* * *
Medvednica je svaki dan s naše terase drugačija. Nekad je plava, nekad siva, zelena, crvena, nekad uzme sunca samo koliko joj treba; nekad je u daljini, a nekad je sasvim pristojna, pa je nema (tada Zagreb izgleda kao kazališna scena). Nekad je kao izgorena, crna. Nekad oblaci po njoj leže ko pijanci oko pet i trideset. Nekad je iza nje Europa, nekad ko da je naslikao Vaništa, nekad ko da su je loši slikari naslikali, nekad joj je vrh Medvedgrad. Nekad je mutna, makar je nebo sasvim bistro. Nekad je lijepa, ali ne znam reći kako, pa je Zlatarini, kad se vrati, prešutim.
* * *
Neobično nisko leti avion, dio putnika naslonio je glavu na prozor, gledaju, još se mogu razaznati kuće, vide se čak i ljudi kao male točkice. Neki čovjek šmrkom pere terasu ispred kuće, tipična scena prigradskih naselja i sela kojima nitko ne zna ime, tko je čovjek-točkica iz kojeg izbija mlaz vode dok pere terasu ispred svoje kuće, pita se netko svisoka, a možda se nitko i ne pita, možda nitko ne gleda, nego to ja tako mislim jer obično tako gledam iz aviona, u svakom slučaju, ne mogu znati, ne mogu provjeriti, perem terasu.
***
DRAGI
Pokraj najistočnijeg tuša na splitskoj plaži Trstenik nasukala se neka velika školjka. Ne znam je li bila školjka, čak mislim da nije, ali tako je zovem kada govorim o tome. Zapravo, nikad ne govorim o tome, tako je zovem u mislima. Izgledala je otprilike kao priljepak kad mu okrenete mesnatu stranu, samo što je bila veća, velika kao tanjur, narančasta ili smeđa. Dva metra od tuša počinjala je borova šumica, a odmah na početku šumice bilo je kamenja. Uzeo sam najveći kamen, otprilike velik kao školjka, i bacio ga na nju.
Otada često mislim o njoj, skoro trideset godina. Tada sam mogao imati šest ili sedam. Ubio sam je zato što mi je bila ljigava, zato što se to činilo jednostavno i bilo je strašno privlačno zbog jednostavnosti. U istom trenutku sam požalio, prošli su me trnci preko rebara i zaplakao sam u sebi. Plač nije bio u tolikoj mjeri znak sućuti i kajanja koliko gola fizička reakcija – kao da sam tim kamenom prignječio sebi bubrege.
Kakvo je to bilo biće? I što je značio njegov boravak u plićaku? Često zamišljam da je već to nasukavanje značilo jednu vrstu smrti. To bi me možda dijelom iskupilo, jer sam ga tada samo eutanazirao. Ne mogu se zakleti da sam imao taj poriv. Ipak, pomoglo bi mi da znam da je bilo već napola mrtvo, da je došlo tu da umre.
Reci mi… na Trsteniku, početkom devedesetih, u plićaku je bila ko neka školjka, ali ko okrenuta naopako i velika… onako ko pijat.
Da nije periska?
Nije, za perisku znan, ona je lepezasta.
A možda petrovo uvo… to je onako ko pijatić.
Koliki?
Ko pijatić za kavu.
Ne, ovo je bilo ko pijat… pravi pijat.
Ma to se tebi činilo veće jer si bija mali.
Možda, ali sigurno nije bilo ko pijat za kavu, sigurno je bilo barem duplo veće.
Ne znan da to postoji. Nema toga. To si ti krivo zapantija.
Daj mi Srećka, njega ću pitat.
…
Na Trsteniku san vidija, kad san bija mal, kad san ima pet, šest godina, u plićaku nešto ko priljepak, ali okrenut s druge strane i velik – ko, recimo, pijat veći.
To ti je neki puž možda bija.
Ali bilo je okruglo.
Je, imaš tih okruglih puževa.
I veliko ko pravi pijat?
Ima, ima, ali nema toga baš više – to je rijetko. Toga je još bilo početkon devedesetih, al više nema. Izlovilo se. Meso ti je onako ukusno, ali gorkasto.
I bilo bi tako u plićaku?
A ne bi. To je more okrenilo ili je neko bacija, to je sigurno mrtvo bilo.
Znači, nije toga bilo u plićaku?
A ne znan, oni znaju doć u pliće kad je baš jako zima da se ugriju, ali liti ih nema u plićaku, oni ti se boje ljudi. Ne znan, pitaj ove na Oceanografskom institutu, oni će ti najbolje znat.
Nakon telefonskog razgovora Srećko mi je poslao mejlom neki video i napisao da je to možda ono što tražim. Prije nego što sam ga otvorio, vidio sam u kadru djevojčicu od pet, šest godina, stoji u plićaku u kupaćem kostimu. Kad pustim video, djevojčica čučne i približi se morskom pužu koji lagano plovi plićakom. Digne ga, on joj se razlije preko cijele lijeve ruke, a desnom rukom ga nasmijana mazi. Dragi, dragi. Onda ga vrati natrag.
https://fraktura.hr/blizina-svega.html
_______________________________________________________________________
ANTE ZLATKO STOLICA rođen je 1985. u Splitu, odrastao na Sućidru; živi u Bistri, radi u Zagrebu. Diplomirao je hrvatski jezik i filozofiju. Autor je nekoliko kratkih dokumentarnih i igranih filmova; koscenarist je Kratkog izleta, dobitnika Zlatne arene za najbolji film 2017.
čovjek-časopis 