-svetlošću razlike ne verujem u rešenja nemogućnost je jedino stanje
zov prošlosti dostatne budućnosti klinč sveopšte precenjenosti
ne verujem u pitomost, težak rad i još težu bolest ne verujem u etičko estetičko krajnje civilizacijsko dobro
ne verujem u muziku ne verujem u eutanaziju
ne verujem u muziku
***
DAN KADA SAM UZEO ŠTAP ZA HODANJE
ne umem da vozim auto da kuvam kafu ne umem da igram bilijar pikado ne umem da pravim avion od papira da pravim balone od žvake da se klizam, skijam znam da poslažem figure i kako se koja kreće ali ipak ne umem da igram šah
život jeste božićni dan onaj najgori
oni govore da si planinska kap rose naravno da govore
do sada sam možda gledao kako privlačne devojke završavaju sa imposterima i imposterke za finim momcima (but it takes one to know one) gledao sam kako nečija muzika dobija pažnju i hvalospeve video sam pesnike koje prati priznanje i fama kako svaki narkoman i svaka promiskutetna osoba u životu prolazi bolje od mene video sam besmisao akademizma, dionizma, strejt edžizma ali esencija uzdizanja jeste u grešci i sve se pronalazi i gubi u tom skučenom prostoru ljudske bezobzirnosti ipak sada svuda i u svemu jedino što vidim su ljudi koji hodaju
žao mi je filme bendvagonže žao mi je trejs son voltov albume žao mi je gomboci i barát fülei žao mi je megi dekin bajsu koji stojiš naslonjen iza kuće amati prvi kompletu bubnjeva dečija sobo zalud svih sto maraka zalud svih titanskih trema, čežnjom otrovanih maštanja jadne moje breze, nebo iznad komšijskog zida zalud svih prizora kroz musava stakla voza zalud svih lekara, roditeljskih sitnih zločina zalud prirode, rođenja u krvi, vremena i inih sistema dok ćute telefoni zaboravljenih brojeva talasi osnivači kosmosa uzimaju svu ljubav samo za sebe jebeš svo ustrojstvo sveta sada, svuda i u svemu jedino što vidim su ljudi koji hodaju
Pod lipom smo koja je starija od mene, zasadio ju je ujak kada je sagradio kuću, a kuća je već u dosta lošem stanju, hrastov parket je dotrajao, fasada je u ožiljcima, a pločice u kupatilu popucale i žute od starosti. Pod lipom smo i upravo se namještamo za zajedničku fotografiju, toliko smo dugo zajedno, a koliko imamo fotografija na kojima smo oboje? Nekoliko, samo nekoliko. Ja sam ružan kao i obično, i uz izgovor da me ne voli objektiv fotoaparata već treći put ponavljam slikanje. Ti si lijepa kao i obično, ne čujem tvoj izgovor, i na svakoj od tri fotografije podsjećaš me koliko sam u stvari srećan, polažem glavu u tvoje krilo i čuje se još jedno kratko škljoc.
***
AGNUS DEI
Ja sam vjerujući, ako ne vjeruješ, pogledaj brojanicu na ruci, ikonu na zidu, badnjak na stubištu, Ja sam vjerujući, umro bih za svoju, ali bih lake ruke zapalio tuđu bogomolju, ako ne vjeruješ, putuj kroz vrijeme, ugledaćeš ovu istu laku ruku s lakim prstima na obaraču kalašnjikova koji puca u leđa svezanih mladića, Ja sam vjerujući, moj me je paroh u hramu pričestio prije nego sam u boj pošao, a kad sam ih goloruke savladao, ruke sam im žicom zavezao, Ja sam vjerujući, ja kolo igram, poskakujem, a kolom se se popijevka proliježe: ‘od Pazara ćemo Vukovar učiniti, od Sjenice novu Srebrenicu!’ Ja sam vjerujući, mada pismo nijesam naučio, o Svetom sam pismu čuo od pastira, a njegova istina je moja, Ja sam vjerujući, učeni bi rekli ‘agnus dei’, vratove bih nevjernika kao jagnje zasjekao, jer, uvijek smo mi i oni, ako ne vjeruješ, nek te đavo nosi
***
MAGIJA
Godina u kojoj je pala prva krv, krv se u stvari proliva, ali mi iz nekog razloga uvijek govorimo da krv pada, posljednja decenija dvadesetog vijeka, njen početak, ljudi koji odlaze na posao, ljudi koji ne dobijaju platu za odlazak na posao, neki drugi ljudi odlaze na bojna polja, i dobijaju platu za odlazak na bojna polja. Majka sjedi u kuhinji, i ukršta šake u značenju koje niko izvan porodice ne bi razumio, iz viseće vitrine uzima preostalu kesu oriza i pakovanje soli, nakon pola sata ručak je gotov, ona je potirala sve teorije da nešto mora počivati na nečemu, da nešto ne nastaje ni iz čega, njena magija nema razumu prihvatljivo obrazloženje, zato valjda i jeste magija, a ne trik.
