NISMO ZATOČENI SAMO U SVOM TELU
Marija je ušla u sobu kod Tijane i lepo se i prijatno iznenadila kada je videla da joj se vratio život u obrve. Preko telefona Tijana je molila da joj donese elektronsku cigaretu, za koju je pare mogla da uzme iz druge fioke, ali je Marija odbila da joj na pulmološko odeljenje, i tek što je infekcija malo splasnula, donosi elektronske ili bilo koje druge cigarete. (Sutra će, čim malo stane na noge, poslati gospođu iz druge sobe sa kojom je pušila na terasici, posle povečerja, da kupi dve paklice cigareta, od novca koji joj je donela.)
„Jesi živa?“, pitala je Marija, a Tijana je odgovorila da je ipak uspela da preživi jučerašnji dan. „A ti? Da li si ti živa?“
Marija joj sa osmehom koji je trebalo da sakrije blato iza očnih kapaka, (u celoj svojoj unutrašnjoj duplji, punjenoj gnjecavom glinom i slamom, kao kad prepariraš životinju), odgovori da je dobro, da ima malu tremu i da će sve to proći koliko – u nedelju, u sedam sati…
„Žao mi je što nećeš biti na otvaranju.“
„Nema veze, ionako ću doći za par dana, da napišem prikaz… Samo da stanem na noge.“
Žene su slušale njihov oskudni dijalog. Kako je bio prošao termin za posete, a to vreme za Vasiće nije važilo pa je Marija mogla da dođe kad je htela, bile su u svojim krevetima u poluležećem položaju, i iz čiste dosade slušale šta dve devojke pričaju. Poslužile su se pralinama sa lešnikom koje je donela posetiteljka i zahvalile se pristojno. Gledale su ih sa dozom zainteresovanosti, i osluškivale da čuju nešto njima poznato, pa da se nadovežu. Svet Marije i Tijane bio im je udaljen, i nisu baš najbolje razumele to sa tremom to sa izložbom i to sa depresijom, ali su bile voljne da učestvuju ako ih sagovornice išta priupitaju.
Za njih je „isleđivanje u podrumu“ bilo čisto gubljenje vremena, ali doktor Ismaili nije hteo da ih izostavi iz protokola, pa su one išle tamo bez ikakvih predrasuda, kao i bez ikakvih verovatnoća da će razgovor u donjim sobama popraviti išta od njihovih života, a kamoli od pluća oštećenih 40 i 30 posto, odnosno nedostatka tri četvrtine plućnog krila, u slučaju treće pacijentkinje.
Jedna je bila tekstilna radnica u invalidskoj penziji, u koju je poslata jer je radni vek provela u farbari; druga je radila prvo u hemijskoj čistionici, pa je posle otišla u trafiku, i to ni manje ni više nego u Ulici 29. novembra, gde joj je oštećenje poraslo na celih 40 posto; i treća je žena koja je preživela, a bolje da nije, kako je sama rekla, tri uboda nožem od svog jedinog sina.
Slušajući priče koje su se valjale u ta četiri zida, Tijana je bila veoma iznenađena i tužna, a žene su, u želji da je što više ojačaju, tražile sve nove i nove primere za pouku kakav je život u stvari i šta sve postoji na svetu. Pominjale su i obrađivale širok spektar svojih rođaka, prijatelja, poznanika, komšija koji su na ovaj ili onaj način prošli još gore od njih. Držale su Tijanu njih tri kao rođenu ćerku i bdile nad njenim isplakanim 24-časovnim snom. Još kad su videle da joj u posetu dolazi doktorka Vasić sa reumatologije, više su stegle svoj obruč, kolo srpskih majki.
Ali, kako Tijani nije bila dovoljna njihova sveopšta majčinska nežnost, i kako je sestrinstvo ostalo bez poklona u vidu elektronske cigarete, morala je da potraži srodnu dušu u drugim sobama, pa će se, skoro odmah nakon vraćanja u život, Tijana svim silama svoga bića prilepiti gospođi Simoni, da tako – Simoni, koja joj je doturala cigarete i u gluvo doba noći.
Od nje je prvi put čula za sarkoidozu i još je više zavolela tu ženu kada joj je ova rekla da za godinu-dve ona neće više biti među živima i da je baš zabole dupe da li će za mesec ili dva ubrzati raspadanje koje je njeno telo udvostručavalo. Pokazivala joj je slike svoje mladosti koje je sačuvala slikajući mobilnim telefonom albume iz šezdesetih,sedamdesetih i osamdesetih; pričala joj o hotelu „Belvedere“ na slovenačkoj obali u koji je posle dvadeset pet godina opet kročila svojom nogom, a mislila je da više nikada neće; pričala joj o šefu iz banke čija je ljubavnica bila pa ju je u tom smislu savetovala da nikada ne postane ljubavnica; i što je možda najvažnije, da nikad ne zaboravi da ima urednu frizuru i karmin. Ona nema nikome da se požali, nju su svi zaboravili i svi su je napustili, i cigarete, a sada i Tijana, jedini su njen razgovor.
