SVAKODNEVNE POSETE
Žena koju svaki dan posećujem
jeste moja majka.
Bila je moja majka.
Biće moja majka.
Mada sumnjam,
jer dokaza je i za i protiv.
Od pre tri godine nju je zamenila
ova starica iskeženog pogleda
i zakrvavljenih očiju,
što puši tri kutije na dan
i skuplja opuške kao zlatne novčiće.
Ova starica uselila se u moju dobru
i staloženu majku, profesorku hemije,
koja je uvek imala beskrajno strpljenja da sluša
o ćerkinim ljubavnim i ostalim jadima,
i da je uspava, položenu na svoje čvrste grudi.
Moja majka nosila je beli mantil i amor stakla.
U svojoj osvetljenoj laboratoriji
znala je da svaku hemijsku formulu
rastvori na elemente: H2O, CO2, itd:
Voda se sastoji od dva atoma vodonika
i jednog atoma kiseonika, to je ona kapljica
što se uhvati na unutrašnjem staklu retorte,
govorila je.
Ova starica ima srebrnobelu kosu,
nosi beli prljavi džemper,
krši bele ruke, jede bele cigarete,
i stalno govori
o toj ženi u belom mantilu.
***
SVA ČUDA
Sva čuda o prenatalnim fenomenima
iskusila sam, baš sva: meškoljenje
u valovima vodenog mehura,
blago udaranje glavice kad
hoće nešto da poruči.
Potom, ljubav stiže u raznim
oblicima: izazivačka,
očajna, sumnjičava, nestrpljiva.
To što je nekada činilo
plodove sna, sad gnječim rano
ujutru. Pokušavam da pojedem samo
zalogaj. Kidam komadiće celuloidne
trake i razmišljam kako da ne umrem.
Jer tek tada postajem jedna.
Malo simbiotička uspomena, malo iščeznuće.
Udahnuli ste svoje prisustvo u mene,
omeđili prostor po kom se krećem.
Sva čuda opisana u literaturi o bolu
iskusila sam sama.
S vama.
***
VELIKO SPREMANJE
Kako san odmiče,
kako obično eksplodira u praskozorje,
u živim razgovorima,
okretima i osmesima,
a znam da je to samo u snu
Kako stalno prebiram
po ormarima i fijokama,
i uveravam se da tu stoji tvoja odeća,
a znam da je to samo odeća
Kako sam uvek u čudu
kad na istom mestu i dalje
stoje tvoje naočari, lekovi,
rendgenski snimci i crvena beretka,
a znam da će tu i ostati
Ako sve to konačno ne oteram od sebe,
ako zaista ne napravim veliko spremanje,
kao što bacih stara ljubavna pisma
i tuđa lica sa fotografije
da na njima ostanem sama
sama kao prazna vešalica
_________________________________________________________________
BOJANA STOJANOVIĆ PANTOVIĆ rođena je 1960. u Beogradu. Predaje na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književnoistorijske, teorijske i komparativne studije, kritiku, poeziju i lirsku prozu, prevodi sa slovenačkog i engleskog. Priredila više knjiga srpskih pisaca. Objavljene stručne i naučne knjige: Poetika Mirana Jarca, 1987; Linija dodira, 1995; Nasleđe sumatraizma, 1998; Srpski ekspresionizam, 1998; Kritička pisma, 2002; Raskršće metafore, 2004; Pobuna protiv središta, 2006; Oštar ugao, 2008; Rasponi modernizma, 2011; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (koautor i priređivač sa M. Radovićem i V. Gvozdenom), 2011; Pesma u prozi ili prozaida, 2012; Čist oblik ekstaze, 2019. Antologije: Srpske prozaide – antologija pesama u prozi, 2001; Nebolomstvo – panorama srpskog pesništva kraja 20. veka, Zagreb, 2006.
Poezija i lirska proza: Beskrajna, 2005; Zaručnici vatre, 2008; Isijavanje, 2009; Lekcije o smrti, 2013; U obruču, 2017. Dobitnica je nagrada: „Milan Bogdanović‟, „Isidorijana‟, „Gordana Todorović‟, Zlatna značka KPZ Srbije, „Đura Jakšić‟, „Vasko Popa‟.
čovjek-časopis 