ĐORĐE ŠĆEPOVIĆ (Podgorica, 1983) zastupljen je u više zbornika i panorama poezije. Poezija mu je prevođena na engleski, mađarski i slovenački jezik. Jedan je od osnivača i urednika časopisa za književnost i kulturu Script. Objavio knjige poezije Provincije spasa (2004), Molitva za Judu (2004), Par riječi o strahu (2005), Apostol iz bloka A (2006), Triput reci metropola i nahrani ptice slovima (2009), Dok crtah mapu svojih putovanja (2016), Prije objave (2017) i Doba (2018) te zbirku kratkih priča Gozba (2019).
Naši ognjevi šuruju s vašom geometrijom vetrom Šuruju s velikanima tunelskim s vašim genijem nepipanja Oni su cigla na gasu, turski kamionski san, kombi u noći Iskolačena kolena poklekle oči sumnje u predviđenu Maglu, šta je sa maglom Nežnosti zašto umireš kao zver?
***
NAJOBIČNIJE POBEDE
Ja bih volela neki Maglič, crvena svetla u noći Tamnava, Kolubara I otvorena zdanja zelene ustanove i plava postrojenja Pobeda svega nad svime, i ide gas mašine drhte i Kao i juče, raspopljen poraz vrste Jedan običan trijumf izašao na nos
***
TURŠIJA
I ceo lift je bio ispunjen origanom Moj vrat, blizine, slonovske noge stočića, Visine, sparni duhovi, šuškavi hod pod dlanom U slanom severu masnica, uporno mleko kožom U-jasni-sat-isparava-obrasla-polom-zaravan Mucava kost u pogledu, pod petom pukao koren Čvrst još u vilici cvetanja; Izrešetana morem motrim još muklo na dolazeći govor. Neko već mora biti užasno kriv za ovo prethodeće mu Prepolovljeno slovo u kiselim teglama Videćemo na zimu, kad se sve zaturšija Kakvog smo bili ukusa.
***
KEC
Ovaj temeljni med u sezoni čajeva Duboko rezanje krajeva temeljna sumanutost Dubok zaborav mirisa prženje rajeva na skupljem ulju i sva ponavljanja Pokisli veš i osporavanja Ima razloga za zabrinutost Prvi sam kesten digla u ceger u avgustu I dosta nemiran zagrižaj ostavio je mrak Kad smo mu uzeli otisak za protezu samoće Steglo se nešto u čučnju neće biti lako da prođe Kroz desni susreta zrak
***
NEŠTO VEDRO?
I svaki put je isto: uđem u nešto vedro Posolim sedlo i trnem. A nesigurna mrka cediljka prvog oblaka ne ume da me prostre. Za goste malo jače štipaljke malo tvrđa plastika zategnuta u slatke žice Za proste šećerne žile malo kamena malo bašte Zujite meka umiruća čudovišta jedino kraste ne ostavljajte Budite zastoj/ crnog punjenja pesme jednog stomaka gadljivog na javu: Kosti stvarnosti već izvađene iz kiselog mesa sna; smrde na pripadanje
IRENA PLAOVIĆ rođena je u Beogradu 1992, završila je Filološku gimnaziju i Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je sada na doktorskim studijama i radi kao asistent na srednjovekovnoj književnosti. Objavila je dve knjige poezije, Iza oka 2009 i Veliko toplo 2018. Piše naučne radove u oblasti retorike i istorije književnosti, eseje i, najviše, poeziju.
Ušle su u mirnu ulicu s drvoredom koštela. Dvokatnice i trokatnice, napravljene između dva rata, bile su okružene uređenim zelenim dvorištima. U jednoj je, u stanu u suterenu, živjela gospođa Leonarda, Tanjina prateta.
– Ja stvarno ne razumin zašto inzistiraš da idemo u te stare babuskare? – ljutila se Danijela. – Već san ti sto puti rekla, ona gleda u tarot karte! – Ma nemoj me zezat! Ti ideš u nje na gatanje? Ne mogu virovat! – Pa i ne moraš ti virovat! Samo mi čini društvo. Vidit ćeš, teta je mrak.
Vrata je otvorila starica umotana u svilenu kućnu haljinu, šarenu kao papigin rep.
Nije bila iznenađena posjetom i činilo se da joj je drago što ih vidi. Provela ih je kroz mračni hodnik zatrpan fikusima, sukulentima, papratima i uvela u dnevni boravak. Sredinu prostorije zauzimao je sjajni drveni stol s intarzijama od lišća i vitica. Danijela je samo na slikama vidjela takve stolove. Pomislila je kako je gospođa Leonarda nekad sigurno bila bogata. Sjele su na stolice sa baršunastim zelenim tapecirungom.
