DA
ne verujem u zdravo kako si
ne verujem u roditeljstvo
mlade parove sa decom,
koji se voze u porodičnom automobilu marke renault,
model espace
ne verujem u ručno spravljene police za knjige
ne verujem prašini u očima
konjuktivitisu
leptirići su odavno izumrla vrsta
zimnica nihilizma inkorporira slavu nutkajući izmaglicu
ne verujem knedlama,
pohovanom belom mesu
limunadi sa listovima mente
ne verujem krahovima, praskovima, emocionalnim flasterima
najljubavnijim porukama
nedostajanju nesaznatnog kraja
ne verujem pokušajima, odustajanjima
teskobi i smislu šetajućeg kidanja
aritmičnim zavetima i molbama
ne verujem najsvilenijim obraščićima
ne verujem u natapanje jastuka
u tajni obred ridanja
ne verujem noćnom vazduhu i u umirujuće šetnje u gluvo doba
ne verujem u mirne krajeve grada
ne verujem u pod-drugom-svetlošću razlike
ne verujem u rešenja
nemogućnost je jedino stanje
zov prošlosti dostatne budućnosti
klinč sveopšte precenjenosti
ne verujem u pitomost, težak rad i još težu bolest
ne verujem u etičko estetičko krajnje civilizacijsko dobro
ne verujem u muziku
ne verujem u eutanaziju
ne verujem u muziku
***
DAN KADA SAM UZEO ŠTAP ZA HODANJE
ne umem da vozim auto
da kuvam kafu
ne umem da igram bilijar
pikado
ne umem da pravim avion od papira
da pravim balone od žvake
da se klizam, skijam
znam da poslažem figure i kako se koja kreće
ali ipak ne umem da igram šah
život jeste božićni dan
onaj najgori
oni govore da si planinska kap rose
naravno da govore
do sada sam možda gledao kako privlačne devojke završavaju sa imposterima
i imposterke za finim momcima
(but it takes one to know one)
gledao sam kako nečija muzika dobija pažnju i hvalospeve
video sam pesnike koje prati priznanje i fama
kako svaki narkoman i svaka promiskutetna osoba u životu prolazi bolje od mene
video sam besmisao akademizma, dionizma, strejt edžizma
ali esencija uzdizanja jeste u grešci
i sve se pronalazi i gubi u tom skučenom prostoru ljudske bezobzirnosti
ipak sada
svuda i u svemu jedino što vidim su ljudi koji hodaju
žao mi je filme bendvagonže
žao mi je trejs son voltov albume
žao mi je gomboci i barát fülei
žao mi je megi
dekin bajsu koji stojiš naslonjen iza kuće
amati prvi kompletu bubnjeva
dečija sobo
zalud svih sto maraka
zalud svih titanskih trema, čežnjom otrovanih maštanja
jadne moje breze, nebo iznad komšijskog zida
zalud svih prizora kroz musava stakla voza
zalud svih lekara, roditeljskih sitnih zločina
zalud prirode, rođenja u krvi, vremena i inih sistema
dok ćute telefoni zaboravljenih brojeva
talasi osnivači kosmosa uzimaju svu ljubav samo za sebe
jebeš svo ustrojstvo sveta
sada, svuda i u svemu jedino što vidim su ljudi koji hodaju
__________________________________________________________________
GORAN GRUBIŠIĆ (1979, Subotica), muzičar (Ana Never, Wooden Ambulance). Zasad nema objavljenih izdanja.
čovjek-časopis 