NERVUS VAGUS
Vidjela je njihove zjenice kroz špijunke, spavaju li ikad? Nije bitno da li je dolazila u pet, pola šest ili već oko sedam, one su je posmatrale. Čula je njihovo disanje, uvijek jednako. Ravna linija. Ona je disala plitko i duboko, visoko i nisko, ubrzano. Tako često ubrzano. Skoro svako veče. Mrzile su je zbog toga. Kako im se usmrdio jednolični uzdisaj koji kola po ustajalom tijelu i na kraju izađe na nos i usta još jednoličniji i usmrđeniji. Tako je ona razmišljala o njima iako se tješila da joj je svejedno, razmišljala je. One o njoj povazdan, bila im je glavna atrakcija. Skoro svako jutro u zoru, penjala se sporo, vukla tromo ogromne štikle po stepeništu zgrade, a one su sve to upijale. Na svakom spratu bila je praćena, a najviše su se sladili oni na čijem je spratu živjela. Mogli su da joj vide svaku poru na licu jer sve je radila polako, ne mareći i ne žureći, tražila je ključeve po velikoj torbi, a na pod su nekad ispadala razni sadržaji: karmini, lizala, još ključeva, kondomi, čokoladica, sjaj za usne, ogledalce, gaće, mala džepna knjiga… Dok je tražila ključeve, one su otpuhivale u vrata, a zjenicu zalijepljenu na špijunku nisu odvajale ni milimetar. Tad bi vidjele njene duge, prave noge, nosila je kratke suknje ili preuske kožne hlače, uvijek tako. Ogromne štikle ubadale su ih u zjenice i kopale po njihovim nenašminkanim očima. Bez obzira što je po cijelu noć negdje mijenjala tonove, melodiju, brzinu disanja, uvijek se vraćala uredna sa kompletnom šminkom. Nikada nigdje nije prespavala, uvijek se vraćala. I taj stan u kojem živi kupio joj je jedan čiji su joj otkucaji srca bili kao dirke na klaviru pa ih je vješto lupala, gore-dole i tako mjesec, dva. Znala je da je posmatraju i zbog tog se namjerno duže zadržavala. Neke su iz donjih spratova izlazile da je bolje osmotre jer kroz njihov hodnik je samo prolazila, ako je zima ogrnu vuneni prsluk i kao metu ispred vrata. Ona bi se osmijehnula i rekla cvrkutavo dobro jutro. One ništa, kao da im je lupila šamar, spuste glavu i okrenu se. Od sramote, ne znaju čije, svoje ili njene. Jednom je čula: „Kurva“. Okrenula se i dogegala na ogromnim štiklama tik do njene zjenice. Polako joj podigla bradu, a ona je jače stegla svoj vuneni prsluk i od šoka zanijemila. Niko ne zna šta joj je tačno govorila jer skoro da je šaputala, neki se kunu da su čuli kako joj je spomenula muža i njegov penis koji se ukruti jedino kad ona pronjiše svoje kukove ovim stepeništem i nešto o ljubomori i protraćenom životu jer život bez strasti je propast i nešto o metli u njenoj ruci da može da se nabije na nju i da leti jer ništa joj drugo ne preostaje. I opet se odgegala polako, nonšalantno sa blagim osmijehom na licu. Ostavljala je njihove zjenice iza vrata priljepljene na špijunku. Na svom krevetu opružena, sama (nikada ih nije dovodila u stan) proživljavala je iznova trenutke od sinoć. Po površini s nerva skakutale su ostaci strasti od sinoć. Po površini, nikada ne ulazeći u skrivene pore. I to je trajalo još sat dva, a onda ništa. Taman kad se spremala na počinak, ujutru, poslije sumiranja svakog zrna znoja i strasti, ponekad bi osjetila u želucu nemir. Pokušala ga je iščupati i staviti preda se da se suoči konačno s njim. Znala je da je to zbog nekog članka koji je čitala u naučnom časopisu o nervu koji počinje u glavi, proteže se kroz vrat, spušta preko grudnog koša, pluća, srca, zatim do stomaka i sve do prepona povezujući i ostale organe. Da, sjetila se i latinskog naziva: Vagus nerv. Čitala je da ako loše funkcioniše može da uzrokuje nemir, ansksioznost, umor i da kada slušamo muziku ili smo ganuti nečijom dobrotom, on se aktivira jer odgovaran je za mnoga osjećanja, nemire, nezadovoljstvo. Da li je kod nje dobro radio? Mislila je da je zadovoljna, imala je koga poželi, mogla je uperiti prstom u bilo kojeg muškarca i bio bi njen. Odlazila je s njim, prepuštala je svoje grudi njihovim velikim šakama, voljela je da joj njihovi prsti klize oko pupka, pronalazili su njen klitoris, a da li je iko pokušao da usmjeri njen vagus nerv u pravom smjeru. Da sve poveže, uveže i sprovede do mozga. Niko. Osim podrhtavanja tijela ništa više nije dobijala. Nije ni znala da joj je potrebno dok nije pročitala taj glupi članak. Onda je skinula sve slojeve kože i mišića i pogledala u svoju utrobu, u njoj je polako otkucavao zadnji treptaj strasti od sinoć i onda iščezavao. A poslije njega ništa nije ostajalo. Ništa da zagrebe ili da uhvati taj nerv i poveže, da sve poveže. Niko. Glupi članak. To jutro dok se njen zadovoljeni klitoris penjao uz stepenište osjetila je opet taj nemir na dnu želuca. Opružila se u svom krevetu, sada kao i svaka druga žena u pamučnoj spavaćici. Začula je neke udarce u hodniku, baš kao da to ona prolazi štiklama, zaintrigiralo je i izašla ispred vrata. Zagrnula je prsluk koji je bio okačen na stolici i za svaki slučaj ponijela malu metlu, kao izgovor. Svima je potreban izgovor.
______________________________________________________________________
MILANKA BLAGOJEVIĆ rođena je u Banjaluci 1982. godine. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Banjaluci na Odsjeku za srpski jezik i književnost. Piše kratke priče koje je objavljivala u više zajedničkih zbirki mladih autora, književnim časopisima i internet portalima. Majka Andrije, Arsena i Aljoše. 2018. godine objavila je svoju prvu zbirku priča, „Mandarinske patke“ (Imprimatur), za koju je dobila nagradu Branko Čučak za najbolju debitantsku knjigu.
čovjek-časopis 
odlična priča!
LikeLike