– Tanja, zlato, hoćeš li nam skuhat čaj?
Tanja je otišla u kuhinju, a Danijela je pogledom prelazila po sobi. I ovdje je sve bilo prepunjeno ukrasnim biljem. Na zid se naslanjao tamnosmeđi kožni divan, ispresjecan brazgotinama i pukotinama iz kojih je virila konjska dlaka. Dvije perzijske mačke lijeno su se razvalile po sredini divana. Jedna crna kao noć s okruglim narančastima očima, a druga bijela kao pahuljica, azurno plavih očiju.
– Prekrasnih li mačaka! Kako se zovu? – pitala je Danijela. – Satan je crni mačak, a Gracijela ova bijela ljepotica. Je li tako draga moja dječice?
Crni mačak se rastegne i ispusti zvuk „mmmrrrrnjaaauuuu“, a Danijela iznenađeno trepne jer joj se iz nekog razloga učini da je mačor rekao „makakvaljepotica“.
– Satane, nemoj je ljutit, znaš kako je tašta! – reče gospođa Leonarda.
Gracijela podigne glavu, frkne i siđe sa divana. Prijeđe prostoriju izvijajući se i lijevo, desno mašući kitnjastim repom. Mijaukne kratko, a Danijeli se učini da čuje prigušeno „glupan!“. Protrese glavom u nevjerici, a stara gospođa se nasmije i izusti:
– Ha, šta sam ti rekla Satane!
Sjajni crni mačak zatvori oči i zavuče glavu pod šape. Gracijela se savije uz noge gospođe Leonarde i ona je podigne u krilo. Gladila je koščatom rukom, pahuljastu, snježnu Gracijelinu dlaku. Zlatni bračoleti su zveckali u tišini.
– Stiže čaj, teta! – ušla je Tanja noseći veliku srebrenu tacnu nakrcanu plavo zlatnim šalicama od tankog kineskog porculana. – Teta, oćeš nam gledat tarot? – umiljavala se Tanja, dok su srkali čaj.
Starica se nasmijala.
– A, to je vas dovelo! Pa vidit ćemo šta kaže Pjerino!
Danijela pogleda Tanju upitno.
Gospođa Leonarda odjednom zazove:
– Pjerino, Pjerino!
Nešto zašuška u hodniku, zatoptaše nečije nožice i odjednom na vratima osvane majmun!
Danijela nije vjerovala očima. Mali kapucin, odjeven u karirane hlače i crvenu majicu, sa crvenom kapicom, vezanom pod bradom, uskakutao je u sobu. Zavije dugački rep o naslon stolice i zamahom skoči na stol. Okruglim očicama zazvjera uokolo i iskezi zube.
Gospođa Leonarda izvukla je iz ladice stola špil šarenih tarot karata, promješala ih, dala Tanji da ga presječe i zatim ispružila ruku sa špilom prema majmunčiću. Malom ručicom izvuče kartu i okrene je na intarziranu površinu stola.
– Luda! – objavi starica. – Šta to znači, teta? – Tanja je zabrinuto piljila u žutu kartu sa likom Lude. – A, dijete moje, znači da si mlada, još se tražiš, nisi još našla ljubav. Tebi je samo do zabave, je li tako? – smijala se gospođa Leonarda.
Pjerino je sve ovo pomno pratio, okrećući glavicu od jedne do druge. A onda se zapilji u Danijelu. Odjednom se zaleti i baci joj se ravno u krilo, ručicama je obuhvati oko vrata i zarije glavu u njena prsa. Učini joj se da drži malo dijete i ona se nasmješi.
– Sviđaš mu se. Pjerino, izvuci kartu za Danijelu – starica pruži špil prema majmunčiću.
Pjerino skoči, istrgne karte iz ruku gospođe Leonarde i baci ih u zrak.
Karte su letjele po prostoriji: Mag, Pustinjak, Ljubavnici, Kralj , Kraljica, Kotač sreće, Đavo, Zvijezde, Sunce….padali su po podu, po Satanu, po Danijeli i Tanji, po gospođi Leonardi i Gracijeli.
Pjerino je skakao po stolu i hvatao jednu kartu. Uhvati je i pruži je Danijeli. Karta je prikazivala Svijet.
– Ti si sretno dijete, pred tobom je plodan i uspješan život – govorila je gospođa Leonarda, dok je Pjerino kezio zube.
Kasnije dok su bez žurbe hodale pod koštelama, Tanja joj ispriča priču o Pjerinu.
Jednog je dana u tetin stan banuo pomorac, neobičan lik sa okruglim zlatnim prstenom u lijevom uhu i majmunom na desnom ramenu. Ponudio je teti sto dolara ako mu iz tarota predskaže hoće li mu njegov lijepi mladi dečko biti vjeran kad se zaputi na vijađ.
