Umočila sam noge u okean dok je u mojoj zemlji padao snijeg. A u mjestu iz kojeg sam davno otišla poledile male, sitne bare razastrte po pustoj kaldrmi
Jedna takva se presijavala u mojim očima. Na kraju svijeta. Usred okeana. Ispod egzotičnih stabala. Među nepoznatim jezicima.
***
ANONIMNI PORTRETI
U kafani posmatram dvojicu staraca dok pažljivo listaju novine. Redaju se smrtovnice u bojama. Starci šute i prelaze preko mrtvih. Jedan prstom. Drugi pogledom. Nakon kratke i napete šutnje dolazi oslobađajući uzdah: ‘Dobro je, nema nikog poznatog’.
***
ŽIVOT JE LIJEP
Kada na pragu bakinog stana umjesto oproštajnog pozdrava i toga – koliko me voli, baka u moj džep stidljivo ubaci lješnjake koje je tog jutra skupljala za svoju dragu unuku i posljednju utjehu na ovom svijetu koji je još jučer bio mlad i lijep.
jednom sam u djetinjstvu našao jagorčevinu u predgrađu zenice bio je to neobičan siječanj
onda sam u prosincu našao ljubičice na onom brdu poviš stoca
jednom sam našao i ljubav ne sjećam se koji je bio mjesec znam samo da joj nije bilo vrijeme
***
UTAKMICA NA RADIMLJI
čempresi petom dodaju mirise ispucavaju dugačke sjenke po bokovima
stećci čvrsto drže sredinu terena i kratkim pasovima prebacuju sjenke naprijed
na terenu nema grubosti i svi izgledaju zadovoljni rezultatom
oni igraju za svoju mrtvu publiku
***
ILAHIJA
ugledah gnijezdo lastavice na sasvim neobičnom mjestu pa se ozarih
sada znam da mi je vjera
valjana i čvrsta
kao nagon u nomada
***
BASILJE
zrikavci testerišu stubove kojima svod drži zemlju
kad dovrše posao strovalićemo se u nebo
u međuvremenu možemo jesti smokve razmišljajući gdje smo to pogriješili
***
MAKETA
sjetim se psića što ga htjedoh imati u djetinjstvu pa zaplačem
mjesto suza teku ekseri sasvim mali jedva da bi za maketu kuće poslužili onu što se pravi na času opštetehničkog vaspitanja ili za ona jeftina raspeća utješitelje siromašnih kuća po rubovima kraških polja
eksere eto imam ali čekić sam negdje zaturio
nađem li ga odmah ću se prihvatiti posla i načiniti kućicu za ptice što mi odseliše iz djetinjstva
ELIS BEKTAŠ, pjesnik i pripovjedač, rođen je u Zenici 1970. godine. Učesnik rata nakon kojeg je jedno vrijeme ostao u profesionalnoj vojnoj službi. Pored Zenice, živio i radio u Prištini, Beogradu, Mostaru, Sarajevu… a sada je nastanjen u Trebinju. Objavio zbirku poezije Margine i zbirku satiričnih vinjeta Došo šejtan u Sarajvo, a pjesme i priče su mu objavljivane u većem broju književnih publikacija. Prevođen na ukrajinski, makedonski, slovenački…
6 Borghesia nas je ubila u pojam. Njihovi beatovi bili su užasno prodorni, nismo se imali gdje sakriti od njih. Sjećam se da smo brat i ja, ne napuštajući stadion, sjeli pokraj plave žičane ograde i proklinjali cijeli svijet. Nepodnošljivo glasna repetativna elektronika valjala se sa scene, a publika se skrivala po tribinama, iza ograde. Noć je već pala, bio sam umoran i pijan, počeo sam gurati zemlju u uši da bih nasmijao brata. Nije mu bilo smiješno.
