Ispred zgrade mojih roditelja nalećem na Vanju. Uvek sam nespremna.
,,Ćao, srce, kako si?’’ Osmeh koji razoružava. Beli zubi u savršenom redu. Ružičaste usne oblizuje između reči. Prestani da buljiš. Pričaj.
,,Ćao, Vanja, super, ti?’’
Prolazi prstima kroz kosu, neobavezno, igra se. Crna kosa do ramena, ravna, gusta. Postoji li išta prosečno vezano za Vanju? Osim moje fascinacije?
,,Nije loše, evo sa posla, pa kasnije idem na dejt. Milan i ja više nismo zajedno.’’ Nemoj sad da se nasmeješ, gleda te. Uostalom, vidiš da drugi lik već stoji u redu. Kako i ne, vidi te oči. Plave, hladne, dugih trepavica, svaki pogled te natera da se naježiš. Gutam knedle i reči.
,,Žao mi je, mada ti zaslužuješ bolje. I nećeš imati problem da nađeš boljeg.’’ Naravno, ne mene. Znam to još od prvog srednje. Poljubac na bazenu i ta preneraženost u Vanjinim očima. Neko bi skapirao i ranije da nemamo ista interesovanja. Ja ne, iskreno, ni sada, dok mi priča o svom pontencijalnom dečku.
,,Ovaj sad, Leon, Španac je. Završio dva fakulteta, trenutno snima film u Beogradu. Znaš da ja padam na te latino tipove’’, smejemo se zajedno, i ja mrzim Leona.
,,Moram da žurim, vidimo se, ljubim te!’’ Odlazi, i ja konačno imam priliku da neometano buljim. Svetloljubičasta košulja, zvonarice. Sve se savršeno ocrtava. Kreće se spretno i uživa u pažnji koju privlači.
Ja sam sve suprotno od Vanje. Niska, premršava, potpuno nedefinisane građe, smeđokosa, smeđooka, čak ni simpatična. Specifične na meni su moje nesrazmerno velike šake i stopala, i to stavlja tačku na bilo koju ideju o ikakvom šarmu.
Ali, imam taj poljubac. Voda je bila hladna, kapljice na koži i slepljena kosa. Vanjini zubi i smeh. Telo. Dugi beli prsti kojima namešta kupaći. Ne znam kako sam se uopšte usudila, ali jesam. Hladne usne i topao dah, vlažan jezik. U mojoj glavi to traje satima. Ukočenost i osmeh koji pokušava da zamaskira neprijatnu situaciju. Gađenje. Nekoliko neprijatnih meseci, izbegavanja. Posle toga standardna kurtoazija.
Često razmišljam o tome, šta bi bilo kad bi bilo. Maštam o praznom bazenu, drugačijem osvetljenju, da li sam mogla nešto drugačije, spretnije.
Jebote, Vanja je ipak najlepši muškarac kog sam ikada videla. I, bez obzira na sve, imam taj poljubac.
_______________________________________________________________________
KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator”. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina” (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili” (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković”, Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre” (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi” (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost”, Skoplje, Makedonija, 2015). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).
čovjek-časopis 