Teta je štavila špil na stol i pozvala čudaka da izvuče kartu.
Nije stigao. Majmun je skočio na stol i razbacao karte. Malim ručicama pružio je jednu gazdi. Đavla. Teta nije imala ništa utješno za reći.
Pomorac je pokušao iznuditi još jedno izvlačenje, ali teta je rekla ne. Sve je bilo predskazano.
Izbile su mu kapljice znoja po čelu, lice mu se grčilo. Pokušao je zgrabiti majmuna, ali beštija je stala skakati po stanu rušeći posude sa zelenilom. Uspentrao se na visoki ormar u hodniku i skičao odozgo iskolačivši crne okice.
Na kraju je lov prekinut, pomorac je otišao ljutit i nesretan. Nije platio ništa.
SMILJA SAVIN rođena je 1955. godine u Ogorju, živi u Kaštel Lukšiću. Djetinjstvo, mladost i cijeli radni vijek provela u Splitu. Kratke priče objavljivala u časopisima, zbornicima i portalima: Beogradski Književni Glasnik (BKG), The Split Mind, Fantom slobode, Arteist, West Herzegovina Fest, Radio Gornji grad, Književnost uživo, Info zona. Članica je književne grupe Novi književni val https://noviknjizevnival.wordpress.com
Dobrodošli kvazari, meteori i asteroidi dobrodošli
Dobrodošle riječi krenite za mnom imamo posla!
***
SJEĆANJE NA SVE MOJE LANJSKE SNJEGOVE
Kad sam bio dječak i jadan, namrtvo sam, slab i boležljiv, rijetko me je što moglo uveseliti.
Jedini prijatelji bili su mi: Rocky, Batman, Joker, Tim Burton, Frodo Baggins, Harry Potter, Wizard, Carl Johnson, Ronaldinho, Stjepan Mesić (jbg) Pamela Anderson, Ćaćin i Kevin McCallister, Dado Pršo, Bog i naravno, Zdravko Čolić.
Da ne zaboravim još i smrt, neminovnu, preranu zrelost – i snijeg.
Među njima, najdraži mi je bio snijeg. Osjećao sam valjda da jedino on postoji, a da je sve ostalo tek neprebolna buka, mađarski jezik.
Samo snijeg! Da se antička Grčka slučajno razvila negdje na sjeveru, Empedoklo bi, siguran sam, također samo o snijegu pričao.
Kakvi zrak, voda, zemlja, vatra! Samo snijeg i ljubav – prema snijegu – i mržnja prema južini i prokletoj zagrebačkoj mikroklimi!
Koliko ja volim snijeg najbolje će ipak reći sljedeći prizor:
Trinaestak mi je godina. S prozora gledam prvi snijeg. Bolestan sam. Prstima pratim pahulje s neslobodne strane stakla.
Ne znaš što je ljepše – roj pahulja osvijetljen snopom svjetla ili ona pokoja što se samotna probije iz mraka. Poželim da snijeg potraje zauvijek.
Da bar malčice smanjim temperaturu zraka, da se baš nijedna pahulja ne rastopi, da bar netko drugi što više uživa, kad ja ne mogu – s velikom nadom zavrćem radijatore na nulu.
Moj mali ritual nažalost nije dugo potrajao. Iz dućana se vratila mama i čim se raskomotila unezvjereno je dreknula: ‘Što je ovdje tako hladno!? Gore je nego vani! Jesi li ti normalan!’
Nisam, mama. Opet mi došlo da ih sve pogasim.
***
TRAŽI SE PREVODITELJ!
(čitati vrlo glasno, dramatično i razgovijetno, i naučiti napamet, dakako)
A san bibi a san bebi monomerg blicmo a san đani peksaći brocak, a san hohovo manjinjorgo okumpava – baćaz bićiz a san bri bri ajkul brikila žbuelaidir tak tak defender tak tak bakalula.
STJEPAN BAJIĆ rođen je 17.1.1995. u Zagrebu, gdje radi nered, studira povijest na Filozofskom fakultetu i ne zna što će od sebe. Jednom je trenirao vaterpolo i nije mu padalo na pamet pisati poeziju. Priredio je zbornik “Hrvatska mlada lirika 2”. Pisao je recenzije knjiga za portal Ziher.hr. Poeziju je objavljivao u Kritičnoj masi, Arsu, Republici, Ajfelovom mostu te kod čovjeka-časopisa Željka Belinića. 2018. godine ušao je u širi izbor za nagradu Na vrh jezika. 2019. godine sa zbirkom pjesama “Revolucionar” osvojio je nagradu „Zdravko Pucak“ Grada Karlovca i Matice hrvatske. S istom zbirkom bio je u užem izboru za nagradu “Mak Dizdar”. Na Facebooku uređuje stranicu Društvo živih Pjesnika, gdje svaki dan okači jednu pjesmu za koju smatra da bi ju svi trebali znati napamet. Ponekad mu dođe pa zaplače.