7 Dok je moj brat živčanio u raljama naše elektronske avangarde, bez razumijevanja za proširenje tjelesnih dimenzija koje takva muzika u sebi krije (nije li već silina glavobolje bila znakovita dimenzija, novo iskustvo?), ja sam malo prošetao uz stadionsku ogradu, susreo našeg subotičkog prijatelja, noise gitaristu zvanog Mechka, bez koga nijedan festival u blizini nije mogao proći, a zatim i neku grupu mladih Subotičana, među kojima je bila i slikarica Ljilja čiji su roditelji imali kuću u Medulinu. Rekao sam joj gdje spavam, pa je odmah samilosno pozvala mene i brata k sebi, i to na nekoliko dana! Oduševljeno sam pristao, a kako je pokraj mene bio i Mechka i slušao cijeli razgovor, uspjelo je i njemu uvaliti se Ljilji u aranžman. Ostao sam s njima još neko vrijeme, popio još koje pivo s novim prijateljima, bendovi su se mijenjali, a Ljilja je bila toliko draga da nisam imao potrebu da pratim što se na sceni događa. Vratio sam se napokon bratu s dobrim vijestima, on me gledao kao da ne vjeruje da sam ponovo pokraj njega i da sve to može biti istina. “Medulin?!”, ponovio je našu novu čarobnu riječ. Ali nismo uspjeli puno razgovarati o tome jer se u mraku, na sceni, nakon ljekovite tišine, pojavila poznata krhka, jezovita figura Blixe Bargelda. Einstürzende Neubauten penjali su se na scenu i već onako usput, da se zna tko je glavni, pravili buku, kao da uklanjaju smiješne scenske rekvizite pred sobom. Iz pozadine su N.U.Unruh i F.M.Einheit dovlačili svoju limariju pod mikrofone, neviđene konstrukcije željeznog otpada koje su koristili kao udaraljke, uključujući i ozvučena kolica za supermarket. Lijevo od Blixe svoju poziciju zauzeo je elegantni basist azijska lica Mark Chung, a desno njegova sušta suprotnost, divlji, dugokosi Hacke. Iz publike su krenula dovikivanja, širila se sasvim posebna vrst nelagode. Do danas nisam shvatio zašto je netko od njemačkih frajera iz publike bacao plastične tomahawke na Neubautene – njemački humor!? Nervoza je eskalirala kada je Blixa uzeo mikrofon. Reflektori su ga osvijetlili, članovi benda tiho su brujali svojim instrumentima. Ono što je Blixa govorio nije bio nikakav uvod, nikakva pjesma; “Blixa je bijesan”, rekao je moj brat sa strahopoštovanjem, “ljut je na organizatore… šalje ih sve u pičku materinu… za Pulu kaže da je obična rupa i da uopće ne bi došao da je znao da će svirati na ovom jadnom stadionu…” Potpuno sam se otrijeznio dok mi je brat pokušavao prevesti Blixinu srdžbu. Obuzeo me je strah da Neubauteni uopće neće ni svirati i da je to to, Blixa će reći svoje i svi će se povući. “Kaže da će svim njemačkim menadžerima i agencijama koji su sudjelovali u organizaciji ovog festivala jebati mater kad se vrati u Berlin… čovječe, samo psuje”, više nije bilo potrebe za prijevodom jer Blixa je već pljuvao u mikrofon od jeda i udarao po gitari. E tu se i bend uključio, i buka, najljepši val sve snažnije i sve obuhvatnije buke valjao se kroz publiku tako da su nam trnci prolazili cijelim tijelom. Približili smo se stejdžu što smo mogli više i zurili u naše malo božanstvo, Blixu. Ja nikako nisam mogao uživati u koncertu, činilo mi se da je sve na rubu eskalacije sukoba, F.M.Einheit je svako malo ostavljao svoje instrumente i kružio poput neke zvijeri uz sam rub scene i prijetio s jednim od onih plastičnih tomahawka u ruci nekim, činilo se, njemu znanim likovima u publici. Inače nam je od samog početka festivala bilo čudno zašto Neubauteni nisu posljednji bend. I upravo je tu moralo pući. Ne znam jesu li Neubauteni bili na sceni puni sat, ali svima nam je bilo premalo kada su se povukli sa scene, nastala je velika galama i nakon desetak minuta Blixa i drugovi pojavili su se na sceni. Neki tehničari su im prišli i raspravljali se s njima, očito se nisu mogli složiti oko nastavka programa, do sada nikome nisu dopuštali bis. Bend je već počeo muzicirati ne obazirući se na ljude koji su još stajali na sceni pokušavajući ih zamoliti da prestanu sa svirkom, tražeći, po svemu sudeći, od njih “da poštuju protokol”. Svi članovi benda stali su na prvu liniju scene, pjevali ponosno i nepokolebljivo, dok su im tehničari isključivali ozvučenje i reflektore. Kada je Blixa shvatio da su mu isključili razglas, jednim potezom skinuo je gitaru sa sebe tako da je napravio krvavu posjekotinu po cijelom licu. Einstürzende Neubauten stajali su na kraju u potpunom mraku, udarali ritam rukama i pjevali. Svi mi u publici pratili smo ih kako znamo u tome, pokušavajući produžiti trenutak u kojem je zapravo sve stalo, u kojem smo zaista mogli osjetiti što znači kada je svemu kraj.
