MOJ MARSOVAC
Moj Marsovac sve zna.
„Što je zaista smešnoˮ, objašnjavam mu, „jer ovde, kod nas, postoji izreka za one koji ne znaju ništa: Kao da su pali s Marsa.ˮ
„Daˮ, kaže moj Marsovac, „čuo sam za to, ali mi Marsovci to ne primamo k srcu, teško je naljutiti se na onoga koji ništa ne zna.ˮ
„Vi ste plemenita rasaˮ, kažem s blagim naklonom, a on mi odgovara: „Pih!ˮ
Često govori ‘pih!’ čak i onda kada je to sasvim neprimereno, recimo kada na televiziji javljaju za nekakvu katastrofu, kad mu kažem da mi nedostaje neki prijatelj ili kada vidimo zgaženog psa.
„Kako ti se sviđa ovde?ˮ, pitam.
„Drugačije jeˮ, odgovara zamišljeno, „mnogo je drugačijeˮ, a onda se saginje i njuška travu.
Voli da ga vodim na povocu i voli da se vozi liftom, uostalom, tako nešto i meni odgovara – nisam siguran da bi komšije gledale blagonaklono na nevezanog Marsovca koji tumara neosvetljenim stepeništem.
„Šta najviše voliš ovde?ˮ, pitam ga.
„Najviše volim crnu kafu i šetnju po travi.ˮ
„U reduˮ, kažem, „onda ćemo šetati samo po travi i obavezno ćemo svratiti na kafu.ˮ
„Šta je to?ˮ, pita čovek sa šeširom koji večito sedi na klupi.
„Kućni ljubimacˮ, odgovaram, „ili sam ja njegov, nikako da se dogovorimo.ˮ
„Odakle je?ˮ, pita, a moj Marsovac pokazuje u nebo i mi polako odlazimo dok čovek sa šeširom ustaje sa klupe, gleda u oblake i naginje glavu.
„Dve kafeˮ, kažem dečku s keceljom dok pomažem mom Marsovcu da se smesti u stolicu. „Jedna za mene, a druga za mog Marsovca.ˮ
„Nisam siguran da smem da ga uslužimˮ, kaže dečko sležući ramenima sa zabrinutim izrazom na licu.
„Nigde ne piše da je zabranjenoˮ, kažem, „eno, onaj znak pokazuje da je zabranjeno za pse, sladolede i pištolje. Nigde nema precrtane slike Marsovca.ˮ
„Pa nemaˮ, govori i češka se iza uha, „zaista nema.ˮ
„Onda dve kafe, molim vasˮ, kažem svečano i namignem mom Marsovcu.
„U reduˮ, kaže dečko i donosi dve crne kafe. „Jedna za vas, jedna za… njegaˮ, a onda stane sa strane i posmatra mog Marsovca.
„To bi bilo sveˮ, kažem i odmahnem rukom. On odlazi uvređeno, osvrćući se podignutog nosa.
„Znašˮ, šapnem mom Marsovcu u poverenju, „moraš da ih razumeš. Ljudi su radoznali. Žele da znaju sve o kosmosu: gde je početak, a gde kraj, na kojoj planeti ima života i ko tamo živi i kakav je to život – da li je bolji od ovog ovde ili je samo drugačiji, i koliko dugo traje i da li je smisao isti ili se potpuno razlikuje i…ˮ
„Pih!ˮ, kaže moj Marsovac i srkne crnu kafu, a onda uzdahne sa zadovoljstvom kao da je ceo svet njegov.
____________________________________________________________
NIKOLA PETROVIĆ (1978) živi i piše u Beogradu. Autor zbirke priča “Papir brzo gori” (Treći Trg, 2019) – nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2019
Prozu objavljuje u periodici (Ulaznice, Međaj, Književna fantastika, Grad, Znak Sagite, Emitor), zbornicima i antologijama (Istinite Laži, Biber 03, Gradske priče – Fantastika, Gradske priče – Vodenica, Najkraće priče 2005 – 2007, Alisa u zemlji priča) te sajtovima Art-Anima i Zvona & Nari (Hr). Književne prikaze objavljuje u Emitoru i Književnoj fantastici.
čovjek-časopis 