POEZIJA MILOŠA LAZAREVIĆA (iz rukopisne zbirke “Četiri strane dodira”, ulomak iz ciklusa “Što delimo među šakama”)

XI
Ostani sa mnom
u trenutku bez trajanja,
dok galaksije oprašuju polja usnulih bulki
i doje semena prašinom godišnjih doba
da izrastu u novu tajnu o velikom prasku
o kojoj ni sada ne znamo ništa,
sem da smo veliki prasak što još traje
produžen na sva glagolska vremena jezika
od koga slonovi pocrvene
i uvežu surle
u naše prste od maka.

Ostani sa mnom
čak i onda
kad ne budemo znali da smo već pričali
dok su iznad glava
višekrake zvezde trčale budućim,
uvek istim tajnama,
i u dlanove urezivale
istu tačku
u kojoj ti neću reći da te poznajem,
niti ćeš ti meni
i imaćemo samo to –
osećaj da nešto iznova počinje
a večno traje.

Ostani sa mnom
kad se iz magle rastavi vreme
na ono što nema kome
i ono što će opet doći.

XII
Znam da ćemo nekad
šetati obalom Egejskog mora,
dok proleće od namreškanih talasa
pravi ucvetale
i sočne lokvanje
u boji linije rađanja dana.

Ispod pokrova nesakrivenih tajni,
bez značenja i natrulih dvosmislenosti,
najčistiji smo kad ne značimo ništa.

Polegli oštri korali,
nudeći strane
u beskrajno vrtložnom komešanju praboja:
mnoštvo je ustoličenje
što čulima ne prima svet
već u njemu jeste.

Hodočašće,
što sobom je
ništa više do trenutak,
u kom ti kažem
da kamen ima profil Indijanca,
negde,
na krajevima Južne Amerike,
i da mrko gleda
u potopljeno carstvo predaka,
i možda se katkad smeši,
jer ni okorelost peščanog dna
nije dovoljna da zaboravi
vašar razbuktalih pletenica
i ribljih kostiju na vratovima
kojima brste sazvežđa
i putanje naučnika.

Znam da ćemo nekad
šetati obalom Egejskog mora,
i bićemo dovoljno stari
da shvatimo da je starost
u praznim rukama,
i da ne možeš da se cenkaš
da budeš ceo svet onom
kome su tvoje ruke male
i čiji je ceo svet baš to,
nikakvo titranje paučinastih bubica u sumrak
dok vas u nosu golica
ludost
iz dâna kada se kafa pila dugo,
u hladu ključnih kostiju.

Znam da ćemo nekad
šetati obalom Egejskog mora,
bez tela da nas razdvoje,
i nemoći reči da opišu ono što tišina sagleda,
obujmljeni osamom bez misli,
u jedan svet
iznad nečijeg okeana.

MILOŠ LAZAREVIĆ (Beograd, 1995.)