CRNA HRONIKA
[prijateljici Jasni Matić]
Popio sam čašu vode. Naiskap.
‘Niko ti ne može biti stran kao čovek
kojeg si nekada voleo’ – pomislih.
Ustao sam kasnije nego inače.
Već je bilo 9. Glava je pucala od piva.
Sakupljam trunje prethodne večeri,
priču od 8. februara. Šok me je savladao.
Ona je pronađena mrtva otvorene lobanje
ispred svoje kuće u mračnoj ulici.
Njeno sveže lice smešilo se sa digitalne
fotografije. Isto smo godište. Delimo doba nevinosti.
Ne bih zalazio u detalje crne hronike. Jezik se
redukovao, a usta osušila.
‘U svakom trenutku neko može da te razbije,
da postaneš akutna vest zavijena u crno.’ –
Misli se koprcaju.
Bilo je tiho. Nije bilo magle dok sam
gledao krovove prizemnih kuća
sa visine petog sprata.
***
ZAVIJEN U VEŠTAČKO CVEČE
[dedi Radomiru]
Zavijen u veštačko cveće
ušuškan toplinom mesa
razmišljam o pomeranju magnetnih polja –
naučnici kažu, ka Sibiru Severni pol beži.
Verovatno pod pančnim napadom na mozak
od toplotnog udara, pomera se pod led.
Sećam se tog hladnog proleća
magnetna polja tada mogla su da se osete;
njihove vibracije, trenje o zidove krvnih sudova.
Sedeo sam na ivici posmatrajući njegovo lice.
Izdahnuo je tokom noći.
ᵜᵜᵜᴥᴥ~~~~~~~~ᴥᴥᵜᵜᵜ_______čujem_____ˁ___۩
↘ ⇅ ⇅
▅ ↵—↭ ✪ ↭ ◆
_____/ kada [_____↝ꜚ
□«mi» šapuće.
____________________________________
VLADIMIR MILOJKOVIĆ (Subotica, 1978.)
čovjek-časopis 