NEVEN UŠUMOVIĆ rođen je 1972. godine u Zagrebu, odrastao u Subotici. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao je filozofiju, komparativnu književnost i hungarologiju, studirao turkologiju. Kao knjižničar radi od 1996. godine u Knjižnicama grada Zagreba, a od 2002. godine u Gradskoj knjižnici Umag. Objavio je zbirke priča “7 mladih” (1997.), “Makovo zrno” (2009.) i “Rajske ptice” (2012.) te roman “Ekskurzija” (2001.). Izbor priča “U stočnom vagonu” objavljen mu je u zasebnoj knjizi 2014. godine u Beogradu. Uvršten je u američke antologije “Best European Fiction” i “Zagreb Noir”.
Kao mala sakupljala sam japanske salvete i jugoslovenske značke koje mi je otac donosio s poslovnih putovanja Potom su izgubile svoj značaj i postale stvari bez mesta postojanja Jedino je prašina bivala sve vidljivija Vremenom, neobični trenuci postali su vredni sakupljanja da bi kasnije bili opisani rečima ili samo poslužili uveseljavanju srca – Poput „iznenadne plime pobožnosti ili napada smeha koji nam podižu klonule glave.“ *
*iz „Odbrane vatrenosti“ A. Zagajevskog
***
MUZEJSKA ŠETNJA
U doba neolita kao i danas bilo je važno jesti i prinositi žrtveniku ono što je vredno žrtvovanja To dokazuju glinene posude pravljene po meri čoveka i žitarica koje su držali u njima kao i krvi životinje koju bi prolili Dame su tada nosile tkane haljine kakve bih rado i ja obukla Nešto ranije, između 35. i 20 hiljadite godine p.n.e. rađa se savremeni čovek da bi ga nežno savijenog poput fetusa smeštali u grobnice sa nekom od ukrašenih činija u naručju ili omiljenim nakitom Kao što se i mi noću sklupčamo i ostanemo dugo budni brojeći zvezde i moleći se boginji Insomniji da svoje lice okrene od nas
***
LANAC SREĆE
Dobri ljudi ubijaju i jedu dobre životinje Dobre životinje ubijaju i jedu dobre životinje i dobre biljke Pletenica neprekidne dobrote obavija našu dobru planetu Pa kad se kome zalomi
***
INTROSPEKCIJA
Kratko se opuštamo nakon vežbi u Futoškom parku, instruktor kaže: primetite razliku pre i posle, otvorite oči Pobrkam redosled ali ipak poslušam – I vidim jesen duva sa dlanova kovitla grančice kostreši travu i dlačice na rukama oduzima sjaj nijansama zelene Ostali pažljivo zagledani u sebe ne primećuju promenu dekora Pogledam i ja unutra – učini mi se da je i dalje mirno kao pre
JULIA KAPORNJAI rođena je u Vrbasu. Objavila je tri pesničke zbirke: Živi čvor (2002), Belo sunce (2005) i Iz kapi mora (2019). Objavljuje u književnim časopisima. Od 2010. je član DKV-a. Živi u Novom Sadu.
