ČARŠAVI
Zajedno su u velikom francuskom Ujkinom i Ujninom krevetu, tamo su odlučile da prespavaju. Marula crta satima nešto na laptopu, ne odustaje iako je ekran zamazan džemom i brašnom, na njemu se ne mogu razabrati oblici i brašovi u Photoshopu. Danica je ušla pre nekoliko minuta, ima šest ili sedam godina, zavukla se sasvim do zida u krevet i prekrila svime što je mogla da dohvati – tankim čaršavima, kremžutim frotirima, iskrzanim ćebadima i jednim pseudoindijanskim ćilimom. Mara se oseća sigurno, misli da više niko drugi više neće ući u sobu (ima osećaj da niko ne bi smeo da uđe bez njene dozvole, da je došlo do svađe). Htela bi da se približi devojčici, ali ipak bira da ćuti, shvata da je gola, obući će se kasnije, kad dete zaspi, sada samo može da postavi mrku granicu, nekoliko grebavih, maltersivih ćebadi između njihovih tela. Dana ćuti, duri se, igra se ispod čaršava nekom igračkom, nečim što ostavlja kapljice na belini tkanine kojom je pokrivena. Glava joj je kao odsečena nad svom ovom hrpom materijala.
Ulazi Ujna, lice joj je ćoškasto i napumpano, ne gleda Maru i pronalazi devojčicu u krevetu brzo, vođena gordim unutrašnim osećajem, daje joj lutku uvijenu u pak-papir. Danica je uzima odsutno, ne želi da Marula zna da će joj to biti omiljena lutka. Krije je ispod žute, prevrnute jambolije koja je emigrirala u okrilje bračnog kreveta. Posle ulazi Ujak, bez očiju, ošinut senkama i ostavlja dobar komad krvave govedine na patos pored kreveta, pravda se da je to okej, da mu tamo – „neće biti ništa ni od čega“. Ujak i Ujna se na vratima guraju i pri izlasku međusobno psuju na stepenicama. Lutka grize papir, želi da gricne meso.
Daci nije dobro, žuta kosa se lomi poput slame, ulepljena trakama (koje joj drže telo na okupu?), da nema nedajbože vaške? Marula pokušava da je dotakne, ali ruka joj propada kroz Šator od materijala i tkanina na krevetu. Čini joj se da Danin poslednji čaršav ima ispod sebe neke krupne, gnojne izbočine koje prave kremaste mrlje u belini, pripadaju devojčici, iako joj se ne nalaze direktno na telu. Žućka se muči, vidi joj se po facici i stegnutoj vilici – pokušali su da je uteše oni koji nikada ništa ne shvataju. Mara oseća krivicu jer ne kapira šta se tačno dešava, oseća se beskorisnom, velikim naporom gura i podiže tu materijalnu silu da bolje pogleda dete – bori se sa jorganima debelim čitavu pesnicu, sa ćebićima punim ilustracija kornjača i delfina, sa kuhinjskim krpama, kariranim stoljnjacima, ljubičastim frotirima punim olistalih grana, sa tromošću, mrljama, linijama, lepljivim nakotom toplote. Toliko toga bi trebalo spaliti u ovom zamku od kafane kuće (Ili nositi kao pojas na zimu?) Tegla džema koju je neko jeo, uvijena u toj hrpi tvari razbija se i pada na pod.
Marula sada vidi – Ujna je uvila Žućku u IKEA plavu, plastičnu torbu i još nekoliko plastičnih kesa. Glupača. Dete je bolesno od vrućine. Mora da joj pomogne, gura sve sa kreveta koliko joj snaga dozvoljava, ali shvata da mora da se obuče, da je gola, pronalazi u ćošku haljinu nalik na zavesu (ili ipak baš zavesu) i navlači je na sebe, stidi se jer će se joj se u njoj sve provideti. Besna je na Ujnu, ne shvata zašto je to uradila. Duva Dani u leđa i hladi je, ne može do kraja da je ispetlja iz kesa, nema u šta da je obuče, čini se da se plastika spaja sa kožom, izlazi sluzava, drhava, vijugava para dok Mara uz kidanje materijala, ubrzano disanje i psovke pokušava da „otpakuje“ devojčicu. Počinje da paniči, krivica se lepi na nju poput žvake, prestaje da kida komade kesa, iako Dana ne ispušta bolne zvuke. Treba doneti nešto bolje za poklon i za jelo, nešto iznenađujuće, drugačije od lutke i pametnije od krvavog mesa, treba namiriti čitavu porodicu, misli Marula na granici lucidnosti koju ipak ne „bere“.
