***
u susednoj sobi od juče pada sneg
shvatiš to jer kradom navejava na tvoja stopala
kroz odškrinuta vrata
dođe jednom jutro
kada u vestima jave
da se magla neće podizati danima
pokipi mleko dok si u njega gledao
nestane ti pas iako si ga posvećeno hranio
samo svežom teletinom
poželiš da odeš
ali znaš da moraš prvo stići do ograde
i strpljivo sačekati
da sve zvukove razoruža tišina
ne zaboravi
ako ptice još pevaju
(jer ptice najduže ostaju)
odleteće tek kada ih nahraniš
tada možeš da sklopiš šator
ugasiš vatru
ugasiš vetar
i odeš sa mislima lakim poput polena
ako u susednoj sobi ne prestaje da pada sneg
i hladno je
lepo je bar na trenutak pomisliti
da za sve postoji smislen razlog
i ležati na podu u potpunoj tišini
bos
sa raskopčanom košuljom i travkom u zubima
* * *
već nekoliko godina se ne štampaju
dnevne novine koje smo čitali
dok pijemo jutarnju kafu najčešće ćutimo
pustimo da televizor radi bez zvuka
i odsutno
sporo
dišemo
lomeći nagomilane kristale bola
u zglobovima
srcu
plućima
osećamo ih pri svakom treptaju
a nekada smo bili odvažni i
planirali smo glasno i užurbano
daleka putovanja
noćas je pao veliki sneg
prvi sneg ove zime
i navejao na prozore
ali više nas ne mogu oraspoložiti čuda
ni belina i nevinost
znamo da jedino poniranja nemaju donju granicu
živimo u gradu kroz koji ne protiče reka
i nema dovoljno staza za bicikliste
šume su izvan naših pluća i pogleda
a mi i dalje trčimo
a mi i dalje dišemo i gledamo
možda ću jednom za sebe poželeti sreću
ali ne sreću kao što su sveže jagode u decembru
ali ne sreću kao što je iznenadna nežnost
jednog leta sam na morskoj plaži
za uspomenu sakupljala najlepše kamenčiće
oni u sebi nose plavičastu svetlost
i čežnjive mirise šarenih riba
ali da bi ih se zaista setio
moraš ući u kamen duboko
moraš dopuzati na kolenima do srca kamena
jer sećanja ne možeš preparirati
a more je daleko
dvanaest sati autobusom od ravnice
ili osam dana hoda
ako nas ponese duh predaka koji su bili nomadi
možda zauvek bacimo cipele
i otpešačimo daleko
jednom
tamo
da se ne vratimo nikada
jer još uvek se sećam vremena
kada smo se rano budili
i planirali daleka putovanja
a danas
dok pijemo jutarnju kafu obično ćutimo
dok pijemo jutarnju kafu obično već pada mrak
* * *
kada se probudila
učinilo joj se da je sanjala
otvoreno nebo prepuno svetlosti
brodove sa belim jedrima
i penu uzavrelih talasa
nije čak ni uzdahnula
prvo je raširila veš na balkonu
držeći cigaretu u uglu usana
posle je sišla u kućnoj haljini i papučama
u pekaru ispod stana
kupila hleb i krofnu sa čokoladom
smeće je zaboravila da izbaci
kasnije je stavila vodu za kafu i čekala
razmišljala je
biljke na prozorskim daskama mogu da uvenu
od nedostatka vode i svetlosti
i previše tišine
tako i ljudi venu
u velikim gradovima prozori
ne propuštaju dovoljno svetlosti
i razgovetnih glasova
* * *
obećala sam da ću ti jednom ispričati priču
o toj dalekoj zemlji
o obliku nepomične siluete himalaja
dok se spušta glatka svetlucava noć
priču o suvoj koži
trošnim zubima
dahu šerpasa i solu kumbu
koji je oslikan tamnom bojom divljih šuma
duboko plavih i ćutljivih
o zemlji gde se vreme meri danima hoda
i gustinom vazduha u plućima
a plodne doline na koje želiš da nasloniš oči
daleke su
i nedostižne
a ovo ovde sasvim je drugačija zemlja
masna i crna
postojana
rađa sočne plodove koji od blagog dodira
lako puštaju sokove na dlan
i od najmanjeg pritiska rascvetaju se pod cipelom
naselili smo je još pre rođenja
davno pre postanka slova
razgovetnih glasova
i tačaka u zaleđenoj ravni
dok smo sa golom nadom
gledali iznad ravnice usamljeni horizont
premeravali ga
bosim stopalima i skliskim pogledima
sedeći na grani jedne sive dunavske vrbe
koja je oduvek
kao i mi sami
čeznula za nedostižnim visinama
lako ćeš uočiti razliku
ovo ovde sasvim je drugačija zemlja
masna i crna
gusta
lepljiva
taloži se među zubima i pod jezikom
pod nepcem
na usnama
pre nego što progovori iz tebe
nekada godinama
strpljivo ćuti na tanjiru za trpezom i čeka
sa ostacima trulih kostiju i lišća
naša hrana
naš stomak i nada
nepobediva
večna
naš nedostižni vrh himalaja
dobro je poznajem
u nju sam pre nekoliko godina
sahranila svoga oca
sa otvorenim ustima
____________________________________________________________
DANIJELA REPMAN rođena je 5. avgusta 1976. godine u Somboru. Poeziju, prozu i književne prikaze objavljuje u književnim časopisima i na internet portalima. Bila je stalni saradnik Lista za kulturu i umetnost Avangrad. Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.
Knjige poezije:
Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997.
Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015.
Knjige proze:
Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014.
Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.
Diplomirala je na Pedagoškom fakultetu. Trenutno je na master studijama za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Somboru.
čovjek-časopis 