21.05.11. Glava boli kao nikad. Zatvara jedno oko. Pošto ne vidim dobro stvari koje postoje, počinjem sve bolje da vidim stvari koje ne postoje. U uglu oka svako malo pa nešto proleti, projuri. Kezila, setim se Tadića. I Van Boga. Zašto su u mojoj glavi povezani prljavi gromuljičavi jastuk od perja i iskrivljeno lice Švarcenegera, grudva snega koja se pretvara u tačku i višnjik u dnu dvorišta, svetlozeleni kiseli krastavac i tamnozelena zahuktala lokomotiva? Ko ih je tu povezao?! Opet sam besan. Opet sam sebi pojeo prste. Oglodaću ruke do kosti. Manje mesa za crve. Opet su mi živci tanki. Moram da jurim psihijatra. A kad ga uhvatim…
28.05.11. Najbolji Festival poezije i knjige do sada. Najbolja ekipa. Posebno Gokče. Mnogo mi znači što je tu. Govorimo tuđim jezikom obojica, a razumemo se savršeno. Doneo je deo Istanbula sa sobom. Sjajan čovek. Nije prepreka u jezicima, verama, daljinama, nego u ljudima. A tu je i jedina prava veza. Sve je čovek, samo čovek. Jedina tačka spoja, jedino mesto prekida. Tako jednostavno, a tako krhko. ‘Što je čovjek, a mora bit čovjek’!
05.06.11. Prepisao mi je lek, plave, male tablete, koje uredno bacam u klozetsku šolju. Ne želim hemijski spokoj. “Ako ikada dospem do spokojstva, dospeću do njega sam”. Veselin Marković, Izranjanje, strana 341. Oduvek sam bio takav. Nikad nisam probao cigarete, travu, drogu, alkohol, kocku. Ne želim veštački mir. A i da ga želim, a i kad ga želim, nema ga. I ja želim da do mira dospem sam. Ali ne uspevam. Ni da dospem, ni sam.
11.06.11. Rastura me glava. Novi noćni lajtmotiv: mač visi nad čelom sa stropa memljive srednjovekovne tamnice. Sve stoji, čeka se trenutak pada.„Sve je mora“, ta Koljina verzija, ovog puta mi deluje istinitija od „Nikad više“. U ponedeljak opet idem kod psihijatra. U sredu na magnetnu rezonancu. I sve vreme kao nešto radim. Na šta sve to liči. Ludnica. Da nisam u centru tog vrtloga, bilo bi mi smešno.
19.06.11. Danas sam tup. U glavi ništa. Jedino mi bol pada na pamet. Bolovi su pali na teme III – Ostanak odavde do večnosti. Sutra opet u bolnicu, na novu dozu antitela. Jer trnjenja ne prestaju, lezije se ugasit’ ne mogu!
20.06.11. Ležim u bolničkom krevetu. Kroz vrata u hodniku vidim svoju sliku na zidu. Pa koliko je to bolesno?! Ne, nije ogledalo. Jedna od četrdeset fotografija koje prikazuju one koji žive sa hroničnom bolešću. Vise tu, okačene na zidove hodnika bolnice. Bolnice, gde su ti borci u plavom na raspolaganju avetima u belom.
23.06.11. U bolnici prošao odlično. Dobro se odmorio, pročitao brdo knjiga. I odmah po izlasku raspao se od nagomilanog posla i nerviranja. I naravno, dobio uveče osip kao reakciju na primljeni lek. Presing ne deluje. U 21č otišao na kliniku po injekcije urbazona i sinopena. Rekoh li beše da sam prošao odlično? Šta sere ovaj novinar, što bi opet rekao Babika.
25.06.11. Trnu mi desna ruka i noga. Iz pogoršanja u pogoršanje. Ili lek još nije počeo da deluje, ili uopšte više ni ne deluje. Ili-ili. Živi bili pa vidili. Više bili nego živi.
26.06.11. I dalje mi trne desna ruka, noga, uvo, kosa, šešir, krevet, sto, stolica, polica, zid, sijalica, prozor, nebo, vazduh… Glava boli k’o luda. Ko je bre ovde lud?! Danas sam se setio kako sam nekada davno često pisao pesme o odlasku na neko mesto, o odvođenju u neki svečani svet. Neprimetno, to se u meni izgubilo. Nema se više gde. Nema se više šta.
