POMAHNITALO SE
Zamolih danas veterinara
da i meni da naušnicu s brojem.
Pogleda me kao pomahnitalog.
A ja zaželjeh samo
da vide da nisam bijesan,
da me neko uzme u naručje i odnese kući,
da me pomiluje i poljubi,
da mi kupi slatki džemperčić i kapu,
da zagalami kad me neko tuče
i da me oplače kad me ne bude.
***
NIJE MI POTREBAN NIKO
Meni nije potreban niko. Završila sam fakultet pa i više od toga, mada nije poenta ove priče da se time hvalim. Završila sam fakultet i zaposlila se. Poslom sam prilično zadovoljna. Ponekad me neko iznervira, ali iznerviram i sama sebe pa nikome ništa. Kuću sam naslijedila i uredila je po svojoj volji: knjige, TV, gramofon (da, nekim nama se i to sviđa), udobni kauči, kamin, gotovo sve što sam oduvijek htjela (ne mogu navesti rijeku da mi teče ispod prozora). Znam se nasmijati, a bogme i otkačiti, pa se začas uklopim u društvo. Samo me nedavno moja koža bacila u problem. Nisam znala da li me svrbi, bocka ili boli. Nešto joj je zafalilo. Onda sam počela češati glavu. Pomislila sam da mi izlaze sijede, ali je moja reakcija na to bila užasna, izgledala sam poput psa kad zadnjom nogom češe glavu. Gdje god bih na ulici pogledala, niko nije radio isto. Nije moguće da to nikoga ne muči, osim mene, mislila sam. Otišla sam dermatologu. Pregledao me i rekao da je sve na nervnoj bazi. Pokušala sam mu objasniti da koža glave nije jedini problem, da mi se i s kožom tijela nešto dešava, da se slomih mažući ruke kremom i trup losionom, ali ništa ne pomaže. Pregledao mi je svaku tačku na koži da bi odbacio sumnje o raku ili bilo čemu sličnom te rekao da ništa ne izgleda neobično, načešano možda, i da opet mora reći da je sve na nervnoj bazi. Trebala bih s nekim stručnim popričati o svojim problemima. Ali ja nemam problema! Iz ordinacije sam otišla kući smatrajući da mora da je i ovaj doktor kupio diplomu. Kuća me gušila. Ušuškala sam se i krenula u šumu, razmišljajući da čist zrak ne može škoditi, pola sata u šumi jača imunitet, a čula sam da i grljenje drveća ima neki terapeutski učinak. Zrak mi je pasao, ali kad sam zagrlila drvo, osjećala sam se kao zadnja budala. Pa ja ne grlim ni ljude, a kamoli drveće! Shvatila sam da šuma nije za mene, bolje da prošetam po gradu i gdjegod popijem kafu i pojedem nešto slatko. Ko bi odolio dobrom kolaču? Na bulevaru je onaj bleso opet napisao da besplatno grli ljude, grlio se i smijao, smijali se i svi oko njega. Pošto sam i ja bila na na vrhuncu blesavosti, pomislih da istjeram dan u tom duhu, jer grljenje stranca koji svakog grli nije ništa više blesavo nego grljenje drveta, jest da ovo prvo nije niko vidio. I skidoh rukavice i kapu (ne znam zašto) i zaglih ga. Miris borovih iglica odlijepi se od njegovog tijela i zapetlja mi se u nosnice, a jak stisak ruku kao da pobi sve one bubice što mi danima mile kožom. Uživala bih duže u ovom nekolikosekundnom filmu da ga ne moradoh osloboditi naelektrisane kose koja mu se razmilila po licu i ušima. Pobjegoh odatle glavom bez obzira. Svratih u market i kupih četku za kosu pa se pojavih mami na vratima. Odmah se uzvrtila da me nahrani, a ja naredih da sjedne, legoh joj u krilo, stavih joj četku u ruke i zamolih je da šuti i da me češlja, kao nekad.
___________________________________________________________
AMRA MUJEZINOVIĆ rođena je 1985. u Tuzli. Osnovnu školu i gimnaziju završila u Živinicama te Filozofski fakultet, Odsjek za bosanski jezik, u Tuzli. Radila kao prof. u osnovnim i srednjim školama na području TK. 2012./2013. volontirala u Biblioteci JU BKC Živinice te 2015. godine položila stručni ispit za bibliotekara. Od 2016. godine je zaposlenica Biblioteke JU Bosanski kulturni centar Živinice. Piše poeziju i prozu. Djela su joj objavljivana u književnim časopisima i na književnim portalima u Bosni i Hercegovini i van njenih granica. Nagrađivana. Saradnica Magazina za ženu i porodicu “Bosanska Sumejja”.
čovjek-časopis 