DUŠAN SILNI
Mogao je da primeti kako ona oboleva kada je sve ređe nalazio hleb u kredencu. To je bila njena stara igra: da sakriva hleb od njega kad je ljuta. Kad ga uhvati s drugom. Ali on već punu deceniju nije bio s drugom. Onako nezgrapan, sa upadljivo velikim ušima i smešnim brčićima, na sve je više ličio nego na zavodnika, ali njegova se Staka razračunavala sa mnoštvom njegovih ljubavnica. Ako je trebalo – i u fizičkim okršajima. Onda bi ga kažnjavala tako što mu je uskraćivala hleb: – A ti troši pare na kurve, pa nek’ ti one peku kruh! Da ti jebem nebo od peći! Još uvek mu zaigra osedeli brk kad se toga seti. Kad ga je prvi put lažno optužila, nije hteo da je razuverava. Uzeo je svoj zakrpljeni ceger, natako kačket na glavu, čačkalicu među zube i – zaputio se u pekaru. – Jest’ da je Šiptar, al’ zna zanat! Dušan nije verovao u priče kako Bujar sad melje mišomor sa brašnom i truje selo. Kupio je dve vekne i zadovoljno ih stavio na ono prazno mesto u kredencu. Staka je samo ćutala. Tim svojim istrajnim ćutanjem podjednako je znala da ga kažnjava, kao da tom mrklom tišinom hoće da pokopa njegovo preljubništvo. Ali on već deceniju nije žensko ni omirisao! Neka joj bude. Progovoriće kad joj dojadi. – Na! – tako će mu reći iznoseći hleb i crvenu čorbu na trpezu. – Jedi! Beli hleb na vidnom mestu – bio bi to znak da je među njima uspostavljeno primirje. Ali Staka je sve dublje ćutala i bivala je sve dalja. Nema i odsutna – ko bi rekao da to može biti simptom ozbiljne bolesti? Obesno žensko, šta joj sad fali? Našla da se inati pod stare dane, sramota!
Dušan bi frknuo kao da ga nije briga i posegao za nekom knjigom. Knjige je donosio u istom onom cegeru za hleb i, prema pouzdanoj bibliotečkoj evidenciji, važio je za najnačitanijeg čoveka u selu. Onako nerazgovetan i smušen, na sve je više ličio nego na učena čoveka, ali evidencije ne lažu. Za Dušana su evidencije bile razbibriga, pa je i sam vodio nekoliko: beležio je koliko je hleba kupio i za koji novac, kad je odsekao nokte, koliko je (u kilogramima) poklao pilića… Sve je to uredno i savesno beleženo u njegovoj svesci plavih korica, tako da je u svakom trenutku mogao sračunati koliko je vekni pojeo i koliko bi mu dugi nokti bili da ih uopšte ne seče. Kada nije imao šta drugo, jer biblioteka u selu ne radi kad je vreme setve, žetve i svinjokolja, Dušan bi čitao svoje evidencije. Voleo je da čita naglas, muljajući čačkalicu ili tanku kokošiju kost među zubima. Kako je bio poprilično gluv na oba svoja golema uha, teško je reći da li je uopšte čuo sebe dok čita ili se samo nadao da Staka sluša. Možda joj je ćutanje istančavalo sluh?
– Stako!
– A?
– Što si pobacala one kosti po dvorištu?
– Na’ranila kera. Gladan, zavija svu noć.
– Kera? Čijeg kera?
– A našeg Džoniku, neću valjda komšijino pašče ‘raniti!
Džonikine kosti odavno su već ležale pod zemljom – ne zato što ih je čuvao za neke gore dane, nego zato što je sam bio mrtav i pokopan. – ‘Rani mrtvog kera… i još mi to u oči kaže – posumnja Dušan kako tu nisu čista posla. – Il’ nešto vrača, il’ je sišla s pameti! Trećeg nema. Nije je više ništa pitao, nego uze da skuplja te razbacane kosti. Isto je tako kupio kosti dok je gladovao u zarobljeništvu. Glabao ih na smetlištu, svestan da mu život nije ništa vredniji od psećeg. Jednom ga je jedan švapski dušmanin, čuvar logora, zviznuo kundakom u leđa. Pao je licem na zemlju, a kost mu je izbila jedan od gornjih prednjih zuba. Posle je na tom mestu ugradio zlatan zub, a uz zlato mu se ustalila i ta navika da među zubima glođe i sisa makar čačkalicu.
– Stako, crk’o je Džonika.
– Ajme meni!
– Odavno crk’o. A ti ‘rani aveti po dvorištu, da ti jebem ‘lebac!
Opsovao im je primirje, a ona je plakala neutešno za odavno mrtvim psom. – Ja da sam umro, ne bi tako žalila! – frktao je Dušan ljubomorno u sebi. Kivan što sad nema s kojom da je prevari. Na njene oči bi drugu obljubio, sve grebući joj vrat i bela nedra onim drvcetom među zubima, da se još danima posle poznaju tragovi njegove strasne osvete. Toliko je bio kivan! Na Staku i na sve ženskinje, na rođenu majku kojoj ne može da oprosti što je prerano umrla, na pokojnu ženu svog starijeg brata kojoj je zapalo da mu bude maćeha, na svoju prvu ženu kojoj ime nije izgovorio otkako je skončala na šinama… na sudbinu – jer i ona je prevrtljivog ženskog roda!
Staka je sve više zaboravljala i sve češće nestajala. Bazala je po selu tražeći kuću koje odavno nema i ne razaznajući nekada poznata lica. Po dvorištu je čuvala kokoši kojima je Dušan odavno kosti oglodao. Pored Dušana bi prošla kao pored švapskog groblja. U kuhinji je znala da se izgubi između kredenca i šporeta i, užasnuta tim lavirintom iz koga ne vidi izlaz, nemoćno bi zapomagala: – Vodite me kući! Mojoj kući ‘oću! Odveli su je, bolničkim kolima. Nije je bilo mesec dana, a kada se vratila, Dušanu su saopštili da više nikada neće biti ista i poverili mu nastavak njenog lečenja. – Do izlečenja ne može doći, ali možemo da usporimo njeno propadanje – rekli su mu i on je s punim poverenjem uzeo kutije s propisanim pilulama. – Po jedna na dan, od svake. Dobro je razumeo šta mu govore, ali – strpljenje mu ni tada nije bilo jača strana. – Ako joj dam duplo, brže će ozdraviti – mislio je. Nisu lekovi hleb, pa da se na njima škrtari! Davao joj je dvostruko, a ona je samo spavala nekim mrtvačkim snom, nažuljana na sopstvene kosti. Toliko je smršala, da bi njena podlaktica stala Dušanu među zube.
Kad se probudila, izgubila je sve srodnike, zaboravila mnoga imena i većinu reči, za kućom je sve manje tugovala, glad više uopšte nije pokazivala. Iz časa u čas njen se život osipao u neumoljivom zaboravu. Ostala je bez svega, samo su tri reči istrajale u njenoj svesti: ajme, Dušane, nemoj. Ajme kao oznaka porekla, nemoj kao snaga otpora koju nijedna bolest u njoj nije mogla sasvim da slomi i Dušane – kao priziv jedinog preostalog čoveka u njenom pomračenom, izumirućem svetu.
_________________________________________________________________________
MARIJANA ČANAK (1982) završila studije srpske književnosti. Objavila knjigu Ulični prodavci ulica (2002). Prisutna u časopisima i na portalima u zemlji i regionu. Novinarka Portala o invalidnosti. Dvostruka dobitnica nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Regresoterapeutkinja i učenica afričke filozofije Ifa.
čovjek-časopis 