Neodređeno vreme prolazi i sada su u sobi zajedno sa Ujakom i Ujnom. Oni nagovaraju Marulu na prodaju kafane, podsećaju na pamtomimičare koji izvode skeč o čoveku koji upada u rupu koja ga je iznenadila na ulici. Ujna nije propustila da viče na Maru jer se obukla u zavesu. Danica je živnula, presvukla kožu, sada već vešto sedi na naslonu fotelje kraj prozora, ne dodirujući pod. Ima li kakvu nevidljivu hoklicu? Mara na trenutak pogleda svoje ruke, sive, kratke, valjkastih prstiju i pita Danu da li bi volela da živi sa njom? Njen glas je mišiji, treba je samo odvesti, treba joj naći rupicu u zidu, u hlebu, u siru, treba pronaći mali papirić da se ona tu upiše i pobegne od svega, od ove kuće, svađa i demonizma. Danica ništa ne odgovara (ili Mara ne želi da se shvati šta joj je ova odgovorila).
Istovremeno, duž vertikalnog i horizontalnog zida počela je da se formira pratnja – dve kolone insekata, najrazličitijih oblika nogu, pločica na trbuhu i broja i formi krila se rađaju i kreću da gmižu i marširaju uz duž i popreko. Prave se dve dugačke crne linije, one bube koje teže visini pomeraju se u grupicama od po tri komada, a bube koje idu u horizontali gmižu samostalno. Marula ne zna šta to njihovo migoljenje po podu i plafonu znači, ali zna da ne sme da im dozvoli da napune sobu. Počela je da piše molbe na salvetama Ujki i Ujni. Ruke je uvaljala u mastilo. Na kraju je umesto potpisa zaškrabala brzo nešto što ne može da pročita, a nije sigurna ni šta znači, nešto važno, što će sigurno njih dvoje poznavati, nešto masno i trajno, što oni, navikli jer laži jedino razumeju, nešto ljigavo, više puta lomljeno i pretapano u razne forme.
Danica je dugo grebala fotelju prstom i pravila rupu u njoj prateći ritam vertikalnih bubašvaba. Osušeni talog nalik na mast iz ušiju joj se skuplja na ruci. Marula ju je grabila za drugu ruku (plašila se one koja grebe) i zajedno su prošle kroz drvena vrata koja su škripnula kratko i ironično. Znaju da ne smeju da krenu dole, jezivo im jasno da je Podrum otvoren. Danica uštinu Maru za butinu, u ruci nosi plavu, jezgrastu voćku koja krvari sporim kapima i sjaji jeftinim šjokičastim sjajem.
Moraju da beže, produžavaju u paralelnu sobu, takođe na drugom spratu kuće. Bela je, ofarbanih zidova koji mirišu na hemiju, sasvim bez pravog nameštaja, ispunjena maglenim obrisima predmeta, predmeta sličnih onima iz sobe u kojoj su danima ležale, obrisi i granice stvari pulsiraju, pucketavi vrtlozi, tragovi elekticiteta koji je nekada tu strujao, preteće magle, škakljivi odrazi. Kroz prozor ulazi isprana prašina utučkane svetlosti. Čak i tragovi polomljenih komada tegle za džem vibriraju i prete. Mara zna da ne sme ništa tu da dotakne, jer te stvari sisaju dah, a ipak je to prisustvo preliva, oseća da je sve to već dotakla i progutala. Prsti su joj duži i lepši, kao tuđi, ofarbani u sivo.
Shvata zašto se plaši, dosta kasnije nešto što je mogla da oseti. Dane nema – umesto nje komadi čaršava, delići krzna ćebadi, slomljeni, „pokvareni“ novogodišni ukrasi, konjske grive, krhotine tegli za džem, blaženi bensedinski prah, vlasi kose mrtvaka, goleme repe i tikve, komadići papira za pisanje molbi.
_______________________________________
MILOŠ ŽIVKOVIĆ rođen je u Beogradu 1989. godine. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija sa kolegama osnovao književno društvo „Orfisti”. Od januara 2017. godina zaposlen na Institutu za književnost i umetnost kao istraživač-pripravnik. Piše prozu. Deo je tima jutjub kanala Bookvalisti.
čovjek-časopis 