POEZIJA KATARINE PANTOVIĆ (iz zbirke pjesama “Unutrašnje nevreme”, 10/2019.)
NA AUTOPUTU BEOGRAD-NOVI SAD II
Onog dana kada sam najverovatnije izbegla smrt
na autoputu Beograd – Novi Sad
Čitala sam na telefonu neki tekst o apsolutnom sluhu
Kad se hauba automobila otvorila i razmrskala staklo šoferšajbne
Morali smo da preskačemo bankinu
Stajali na vetrometini iznad Dunava na visini dovoljno velikoj da sigurno
padnemo
Da se sve sažme u jedno prostranstvo
Zapljuskuju me zlatne jesenje boje i oblici izuzetne oštrine
Pejzaž mi liči na nenačetu tablu kafetina
Ispod mosta prasići i ovce gnezde se u svojim brlozima
Pas se vrti oko svoje ose kao derviš
Ni ne slute nesreću koja se odigrava iznad njihovih glava
Majka je to pravdala sutrašnjim Aranđelovdanom
„Mihajlo nas je spasio“, kaže
***
BOLNIČKA PESMA
/Baki/
Svaki dan osvajam novi greben sebe
I zapitam se odakle sam došla – nije lako
Moje srce moraće da bude žilavo poput
Dobro razgibanih nogu balerine u crnom
Umesto lampe, moju sobu osvetljava štura
Svetlost belih zidova i uštirkanih čaršava
Ispod kojih mi se noge
Polako stapaju sa podzemljem.
Želim da i dalje budem tu: da budem
U zidovima, u parketu, u zavesama,
biljkama: zavučena svuda
poput duvanskog dima; ali glava je rekla svoje.
Pristupiću kraju kao da je početak,
Bogougodno,
Kako sam celog života i živela.
Svêtle čaršavi, svêtle kao da su puni
Života, i kao da treba da prime u sebe
Zlato, a ne bolest.
U noći uznemirenoj i glasnoj od krika
Tuđih ljubavi i teških lokomotiva
Biću tiha i ćutaću
Kao tek zakopana urna
***
DRAGI DNEVNIČE
Dragi dnevniče
danas je pljuštala kiša
i izgubila sam člansku kartu teretane
U povratku sam je ispred zgrade našla od vlage
uvijenu kao puž golać
Od taksiste sam saznala kako su se zvala
tri Hemingvejeva psa
Nema strašnijeg osećaja nego kad shvatiš
da držiš nečiju pažnju
Prošli smo pored bolnice u kojoj je baka umrla
Muči me kako smo baku sahranili
Ispraćaj za kremaciju nije bio na našem jeziku
I sve se činilo nekako neprirodno
Dragi dnevniče
Danas sam se potpisala njegovim prezimenom
i istog časa se strašno postidela
Izgleda da ništa nisam naučila
Izgleda da ništa nisam napredovala
Neka čežnja ostane zakopana još malo
Vozila sam se autoputem
po ko zna koji put ovog meseca
Autoputevi su zamršene tangente
Ili: tačka s mnogo pravih
Znaš ono:
“Kroz bilo koju tačku ravni može se povući
beskonačno mnogo pravih”
E sad zamisli umesto tačke ravni
moje srce
KATARINA PANTOVIĆ rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici i naučnim zbornicima. Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojne nagrade. Član je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu. Unutrašnje nevreme (2019, Matica srpska) je njena prva pesnička zbirka.
čovjek-časopis 