UTORAК
Helena, dodaj mi nebo sa zadnje police,
Tražim iste one žute ptice,
Iste koje sam juče,
A tada beše ponedeljak,
Izgubio međ tvojim ušima.
Helena, pazi, klati se stolica,
Svoje dve noge si popela na tri,
I sada poput malog zeca učiš da skačeš,
Hoćeš da poletiš,
I misliš da to tako ide.
Helena, neko ti je nekada rekao,
Da svaki let počinje skokom,
Nemoj im verovati jer su deca,
A ja znam da znaš gde držimo balone,
Ali oni su suviše šareni, i odavno su bušni.
Helena, zar ne možeš da shvatiš,
Tamo su se skrile,
Tamo bodu oblake i prosipaju šećer po tvojoj kosi,
Tamo gore si tako naivna,
Tamo gore si tako vesela.
Helena, šarene su ti čarape,
Tako si detinjasta kada me gledaš,
Ne vidiš godine i vreme,
Ne vidiš da je sutlijaš vreo,
Ne vidiš da se dan poput graška skotrljao u kotaricu.
Helena, zrak ti se zamotao u pramenu tamo gore,
Silaziš sasvim nasmejano i polako,
Daj mi da ga izvadim iz tvoje kose,
Biću nežan, biću lagan,
I ti već vidiš kako je to lako.
Pogledaj, one opet lete, Helena.
***
MRVE HLEBA
Ako nađeš mrve hleba u mom džepu,
To sam pomagao jednom,
Ptici da svije gnezdo,
Gde je bledo tvoje čelo,
Na kamenu snelo.
Gde su ruke tvoje razdvajale pesak,
Tu posadih divlje cveće,
Da ti se nađe u prstima kada rešiš da nećeš,
Više da spavaš,
I bi da poletiš.
Pričaćeš mi milo,
Кako si sanjala Sunce,
Jer ono bije kroz mirne kapke tvoje,
A hladne ti noge,
Biće umorne i trome, od hodanja po snu.
I baš kao po tlu,
Uranjaš pod zemlju tabanima suvim,
I žmurim da bih zaspao,
Da vidim kako se budiš;
(ćutim)
***
OMILJENI DEČAK
(Po mraku pratiš ostatke svetla,
Tračke zraka,
Možda te neko i čeka,
A biciklo vozi…
Ono vozi brzo,
Seče tišinu,
A on je naučio da kasni i da stigne prvi,
U ušima huk bicikla za šumom krvi.)
Omiljeni dečak odlazi od kuće,
Sve svetiljke na ulici i inače ćute,
Ali on ne zna gde je kraj puta,
I gde počinje reka kojom su krenuli snovi,
Sva ostala deca hodaju, a on mora da vozi.
Prošao je sve sporedne ulice,
I štandove za jagode i cveće,
I dugmići zaista na žaketima noću lepše svetle,
Poslednji put je mirisao neven,
I osetio u kosi njegovo seme.
Кod parka ga nisu zaustavljali,
U prolazu mu poželeše mirnu noć,
Ćelavi anđeli ne poznaju vreme,
Ali znaju da je to dete,
I da pitanja su prazna priča za one koji lete.
U zenici su mu ostali obrisi zadnjih kuća,
I misli da više ni ne oseća noge,
Ono što su bili skriveni zraci, sada su postale zvezde,
Više i ne govori zbogom,
Već šapuće -gde ste?-.
___________________________________________________________________
MILUTIN MILOŠEVIĆ rođen je 2001. u Novom Sadu, iz Prokuplja je, studira filmsku i televizijsku režiju u Beogradu.
čovjek-časopis 