SAN DOLAZI SEKIRAMA
Postaćemo nerazdvojni poput
umornog ratnika i proganjajućeg
sna. Sve reke ulivaju se u isto more,
u struju koja odnosi ribe u pocepane
mreže siromašnih ribara. Baltik je
bio tuga i nerazumna čežnja, usoljeni
bakalar na prazničnoj trpezi. Hladnoća
steže jače od grudobolje, mraz na oknu
govori bezobličnim linijama o našim
sadašnjostima, sedativima i nemoći
kojoj nema kraja. Kažem ti, mi smo
beskrajna složena rečenica, odnosne
klauze iznenađuju novim značenjima,
prikrivenih kao iza grudne kosti, i zvuk
ne navodi na srce, već dubinu ničim
ispunjenog prostora. San dolazi sekirama
da usitni stvarnost na piljevinu.
***
NOVEMBAR
Podigao sam se u monohromatsko jutro,
tek crveni isprani krovovi remete paletu
i nadiru kroz krošnje u prozore: mrtva
priroda sa kafom. Tamo ugalj ne okleva
u formacijama dimnjaka, izvija se poput
kratkih, suviše eliptičnih rečenica Boga.
Nedostaje miris, onaj dugotrajni iz veša
na terasi. Tastatura kazuje više od glasnih
žica. Sećam se divljači u retrovizoru
dok uzmiče na vejanom putu. Ovo nije
grobnica, ovo je krematorijum u kojem sam
živi pepeo, pa rasejanje. Ali nisam polen, ni
gnojivo. Snove preživljavam kao košmare.
***
UVEK ĆEŠ BITI
I to je neko nebo u ovoj pećini: diodna plavet
umekšava oštru običnost predmeta, sinje senke
plove zidovima, lome se o san i negde ispod
kapaka doplove krhotine ̶ znam da već tada,
okružen nepotrošenim refleksijama, sviće.
Sunce, ovde sunovraćeno, izgrišće sve do beline,
što svaka smrt i učini. Usamljenost počinje
bleštavilom, a tmina mi da dâ čujem predmete:
slike su varke i ništa ne kazuju o građi, sadržaju,
unutrašnjosti. Veče treba pustiti kao umiljatog psa
u krilo, uroniti ruku u drugačiji život, toplokrvnu
svetlost. Ona znači koliko i vedrina onom od pre
nekoliko milenijuma. Jer nebo se nosi u sebi i
boje su tek da podsete, da tresnu pred tebe ono
što ćeš uvek biti.
***
DOM
Ovo predgrađe je Bible Belt i tišina
ne umire s jutrima. Sa krovova spusti se
praskozorje u rosu travnjaka, svetlost
ne dodirne ničija lica. Elektro vozila
odlaze iz bezvučja više klase put
poslovnih akvarijuma. Nema ni ulja
procurelog na asfalt, gareži na njemu,
lišća zakovitlanog nema.
Ta nemost draži više od buke bazara
sa Orijenta. Tako bez soli, delikatnih
začina, u arterijama tajno klijaju bombe
visokog pritiska. To ne beleži barometar,
već sat na ruci, zaustavljen gubljenjem
pulsa. Taj časovnik, verni ljubimac,
jedini prijatelj.
______________________________
PETAR MATOVIĆ rođen je 1978. godine u Užicu, u Srbiji. Završio je studij srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje. Objavio je zbirke pjesama Kamerni komadi (1996.), Koferi Džima Džarmuša (2009.), Odakle dolaze dabrovi (2013.), Iz srećne republike (2017.) i Ne hleb, već opijum – izbor i nove pjesme (2019). Objavljuje u periodici: Polja, Letopis Matice srpske, Koraci, Beogradski književni časopis, Sarajevske sveske, Zarez, Književni magazin, Quorum, Fragile, Portret, The Café Review, Fantom slobode. Zastupljen je u više antologija, pjesme su mu prevedene na brojne strane jezike. Dobitnik je nagrade Trećeg trga za poeziju, a za zbirku Iz srećne republike osvojio je 2018. godine prestižnu nagradu »Branko Miljković«.
čovjek-časopis 