Sebično ili ne Ne pristajem više Na sve Ne pristajem više na Voli me bar malo Ili Da ti je imalo Stalo Ne pristajem više Na manje Na srednje Na možda i ako Niti Na dio Ili Na bilo kako Na ništa Ne pristajem više Osim na Najviše
***
DOK SAM TE ČEKAO
Dok sam te čekao Bila je tišina Ništa nije disalo Sve je stalo I sve se Ugasilo Dok sam te čekao Čulo se samo Očekivanje Koje je sve glasnije Odjekivalo tišinom Dok me nije zaglušilo Svojom silinom I tako dugo trajalo
Baskrajno dugo Dok sam te čekao
MLADEN KLARIĆ (Zagreb, 1965.), iz rukopisne zbirke “O LJUBAVI”
U Varaždin je došao u proleće, možda četiri meseca nakon onog prebijanja. Alojzija ga je zamolila da ode kod tetke, njene sestre Bjanke, da se skloni iz Bugojna, jer ona, kazala je, strahuje za njega u Bugojnu. Uostalom, kazala je, on voli Bjanku i Varaždin. Govorila mu je kao da je dete i kao da su ferije, one zimske, ili one letnje, i kao da se on, pun radosti, kao nekad, sprema tetki u posetu, u ušukani grad u kome se on ponekad, ne bez ushićenja, osećao kao devojčica. Za njega, tada, u detinjstvu, Varaždin je bio ženski grad, mek i slobodan, oprečan muškom Bugojnu, grad kojim je vladala slobodoumna kraljica Bjanka, bela, čista, spremna da mu ga, taj grad, povremeno pokloni kao, kazala bi, kuću za njegove lutkice. On, naravno, nije imao nikakve lutkice, i nije nameravao da ih ima, ali sama mogućnost da ih ima, koju je teta Bjanka nagoveštavala, činila ga je radosnim. U Varaždinu je, tada, činilo mu se, mogao da bude sve što hoće, pa i ona devojčica o kojoj je maštao, koja mu je nedostajala da bi bio potpun, a koju je Bjanka pronicljivo njušila. Bela je kraljica imala nos za eskapade življenja i zato ga je, verovatno, kazao je, puštala da sam satima tumara grobljem i čudi se kamenim i brončanim draperijama dodirujući ih prstima i dlanovima, da zuri u tužna lica žena i anđela ophrvana teatralnim bolom i u mršava tela raspetih isusa.
Njemu je sve to, kazao je, bilo nekako prisno i drago, a opet meko i ženskasto naspram strogoće belih, nakrivljenih nišana i pravougaonih surih i crnih nadgrobnih ploča i krstova koje je viđao po Bugojnu. Ali i jedno i drugo, bio je siguran, beše uzaludno i besmisleno, ispod svega su se krila rastočena tela za koja uskrsnuća nije bilo ni u raju ni u dženetu, i nad kojima nijedna tužbalica nije dostatna, i smrt mu se, tada, u Varaždinu, po prvi put učinila neminovnom, neumoljivom, neovisnom od ljudskih strategija zataškavanja, i drhturenje sa kojim se vraćao sa groblja nije uspevala da umiri ni Bjanka svojim milovanjima, Bjanka koja mu se najednom ukazala kao detronizovana kraljica, izgubljena i nemoćna, i tim draža. Nejaka, zbačena, bespomoćna i poražena, zadržala je ona, za njega, još dugo nešto od svog kraljevskog sjaja i sad ju je, sad kad je bila razbaštinjeno visočanstvo, zaista moga voleti i samo se njoj, Bjanki, jadao i ispovedao. Lepa teta Bjanka, graciozna teta Bjanka bila je prvo svrgnuto božanstvo, začetnik njegovog panteona tužnih bogova koji će vremenom izgraditi. Alojzija je, kazao je, bila u pravu: on je nekada voleo Bjanku i Varaždin.
