PONEKAD ISKRENO ZAVIDIM NEKIM OGAVNIM MUŠKARCIMA I NEKOJ SVETLOSTI ŠTO SE PROBIJA KROZ PROZOR

ponekad iskreno zavidim onima
koji kažu da ih politika ne zanima
koji ne troše previše vremena
na čitanje novina i gledanje dnevnika
kojima su u redu i liberali
jer dvadeset prvi vek je i ne može se ići mimo sveta
kojima su u redu i komunisti
jer se u titovom periodu makar neki red znao
kojima su u redu i nacionalisti
jer nije srbija šaka zobi koju može bilo ko da pozoba
kojima su u redu i fašisti
jer hitler jeste bio lud ali je čovek ipak bio genije

ponekad iskreno zavidim i onima
koji tačno znaju svoju meru u piću
i nikad ne popiju ni jednu čašu više od toga
koji nikada ne požele da saznaju šta se nalazi
iza linije gde emocije prestaju da budu
apstraktni koncept i pretvaraju se u kanticu farbe
kojom mažeš zidove i noseve ljudi oko sebe

ponekad iskreno zavidim onima
kojima je potrebno tri do pet minuta da zaspe
i koji se probude na prvi zvuk alarma
koji nikada ne preskaču doručak
jer znaju da je to najvažniji obrok
i koji nikada ne pojedu više nego što im je potrebno
jer očima se ne jede

ponekad iskreno zavidim onim
starim modelima muškaraca
kojima se mrljavo plavetnilo tetovaža
jedva probija kroz guste zamršene dlake na rukama
koji kada im auto stane na sred puta
podignu haubu i znaju tačno gde da pogledaju
koji sveže obrijano lice namažu rakijom
koji vole sve vrste kuvane hrane
i koji se nikada nisu gubili u potrazi za g–tačkom

ponekad iskreno zavidim onima
koji imaju visok nivo samopoštovanja
koji ubeđeno izgovaraju stvari kao što su
postoji granica koju nikada ne bih prešao ni zbog koga
previše poštujem sebe da bih sebi tako nešto dozvolio
neke stvari naprosto ne radiš

ponekad iskreno zavidim onima
koji ne uzgajaju svoje paranoje
koji ne veruju u čuda
koji racionalno sagledavaju svet
koji ne romantizuju svetlost koja
se probija kroz prozor kafića
i osvetljava rame žene koju vole

ponekad iskreno zavidim svetlosti
koja se probija kroz prozor kafića
i osvetljava tvoje rame presečeno
crnom bretelom od brushaltera
iskreno zavidim svetlosti
koja te grli onako kako ja ne bih mogao
svetlosti koja nije deo ovog sveta
koji me tera da ga mrzim i da mu zavidim
da ga se plašim i da ga obožavam
sveta koji meni i tebi nije podario
mogućnost da stvari rešimo na neki
romantično jednostavan način

BOJAN MARJANOVIĆ (Užice, 1990.), iz zbirke pjesama “Između dva rata”, 2016.