27.06.11. Bio kod neurologa, glavoboljologa, psihijatra. Dobio za glavobolju i depresiju sedmirin. Kažu da sporo deluje. Za razliku od dosadašnjih, koji brzo nisu delovali. Ma opušteno. Vremena bar ima u neograničenim količinama, a, Đole? Čitam stare savršene rimovane sonete. Savršen metar. Savršenu antičku tematiku. Pa onda faktografski precizne naturalističke zapise. Gde leži umetnička vrednost? Ako je forma – forma je vrednost po sebi, i ne nosi sama umetničku vrednost. Forma je kao balet: lep, ali nema sadržaj, u njemu se samo uživa, ne i saznaje. Muzika je forma sa bezbroj sadržaja, balet je forma koja bi trebalo da ima jedan sadržaj, jer je ograničena ljudskim telom, ali ga nema. Ako je sadržaj – on je uvek jednoznačan, ličan, ograničen. Uvek tumačiv, uvek prepričljiv. Umetnička vrednost je srećan spoj forme i sadržaja, ravnopravan ili sa pretežnijim naglaskom na jednom. Kad ovo sutra pročitam, sigurno ću dodati isti komentar: buncam.
16.07.11. Kratka poseta Libeku. Grad pločnika, vode, ptica. Grad prelepih fasada, „Grad sedam tornjeva“, drhtavih kanala, dokova, kamenih mostova koje čuvaju kipovi. Nakrivljeni starac Holstentor, gluvi dom golubova, poručuje: harmonija iznutra, spolja mir. Grad Manovih i Budenbrokovih. Književnost, poezija. I ja. Kad zatvorim oči sve drhti, samo crna tačka zuri u mene. I ptice, ptice, ptice! Pisati, pisati i samo pisati. I čitati, da bi se pisalo.
17.07.11. Buđenje uz ptice,u zoru. Galebovi,kosovi, labudovi, golubovi, gugutke. Gugutke, kao u zavičaju. Raj za živeti, ali i za ubiti nekoga po potrebi: zbog duboke crne emocije, ili zbog sitnice. Zamisli da nestane gugutki?! Da zauvek odu?! Ne, ne smem. Osetim blagu jezu kad se približim obali hibrisa.
18.07.11. Za sad, samo ptice, i ja. A opet, priroda uvek samo izgleda zaspalo. A zapravo vreba. U Travemunde, gde su mladi i stari Budenbrokovi i rivalske porodice dolazili kočijama na odmor i unterhaltovanje, dolazim vozom. Severno more, hladno i leti. Meduze koje ne žare, ali baš jedva čekam da se zagrlim s njima u vodi. Vetar koji te brzo osuši i zaledi. Kupanje u Severnom i Egejskom moru je kao razlika između osećaja pre i nakon jutarnjeg pranja zuba.
19.07.11. Vratio se iz Libeka. Na svakom ulazu u taj savršen grad, kraj mosta, mala maketa nekadašnjih kuća, štala, crkava, u staklu, kao beleg prošlosti. Grad Hajnriha i Tomasa Mana, Gintera Grasa. U „odaji krajolika“ iz zvučnika u zidu dopire zvuk kopita i potkovica na kaldrmi sa ulice Menge ispod prozora: samo zbog toga vredelo je doći. Gospodari ulica na biciklima nisu me ubili, nepoznati jezik omogućio mi je slobodu i mir. Napokon malo pravog, mada kratkog odmora, promene scenografije i cele glumačke postave. Ipak, i u taj raj poneo sam tamu i bol u sebi. Osveženje, makar za čula. Kratko, ali slatko.
29.07.11. Rad. Danima samo rad. Dugo, i gorko. Premor, trnjenje, glavobolja. Uvek se nakon odmora i povratka u „stvarnost“ ona čini još gorom. Što duži odmor, to teži povratak. Vikend je prava doza, uz još jedan neradan dan. Četiri radna i tri neradna, pa da se nekako preživi. Ovako, raspad sistema. The system will now shut down. But, will it reboot?
13.08.11. Danas je Svetski dan levorukih. Ne znam kako se to proslavlja ili obeležava. Svi se rukuju levom rukom? Drže makaze levom rukom i ne uspevaju da preseku vrpcu? Naopačke dan, kao u crtanom filmu. Ćale počeo da leti zmajem! Tek tako: ostvarenje dečačkog sna. Ja moju penziju ne zamišljam baš tako aktivno i ekstremno. Pre će biti: ležanje, čitanje, piskaranje. Ako ikada bude.
15.08.11. Leteo motornim zmajem! Fantazija! Sloboda, svet pod nogama koje slobodno vise, koža naježena dugo posle sletanja. Zemlja iz zmajske perspektive. Čovek ptica. Napokon. Zvezdano nebo nad nama, kaže Kant. Nije više ni samo nad nama. Dosegnuli smo ga, opipali, prevazišli. Čemu strah? Ljudi izmišljaju kojekakve vanzemaljce, i predstavljaju sebi užas suočenja sa nekim superiornim. „Da li će čovek biti istrebljen? Pokoren? Ili će on, iako slabiji, pobediti?“ (mada, na Zemlji nijedan oblik života koji je slabiji od čoveka nije ga pobedio). Što se mene tiče, najveći je užas zamisliti da je svemir beskonačan, a prazan, da se u njemu ne dešava život. E to je jezivo.
