KAD PRODAJEMO KUĆU
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
U pločicama u armaturi u gredi.
U slepim zidovima gde otac osedi,
kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi?
Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede,
i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede.
I stakleno oko prozora što gleda na reku,
zapamti kad drvo ruše
tad i hlad seku.
I beli parket na kom je moja sestra naučila hod,
ja gledam njeno detinjstvo, a ti samo pod.
Kad prodajemo kuću mi prodajemo i ulicu,
i dajemo oglas,
ko da dajemo umrlicu.
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
Ponajmanje u pločicama, armaturi, gredi.
***
ŠOLJA KAFE
Dobri starci pozivaju vas na kafu,
tu su, al odavno poginuli u samoći,
njihova su tela krhka, ostale su samo oči.
Zovu vas na svoje zastakljene terase,
i dok čekate da provri kafa,
tek usput, onako, kažu par teških reči,
poput epitafa.
Na kraju, kad vreme je da se pođe,
svaki od njih po knjige ide,
Pozajmljuju vam razne stvari,
samo da bi mogli još jednom da vas vide.
***
SIROČE
Nijedno dete nije siroče,
Čak ni ono koje nikad nije reklo oče,
Njih usvoji leto, gladno zagrljaja,
I zavoli večnost, očinjeg sjaja.
Jer život traži one ljubavi željne,
Bez kabanice, decu što su kisla,
Jer povrh svega i život je siroče,
Ostavljeno od smisla.
______________________________________________________________
KOSTA KOSOVAC je 22-godišnji pjesnik iz Beograda, student Pravnog fakulteta i član Književnog kluba “Scena Crnjanski”. Poeziju objavljuje na svojoj fb stranici “Krvna azbuka” https://www.facebook.com/Krvna-Azbuka-614431218954437/
čovjek-časopis 