Roman Milenka Bodirogića „Po šumama i gorama“ preuzima svoj naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom romanu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Pa gde je onda ta naša zemlja? Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je ona i nastajala. Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest. Svako saznanje tu se skupo plaća, naročito u društvima koja su zaratila protiv svega jugoslovenskog. Na takvoj sceni, Rajić izgleda kao nekakav hidalgo od Druge Jugoslavije, vitez tužnog lika, što se u pratnji svog hroničara otisnuo u svet koji je poludeo i izopačio sve vrednosti. Dva čoveka hodaju planinama i šumama svoje negdašnje zemlje koja se raspala u krvi, koje više nema, ali koja je stvarnija od svega što je iz njenog raspada nastalo. U tim hodanjima oni napuštaju gradove i postaju jadne i lepe umiruće zveri, oslobođene svakog zla. (sa stranice izdavača)
U prolazu autoputem pored planine Olimp Tražiću da se u registar bića unesu i dva nova: Onaj u smeđem šorcu što pred kafanom Čilboks Stojeći posle olujne noći čas do kolena čas do struka u moru Haj-tek petozupcem premeće svaki ponaosob kamen Da samo somotskom stranom dodiruje tabane kupača A more svaki ponaosob zanosi i vraća na šiljatu I ona što s Čilboksovih roze jastuka u talase zuri Staklasto, premišlja kako li je taj i taj konkretni novčić Pao baš na ovu stranu, kako na onu, Iz sata u sat tog blistavog prepodneva i Večnog
***
DUH STEPENIŠTA
Komšinica s prvog sprata kaže mi na Stepeništu ti izgleda imaš oštar jezik A kad ja afektiram čudjenje, uverava me Kako to ona u dobrom smislu, Kao da meni već do sledećeg odmorišta to nije Postao omiljeni kompliment. Prevodim ga odmah i na engleski, Već na trećem osećam se ko neka opaka Bordelska mama, gospodarica svega divljeg i Raskalašnog, neka devojčura Neograničene snage i besnoće, A tek do petog, ne umem ni da opišem, Mitsko biće, jedna koja će, samo li zausti, svaku Difuznu opnu i paučinu da razreže kao Funtu mekanog paradajza bez i jedne prolivene kapi centralni Kućni nož, posle čega će svi obrisi biti kristalno jasni, Svaka boja jarka i tačna, a svaka ja brza i prisutna I to u realnom vremenu, dok mi sada govorimo, A ne ko zna kad. Lepo, ko kod one što je Tako draga da joj iz usta uvek izlazi nešto konkretno, Cveće i drago kamenje i ponekad biser, A njenoj sestri žabe i ponekad zmija, Umesto ko meni pre sad stepeništa Ponekad nešto nasumično, a ponekad ništa živo.
_________________________________________
MARIJA STOJANOVIĆ rođena je u 1974. godine u Beogradu, gde je diplomirala na Katedri za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti. Piše drame, pesme, knjige za decu, pesme za muziku i prevode sa srpskog i engleskog jezika. Zbirke pesama: Drugi grad (Centar za stvaralaštvo mladih, 2004), Ja da nisam ja (LOM, 2009) i Metafizički rajsferšlus (Književna radionica Rašić, 2019).
u susednoj sobi od juče pada sneg shvatiš to jer kradom navejava na tvoja stopala kroz odškrinuta vrata
dođe jednom jutro kada u vestima jave da se magla neće podizati danima pokipi mleko dok si u njega gledao nestane ti pas iako si ga posvećeno hranio samo svežom teletinom
poželiš da odeš ali znaš da moraš prvo stići do ograde i strpljivo sačekati da sve zvukove razoruža tišina
ne zaboravi ako ptice još pevaju (jer ptice najduže ostaju) odleteće tek kada ih nahraniš
tada možeš da sklopiš šator ugasiš vatru ugasiš vetar i odeš sa mislima lakim poput polena
ako u susednoj sobi ne prestaje da pada sneg i hladno je lepo je bar na trenutak pomisliti da za sve postoji smislen razlog i ležati na podu u potpunoj tišini bos sa raskopčanom košuljom i travkom u zubima
* * *
već nekoliko godina se ne štampaju dnevne novine koje smo čitali dok pijemo jutarnju kafu najčešće ćutimo pustimo da televizor radi bez zvuka i odsutno sporo dišemo lomeći nagomilane kristale bola u zglobovima srcu plućima osećamo ih pri svakom treptaju