Ispočetka je Tijani smetala tolika prisnost „na prvu loptu“, jer Simona je bila napadna, sa svom tom šminkom, blago razmazanom po licu, sa svim tim estetskim i kulturološkim kriterijumima iz prošlog veka, ali je ubrzo shvatila samo jedno – da je ona jedna obična usamljena i potpuno bezazlena žena.
Kada sve ovo prođe, planirala je, napisaće novelu o njoj. Napisaće roman o svom boravku u bolnici. Objaviće zbirku pesama „Sestrinstvo i majčinstvo“. Organizovaće posete pozorištima za sve svoje sapatnice sa odeljenja. Otići će na ženske studije. Napisaće prikaz Marijine izložbe, ali na poseban način. Osnovaće umetničku koloniju. Samo kad izađe odavde.
„To pušenje nije nikakvo veliko prestupništvo“, rekla je Mariji dok ju je pratila duž vinas-hodnika, u lažnim kroksi-papučama. „Jesi li videla pored ulaza onu kantu sa peskom?“
„Videla sam“, reče Marija, „i videla sam sve one ljude koji stoje pored i puše, ali ti treba da se oporaviš, bar za neko vreme, a posle navali na tri kutije odjednom“.
„Mari, trebalo je da mi doneseš elektronsku cigaretu…“, reče i zatvori vrata lifta, a zatim se odgega nazad, u krevet.
Bila je pritisnuta masno okrečenim zidovima, odjecima glasova, plastičnim pločama hodnika, pričama o srećnim i nesrećnim krajevima, boravcima u bolnici… Želela je da se vrati životu napolju, kao da to od nje zavisi, i kao da je provela godine a ne tek nekoliko dana u bolnici, i to još sa povlasticama kakve nemaju baš svi pacijenti.
U ležećem položaju smišljala je tajni i buntovni plan: da sa parama iznajmi taksi i da odsustvuje iz bolnice dva sata, to niko neće ni primetiti, pogotovo u nedelju od pola šest do pola osam; da prisustvuje otvaranju, a zatim da se vrati u sobu 23, i da se vrati u podzemnu sobu, i da se vrati u ve-ce 23 u kome sa Simonom vodi kratke i sadržajne razgovore, i da se vrati kanti 23 ispred klinike, i da se vrati u ovaj miris, i da se vrati Mirki bez plućnog krila koje joj je oštetio njen pokojni sin narkoman, a koga je pokušala da vrati na pravi put (koji je to pravi put i šta bi to bilo), da se vrati svim tim praljama, tkaljama, tim dobrim ženama daleko od roze hipstera, daleko od svih tih upišulja sa primenjene, sa više, sa akademije, sa klinike, sa pomorandžama, sa fotografijama i sa sveg tog lažnog i nameštenog prijateljstva i uzdignutih obrva; da se vrati Simoni koja za dve godine neće biti tu niti igde više na svetu.
To je jedan plan. A drugi mora da stavi na papir. Niko ne sme saznati šta joj se desilo. Možda im stvarno turaju nešto u čaj, ali ona će uspeti i to da savlada i da ispriča u sobi priču koja njoj odgovara. Koja svima odgovara. Potrebno je samo da bude strogo koncentrisana i pribrana. Već je pribrana. Sutra će biti još pribranija. Penicilin leči i dušu, a ne samo telo.
______________________________________________________________________
NADEŽDA PURIĆ JOVANOVIĆ rođena je 1974. u Beogradu. Prosvetna i književna radnica. Završila studije na grupi za Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu. Magistrirala 2007. sa temom „Slika žene u autobiografskoj prozi XVIII i XIX veka“. U naučnoistraživačkim radovima bavi se srpskom dokumentarnom prozom. Poeziju, prozu i književnu kritiku objavljivala u časopisima i zbornicima u Srbiji i regionu. Nagrađivana za mentorski rad na domaćim i međunarodnim festivalima dečjeg literarnog stvaralaštva. Saradnica kulturnih centara i institucija. Urednica više zbirki poezije u ediciji Prisustva i priređivačica Sabranih dela Rastka Petrovića i Radoja Domanovića u IK Presing. Objavila knjige pesama Vode, Matica srpska, 2006. (edicija Prva knjiga), Haljine iz muzeja, Presing, 2017. (Pobednička zbirka na konkursu), Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva, 2018, Presing. Njen prvi (objavljeni) roman Antinoj 24 bio je u najužem izboru za Zlatnu sovu 2019.
čovjek-časopis 