10.09.11. Ćaletov poklon kevi za rođendan: let zmajem. Mene ceo dan boli glava i bezuspešno odbijam napade lošeg raspoloženja. Borim se junački ali slavno ginem. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo… Ne znam gde udaram. Čitam Nušićevu Autobiografiju, opet ismevanje onih sitnih vrednih mrava koji ronjaju po tuđim delima i zaostavštini, pa se posle čak usude i da nešto kreativno sačine! More koje preplavljuje svaku bovu, dasku, olupinu, obalu, poluostrvo. Svako ostrvo. Mora se pisati, ako ne za sebe, onda protiv njih!
24.10.11. Uvodimo, o čuda, novi „lek“: osmil. Očekivanja ogromna, kao pred izbore ili po izborima ili tokom neizbora. Ovo sve do sada je bila samo uvertira za pravu stvar. Dame i gospodo, neka igre počnu. The show must go on.
30.10.11. Gotov naš prvi izdavački izlazak na sajam knjiga. Prisustvo na „najvećoj regionalnoj smotri ljubitelja knjige“, na najvećem vašaru knjištine – neprocenjivo. Pišem, dakle lažem. Slušam kako se ljudi pouzdaju u umetnost, kako je samo ona ovo, samo ona ono, samo ona vredi, samo ona donosi a ne odnosi… Sranje! Trabunjanje! To govore SAMO nikakvi umetnici. Umetnost je najveća laž, varka da postoji nešto zbog čega je sve vredno, smisleno. Nema boga – posle smrti nema ničeg. Nema umetnosti – u životu nema ničeg! Najveća pesma na svetu nema nijedne reči. U ćutanju je sigurnost.
20.11.11. Od sutra idem pet dana na infuziju – detoksikacija zbog lekova za glavobolju. Poslednji nije bio prava stvar, nego daj šta daš. Nijedan nije ni malo pomogao. Ali sad moram da se očistim od te njihove pomoći. Koliko ljudi uopšte mogu pomoći jedni drugima? I šta je pomoć? Samo „vraćanje u normalu“? Kad bih ja, jednog dana, na primer, izašao na ulicu sa tačkom na čelu, ne bih mogao ni sa kim da razgovaram, a da me on ne pita šta mi je to na čelu. Ako bih probao da je sakrijem nekim puderom, onda bi me oni u toku razgovora svaki čas zagledali, prekidali svoj tok misli, i na kraju me opet upitali da li im se to čini ili ja imam neku tačku na čelu. Ako bih stavio šešir, pitali bi me šta će mi šešir, pa ja ga, zaboga, nikad ne nosim. Ako bih probao nešto sa šiškama na čelu, proglasili bi me za šabana. Koliko je samo važna ta tačka na mom čelu, prava šteta što je nemam! Jer, onda bi ljudi morali da mi pomognu da je nekako objasnim, njima, sebi, i da je se na kraju otarasim. Jer ne mogu samo ja da imam tačku na čelu, zaboga!
25.11.11. Završio detoksikaciju. Ne pijem više lekove za glavobolju. Osam lekova plus detoksikacija – devet krugova pakla, a nisam još ni na polovini životnog puta, dragi Dante. Nadam se da nisam. Ili da jesam. Ne znam ni sam više. Šta sam? Ko sam? Gde sam? Kosmos štasmos? Da li je barem krug zatvoren? Ja ne znam, za razliku od, recimo, Entonija Burdejna, ili Marka Noflera, ili Džada Trampa, zašto sam se rodio. Ni da ceo život uživam u jelu, jer smem da jedem samo ono što ne volim, ni da stvaram, jer mi to očigledno više odmaže nego pomaže, ni da se nadmećem, jer prezirem svaku liniju starta, a kamoli cilja. Kad umrem, uplakani, reći će: Bio je uvek ozbiljan (nikad nije bio nasmejan) – nedostajaće nam njegovo tmurno namršteno bolno lice! E pa meni neće!
