DNEVNIK
Svaki dan počinje na gotovo isti način:
Trljam oči napregnute od pređašnjeg sna
Poduže REM faze
I gledam se dugo u ogledalu
Da se uverim da sam ona ista osoba od juče
Poput ostarele neveste podneva
Kružim gradom koji se sija kao duša
I smešim se ljudima bez očiju
Čije me siluete podsećaju
Na rđavo islikane akvarele
Primetila sam
Da me sve više uveseljavaju tužne stvari:
Rešavanje ukrštenice
Proučavanje kretanja oblaka
Grickanje unutrašnjosti obraza
Prelivena noćnom svetlošću
Na stanici sama čekam autobus
Uzbuđeno zamišljajući
Da me neko iz obližnjeg ljubičastog žbunja
Opčinjeno želi i posmatra
A kada se približim svojoj zgradi
Ne žurim sa otključavanjem vrata:
Javim se komšijskoj deci
Pomazim komšijskog psa
Brojim stepenike
Mirišem ledenu tišinu iz predgrađa
Skupljam njegovu DNK po tepihu
Zamišljam svoje umnoženo prisustvo
I na trenutak osetim
Nadravnu kosmičku sreću i snagu
A u doba kada pauci izlaze iz svojih skrovišta
I hitro jezde svojim telima-šakama
Mrak otvara svoje glavne odaje
Prima me u sebe
A ja čitav život sapinjem
U jedan slani trag na jastuku
***
VRELA KRV
Putovao si danima da bi pobegao od
Ludih roditelja, sunca i religije
Da bi prvi put u životu
video sneg
i postao muškarcem
Oči su ti kupine koje se sjaje u mraku
Kupine čijem je soku
Tesno u svojoj opni
Sada jedva uspostavljamo vezu preko
blede aplikacije:
Na deset hiljada kilometara čujem
Vrevu grada velikog kao
Pet mojih država
Onda kada smo se namerno isekli ključevima
Pomešali krvi
Tada sam saznala
Da vrela krv
zaista postoji
***
ZAHVALNOST
U gradskom prevozu preko puta mene sede majka
i dečak; usred razgovora od kojeg sam mogla da
razaznam tek svaku petu reč, dečak je odjednom
prilično glasno upita:
„A šta se ne raspada?“
I zaista, šta se ne raspada
Površina kože
Dan što curi kroz prste
Moj izmenjen pogled kad se
probudim s prezirom u očima koji
ne mogu da sakrijem i koji
svi primećuju i koji
toliko uznemiri sve oko mene
Zatim
Bogorodica pod aparatom za cigarete u
predvorju jeftinog hostela
Kasnije koračam gore-dole po ulici
U noći koja se raspada u jutro u noći
u kojoj smo samo psi, đubretari i ja
Mislim:
tako mi je drago što sam živa
godinama to nisam pomislila
________________________________________________________________________
KATARINA PANTOVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici i naučnim zbornicima. Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojne nagrade. Član je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu. Unutrašnje nevreme (2019, Matica srpska) je njena prva pesnička zbirka.
čovjek-časopis 