a nekada smo bili odvažni i planirali smo glasno i užurbano daleka putovanja
noćas je pao veliki sneg prvi sneg ove zime i navejao na prozore ali više nas ne mogu oraspoložiti čuda ni belina i nevinost znamo da jedino poniranja nemaju donju granicu živimo u gradu kroz koji ne protiče reka i nema dovoljno staza za bicikliste šume su izvan naših pluća i pogleda a mi i dalje trčimo a mi i dalje dišemo i gledamo
možda ću jednom za sebe poželeti sreću ali ne sreću kao što su sveže jagode u decembru ali ne sreću kao što je iznenadna nežnost
jednog leta sam na morskoj plaži za uspomenu sakupljala najlepše kamenčiće oni u sebi nose plavičastu svetlost i čežnjive mirise šarenih riba ali da bi ih se zaista setio moraš ući u kamen duboko moraš dopuzati na kolenima do srca kamena jer sećanja ne možeš preparirati a more je daleko dvanaest sati autobusom od ravnice ili osam dana hoda ako nas ponese duh predaka koji su bili nomadi možda zauvek bacimo cipele i otpešačimo daleko jednom tamo da se ne vratimo nikada
jer još uvek se sećam vremena kada smo se rano budili i planirali daleka putovanja a danas dok pijemo jutarnju kafu obično ćutimo dok pijemo jutarnju kafu obično već pada mrak
* * *
kada se probudila učinilo joj se da je sanjala otvoreno nebo prepuno svetlosti brodove sa belim jedrima i penu uzavrelih talasa nije čak ni uzdahnula prvo je raširila veš na balkonu držeći cigaretu u uglu usana posle je sišla u kućnoj haljini i papučama u pekaru ispod stana kupila hleb i krofnu sa čokoladom smeće je zaboravila da izbaci kasnije je stavila vodu za kafu i čekala razmišljala je biljke na prozorskim daskama mogu da uvenu od nedostatka vode i svetlosti i previše tišine tako i ljudi venu u velikim gradovima prozori ne propuštaju dovoljno svetlosti i razgovetnih glasova
* * *
obećala sam da ću ti jednom ispričati priču o toj dalekoj zemlji o obliku nepomične siluete himalaja dok se spušta glatka svetlucava noć priču o suvoj koži trošnim zubima dahu šerpasa i solu kumbu koji je oslikan tamnom bojom divljih šuma duboko plavih i ćutljivih o zemlji gde se vreme meri danima hoda i gustinom vazduha u plućima a plodne doline na koje želiš da nasloniš oči daleke su i nedostižne
a ovo ovde sasvim je drugačija zemlja masna i crna postojana rađa sočne plodove koji od blagog dodira lako puštaju sokove na dlan i od najmanjeg pritiska rascvetaju se pod cipelom
naselili smo je još pre rođenja davno pre postanka slova razgovetnih glasova i tačaka u zaleđenoj ravni dok smo sa golom nadom gledali iznad ravnice usamljeni horizont premeravali ga bosim stopalima i skliskim pogledima sedeći na grani jedne sive dunavske vrbe koja je oduvek kao i mi sami čeznula za nedostižnim visinama
lako ćeš uočiti razliku ovo ovde sasvim je drugačija zemlja masna i crna gusta lepljiva taloži se među zubima i pod jezikom pod nepcem na usnama pre nego što progovori iz tebe nekada godinama strpljivo ćuti na tanjiru za trpezom i čeka sa ostacima trulih kostiju i lišća naša hrana naš stomak i nada nepobediva večna naš nedostižni vrh himalaja dobro je poznajem
u nju sam pre nekoliko godina sahranila svoga oca sa otvorenim ustima
DANIJELA REPMAN rođena je 5. avgusta 1976. godine u Somboru. Poeziju, prozu i književne prikaze objavljuje u književnim časopisima i na internet portalima. Bila je stalni saradnik Lista za kulturu i umetnost Avangrad. Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018. Knjige poezije: Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997. Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015. Knjige proze: Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014. Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018. Diplomirala je na Pedagoškom fakultetu. Trenutno je na master studijama za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Somboru.
čovjek-časopis 