20.12.11. Kratak odmor u Vrnjačkoj Banji. Vreme prelepo. Jedna devojčica duvala u sveće koje su ljudi palili u crkvi. To je istina: sveće su tu da se gase, ne da gore. Dete zna. Samo deca, potok, veverice, ptice. Priroda. Mir opet tražim…
31.12.11. Odlazi godina. Probao sve što su predložili. Osim alternativnih metoda. Za to je potrebna vera. A ja vere nemam. Dugo sam sinoć razmišljao. O sebi. O pisanju. Budućnosti. Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar, čiji pogled gasne u magli i memli… I šta sam domislio? Ima li se šta tu i smisliti? Da li je to uopšte stvar za promišljanje? Koliko god izgledalo besmisleno, koliko god izgledalo nesigurno, koliko god puta išao „od sjaja do očaja“, kraj će svakako doći. A pošto je neizbežan, ne mora se ka njemu žuriti. Mogu još neko vreme pokušavati da nađem mir. Ili smisao. Ili nešto treće. Kao što sam negde već rekao: ipak neću dozvoliti da mi odseku glavu. Još ne. Ostajemo ja i moja glavobolja. Beskrajni, sivi krug. U njemu, ja.
MILAN DOBRIČIĆ rođen je 1977. godine u Beogradu. Diplomirao je svetsku i srpsku književnost na Univerzitetu u Beogradu. Objavio je koautorsku knjigu proze Dnevnik 2000 (2001), zbirke pesama Pritisak (2002), Dovijanje (2006), Blagosloveni gubitnici (2009), Lirika i tako… (2013), Trenuci kad se rađaju sveci (2015) i Utočišta (2019), dvojezični izbor iz poezije Blessed Losers (2013), zbirku kratkih priča Ceđ (2010), zbirku kratkih zapisa O (2014) i roman Dnevnik glavobolje (2017). Učesnik je u projektu WordExpress kao pesnik i prevodilac. Prevođen u časopisima na petnaestak jezika. Izbor iz poezije objavljen je na turskom jeziku 2017. godine. Preveo je s engleskog roman velškog pisca Ovena Martela Drugi čovek (2011), zbirke pesama Paskal Peti Zoo otac (2012), Lovkinja (2016) i Fauverie (2016), i zbirku pesama Gabrijela Rozenstoka Tragom njenog imena (sa Gorjanom Rajić, 2013). Član je Srpskog književnog društva i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Svaki dan počinje na gotovo isti način: Trljam oči napregnute od pređašnjeg sna Poduže REM faze I gledam se dugo u ogledalu Da se uverim da sam ona ista osoba od juče
Poput ostarele neveste podneva Kružim gradom koji se sija kao duša I smešim se ljudima bez očiju Čije me siluete podsećaju Na rđavo islikane akvarele
Primetila sam Da me sve više uveseljavaju tužne stvari: Rešavanje ukrštenice Proučavanje kretanja oblaka Grickanje unutrašnjosti obraza
Prelivena noćnom svetlošću Na stanici sama čekam autobus Uzbuđeno zamišljajući Da me neko iz obližnjeg ljubičastog žbunja Opčinjeno želi i posmatra
A kada se približim svojoj zgradi Ne žurim sa otključavanjem vrata: Javim se komšijskoj deci Pomazim komšijskog psa Brojim stepenike
Mirišem ledenu tišinu iz predgrađa Skupljam njegovu DNK po tepihu Zamišljam svoje umnoženo prisustvo I na trenutak osetim Nadravnu kosmičku sreću i snagu
A u doba kada pauci izlaze iz svojih skrovišta I hitro jezde svojim telima-šakama Mrak otvara svoje glavne odaje Prima me u sebe A ja čitav život sapinjem U jedan slani trag na jastuku
***
VRELA KRV
Putovao si danima da bi pobegao od Ludih roditelja, sunca i religije
Da bi prvi put u životu video sneg i postao muškarcem
Oči su ti kupine koje se sjaje u mraku Kupine čijem je soku Tesno u svojoj opni
Sada jedva uspostavljamo vezu preko blede aplikacije: Na deset hiljada kilometara čujem Vrevu grada velikog kao Pet mojih država
Onda kada smo se namerno isekli ključevima Pomešali krvi Tada sam saznala Da vrela krv zaista postoji
***
ZAHVALNOST
U gradskom prevozu preko puta mene sede majka i dečak; usred razgovora od kojeg sam mogla da razaznam tek svaku petu reč, dečak je odjednom prilično glasno upita: „A šta se ne raspada?“
I zaista, šta se ne raspada
Površina kože Dan što curi kroz prste
Moj izmenjen pogled kad se probudim s prezirom u očima koji ne mogu da sakrijem i koji svi primećuju i koji toliko uznemiri sve oko mene
Zatim Bogorodica pod aparatom za cigarete u predvorju jeftinog hostela
Kasnije koračam gore-dole po ulici U noći koja se raspada u jutro u noći u kojoj smo samo psi, đubretari i ja
Mislim:
tako mi je drago što sam živa godinama to nisam pomislila
KATARINA PANTOVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici i naučnim zbornicima. Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojne nagrade. Član je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu. Unutrašnje nevreme (2019, Matica srpska) je njena prva pesnička zbirka.
čovjek-časopis 