U Varaždin je došao u proleće, možda četiri meseca nakon onog prebijanja. Alojzija ga je zamolila da ode kod tetke, njene sestre Bjanke, da se skloni iz Bugojna, jer ona, kazala je, strahuje za njega u Bugojnu. Uostalom, kazala je, on voli Bjanku i Varaždin. Govorila mu je kao da je dete i kao da su ferije, one zimske, ili one letnje, i kao da se on, pun radosti, kao nekad, sprema tetki u posetu, u ušukani grad u kome se on ponekad, ne bez ushićenja, osećao kao devojčica. Za njega, tada, u detinjstvu, Varaždin je bio ženski grad, mek i slobodan, oprečan muškom Bugojnu, grad kojim je vladala slobodoumna kraljica Bjanka, bela, čista, spremna da mu ga, taj grad, povremeno pokloni kao, kazala bi, kuću za njegove lutkice. On, naravno, nije imao nikakve lutkice, i nije nameravao da ih ima, ali sama mogućnost da ih ima, koju je teta Bjanka nagoveštavala, činila ga je radosnim. U Varaždinu je, tada, činilo mu se, mogao da bude sve što hoće, pa i ona devojčica o kojoj je maštao, koja mu je nedostajala da bi bio potpun, a koju je Bjanka pronicljivo njušila. Bela je kraljica imala nos za eskapade življenja i zato ga je, verovatno, kazao je, puštala da sam satima tumara grobljem i čudi se kamenim i brončanim draperijama dodirujući ih prstima i dlanovima, da zuri u tužna lica žena i anđela ophrvana teatralnim bolom i u mršava tela raspetih isusa.
Njemu je sve to, kazao je, bilo nekako prisno i drago, a opet meko i ženskasto naspram strogoće belih, nakrivljenih nišana i pravougaonih surih i crnih nadgrobnih ploča i krstova koje je viđao po Bugojnu. Ali i jedno i drugo, bio je siguran, beše uzaludno i besmisleno, ispod svega su se krila rastočena tela za koja uskrsnuća nije bilo ni u raju ni u dženetu, i nad kojima nijedna tužbalica nije dostatna, i smrt mu se, tada, u Varaždinu, po prvi put učinila neminovnom, neumoljivom, neovisnom od ljudskih strategija zataškavanja, i drhturenje sa kojim se vraćao sa groblja nije uspevala da umiri ni Bjanka svojim milovanjima, Bjanka koja mu se najednom ukazala kao detronizovana kraljica, izgubljena i nemoćna, i tim draža. Nejaka, zbačena, bespomoćna i poražena, zadržala je ona, za njega, još dugo nešto od svog kraljevskog sjaja i sad ju je, sad kad je bila razbaštinjeno visočanstvo, zaista moga voleti i samo se njoj, Bjanki, jadao i ispovedao. Lepa teta Bjanka, graciozna teta Bjanka bila je prvo svrgnuto božanstvo, začetnik njegovog panteona tužnih bogova koji će vremenom izgraditi.
Alojzija je, kazao je, bila u pravu: on je nekada voleo Bjanku i Varaždin.
MILENKO BODIROGIĆ (Jugoslavija, 1964.)
________________________________________________________________
Roman Milenka Bodirogića „Po šumama i gorama“ preuzima svoj naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom romanu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Pa gde je onda ta naša zemlja?
Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je ona i nastajala. Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest.
Svako saznanje tu se skupo plaća, naročito u društvima koja su zaratila protiv svega jugoslovenskog. Na takvoj sceni, Rajić izgleda kao nekakav hidalgo od Druge Jugoslavije, vitez tužnog lika, što se u pratnji svog hroničara otisnuo u svet koji je poludeo i izopačio sve vrednosti.
Dva čoveka hodaju planinama i šumama svoje negdašnje zemlje koja se raspala u krvi, koje više nema, ali koja je stvarnija od svega što je iz njenog raspada nastalo. U tim hodanjima oni napuštaju gradove i postaju jadne i lepe umiruće zveri, oslobođene svakog zla. (sa stranice izdavača)
čovjek-časopis 