ŽENE PREVODE
Pesnici muškarci čitaju, primaju nagrade,
Žene prevode: Muškarci, pesnici, podižu
Medaljone, zlatna odličja, u visini ramena,
Kao što žene podižu decu posle obroka,
Da bljucnu. Blicevi fotoaparata sevaju,
Žene prevode. Tri lepotice, tri vojnika
U stroju, sa blokovima u rukama, sa naoštrenim
Grafitnim kopljima (koje muškarci odavno
više ne koriste) zapisuju mudre i neponovljive
Trenutno izgovorene rečenice, stoje u okviru
Vrata, kano klisurine,poslušne, predane,
skoncentrisane, lake im haljine lepršaju
na vetru što dopire sa terase, sunce im
za leđima sija, one ne vide. Tanki im glasovi
trepere od treme (hoće li dovoljno dobro,
hoće li dovoljno tačno, prevesti Reč u Reč)
Muškarci, pesnici, osmehuju se ponosno,
Žene prevode, sa jezika u jezik, iz sveta u svet
Sa staza posutih uvek svežim lovorikama
Do kuće, do trpeze, do postelje, prevode ih
Iz poezije u život.
***
ŠINDLEROVA LISTA I STRAH OD STRUGA
Profesor koji mrzi devojke
U svojoj radionici za mašinsku obradu
Izvodi me ispred table svakoga dana
I postavlja pitanja. Najviše mrzi mene,
Koja sam najlepša u razredu, ali podjednako mrzi
I moju kumu, bucmastu Banaćanku, koja u strug gleda
Kao u nebo prepuno zvezda…
Komandat reče: „Napravi mi šarku“,
A Jevrejin skoči, lak, kao prolećni vihor,
Pruvukavši se kao zmija između Komandanta
I mašine (to će se pokazati kao kobno)
I za tili čas pruži izrađenu šarku.
„Od jutros radiš, a tako si malo uradio“,
Zaključuje komandant i vodi ga na streljanje.
Revolver neće da opali, više puta, uprkos
Želji Komandanta da kazni Jevrejina.
Profesor sedi i gleda u mene sa gađenjem
Dok stojim u stavu mirno pred njim
Kao Jevrejin pred SSS komandantom,
I deklamujem teze od korice do korice,
A strug (to vam je mašina u našoj učionici)
Izgleda kao maketa vasionskog broda –
Za nas koji više volimo poeziju.
***
PO DALMATINSKOM KRŠU
Da mi je smao još jednom da vidim,
Onaj moj krš i kamen, kaže na samrti moja baba,
Janja Čolak, bez leve noge, u postelji, kraj svog čoveka
Tiranina, na zemlji koja nikada nije bila njena.
Sestra joj je donela oljušene bademe, sa slanim mirisom
Zavičaja, a meni je rekla: Moraš biti jaka. Lirsko Ja
Mi se zavuklo pod babin jastuk od perja, i plakalo, dugo
Plakalo, pred bedemima od badema, na putanji do smrti.
Hoću li ga tu pronaći, hoću li ga iskopati –
Pod kamenom za pod glavu, pod krovom od kišnice,
U moru bevande, kojom se u Dalmaciji deca poje,
Ako nema kozijeg mleka – na putanji do prapočetka.
***
SRASTANJE
Ne znam zašto razmišljam o drveću
Zasečenom sekirom, i ranu zamišljam
Baš kao mesto gde sekira razdvaja koru
Moje su pesme sada rasečene, a tragovi
Istrgnute sekire i dalje zjape, otvori
Zevaju i krvare smolom. Otvorena rana
Popunjava se lekovima iz prirode,
cvetnim prahom, polenom, pčelinjim voskom,
a nekada drvo počne da truli na tom mestu
Dok se ne pojavi lekovita reč, prava reč,
Reč koja će promeniti sve, i dok ne popuni
Razdvojene strane kore, pesma zjapi, i čeka
***
ZARASTANJE
Zarastanje je proces posle koga se ćuti
Ne opisuje se nikome kako je rana najpre
Kvarila, smrdela, gnojila, potom se
Inficirala i počela da plavi…
Nepristojno je govoriti o tome koliko su puta
razdvojene strane kore drveta morale da vrisnu
jer pomoći nije bilo, a sekira je pretila
da preseče celo stablo, jer je počelo da truli
Ne može se nekada odvojiti tkivo pesme
Od tkiva našeg tela, razdvojenih ruku, usana, nogu,
Ne može se govoriti o razlikama, kada znamo
Da zarastanje uvek znači prekid prošlog života
Onakvog kakvog smo ga do tada poznavali
Jer ožiljak postaje naš novi deo tela,
Makar se i ne video, makar ga sunce izbledelo
I plastični hirurzi veštim skalpelom uklonili
Jer svaki naredni trag ostavlja svoj trag
Ožiljak ožiljka stvara novi ožiljak
Novo telo sa novim izgledom, i sećanjem
Na stari život, kao da više nije naš.
________________________________________________________________________
BILJANA MILOVANOVIĆ ŽIVAK (Požarevac, 1972.) diplomirala je Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu Beogradu. Bila je dugogodišnji urednik književnog časopisa „Braničevo“. Objavila zbirke pripovedaka „Dva dana bez Marte“(2008) i „Losos plovi uzvodno“(2013), dramu „Nepotrebni trač“(2012) i zbirke pesama „ A gde sam ja, i zašto tu?“ (2017) i „Lirsko kopile i baba-tetke“(2019). Studija „Smisao pisanja u novom veku ili Da li će internet ubiti knjigu?“ prevedena je na engleski jezik i objavljena u društvu pet autora sa Balkana (The meaning of Writing in the New Century, or Will Internet Kill the Book, Transcultural Studies, BRILL (2015),40-60, Articles and Book reviews, LEIDEN, The Netherlands). Zastupljena je u nekoliko zbornika i antologija. Dobitnik je desetak međunarodnih i domaćih književnih nagrada, kao i nagrada za urednički rad i rad u kulturi. Prevođena je na engleski, grčki, francuski, nemački, makedonski, slovenački, ruski, ukrajinski i rumunski jezik.
čovjek-časopis 