ležiš leđima na podu ispod tebe je maslac koji se polako otapa i ti sa njim uranjaš
zemlja je primila sve što žulja tijelo ti je teško oči zatvorene nebo je svakako iznad nečega lagano i tromo
ti si oblik prostora koji zauzimaš koža je opna koja odvaja unutra kosti, meso, žile i puno vode to se stalno kreće
pa se odjednom rodi nešto toplo kao kad krišom u muzeju pipneš sliku da provjeriš je li živo i ono bude čvrsto i mekano
***
SLUČAJNI SUSRETI SAMO SU BANALNOST
ljudi se usele u novi stan pozovu prijatelje i na kraju večeri kažu: sad znate gdje smo, pa svratite to se nikad ne desi
više nemam nijedan podatak o koordinatnom sistemu tvog života međutim, desi se da te sretnem – svaki grad postane premalen kad to ne želiš i prevelik kad ti najviše treba
***
ZAMJENA TEZA
svaki put kad mi ponudiš rješenje za bezizlaznu situaciju postajemo protivnici
na vrhu planine ti znaš najbolji način da siđeš ja kako da ostanem između nas – provalija
_________________________________________________
ANĐELA PILJAGIĆ rođena je u Banjaluci 1999. godine. Trenutno studira Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljivala je svoju poeziju na internet portalima i čitala je na beogradskim poetskim večerima. U slobodno vrijeme bavi se jogom, argentinskim tangom i kontakt improvizacijom.
dolaziš nam u snove poričeš da si umrla kažeš u Bosni si slušaš Miljana Miljanića
deda te pravi od blata ne sklanja papir kojim si obeležila stranicu u Znakovima pored puta
piletinu mažem senfom da bude ukusna jedem kurkumu i pazim na dušmane
razumem šta si htela da mi kažeš a nisi smela kad si pred smrt sredila kuću i dala mi svilenu crnu spavaćicu nenošenu jer zna se ko nosi takav veš
***
APOKALIPSO
On. Nosi leti svetlo, zimi tamno odelo. Šezdeset mu je godina. U središtu je proleća. Svaku noć sanja – Njegove su sve mlade ribarke. Odavde do Portugala.
Ja. Nisam siroče. Smišljam kako da ubijem porodicu. Pođem u život kao žena. Njegova mala ćerka je granica koju ne mogu da pređem.
Predvodnica je ušla u autobus bosonoga. Sela i prekrstila noge. Sporo jela jabuku. Izašla je za mnom. Povela me iznad grada. Tamo gde su počupane sve kazaljke.
Strgla je sa mene odeću. Okupala me u reci. Rođena si kao ničija ćerka. Ovde vekovima žive samo žene. Muškarci do nas sami zalutaju. Oni koje poželimo.
***
TATA ME NAUČIO DA BOKSUJEM
od doma je napravio ring za nas dvoje naterao ostale članove porodice da zauzmu stranu
njegove reči odjekivale su ispred mene veće od mene
a svet je čekao da krenem u njega velik kao moj otac koji vreba moju grešku da kaže – Znao sam, nisi ni za šta!
***
SVEDENA NA SLOVO I BROJ
Odvezli su me tamo, sveli na slovo i broj. Za hitnu hospitalizaciju. Bodrio me je. Donosiće mi cveće svakog dana. Sledeći put videću bolnicu kad u meni budu kucala dva srca.
Obećavala sam Bogu da me nikad više neće mrzeti da šetam. Unutrašnji glas biće jači od spoljašnjeg. Ako izađem odatle.
Od tad je prošlo mnogo vremena. Imam novog dečka. On mi ne stavlja krišom novac u torbu da ne ostanem gladna. Malo sa mnom priča. Spavali smo jednom. Za dve godine. Često odlazi. Ja se ne sekiram. Čitam i pišem. Nikad mu ne zatvorim vrata. Jer tata ima mamu. Mama ima tatu. Sestra će imati nekog.
Moj doktor piše – Očuvanog testa realiteta. Negira suicidne ideje i namere. Nije sigurna da sa dvanaestog sprata studentskog doma nije skočila.
***
GRUPNA PSIHOTERAPIJA
svako smo se jutro u krugu tišine zlojili i lomili prste
pretili su nam spuštanjem na treći sprat
tamo zaključavaju vrata i vade žice iz brushaltera tamo ja pišem – majko moja, majčice ne daj da neko drugi okupa telo tvoje prve dušice
imam tvoje oči ne i tvoju snagu pevaj mi uspavanku još jednom samo pošalji me u san
***
LJUBAV JE JEDINA SIGURNA INVESTICIJA
Za nama se zgužvao svet poput magnetne trake. Ljudi su bili slike bez tona. Ulice pokretne stepenice.
Nedelje su bile nepodnošljive. Tad su svi sa porodicom, a ja sama. Premotavala sam kasete. Okretala bube sa leđa na nožice.
Nisi kriv, ali nisam ni ja. Naučili su me da vežem pertle. Nagnem tetrapak kad je sok pri kraju. Ne držim novac u zadnjem džepu. Ne i kako se pruža ljubav.
Srušili su Lastinu stanicu na kojoj si čekao moje kofere. Zatvorili naš omiljeni restoran peljmena na bulevaru. Ja još stojim jer si me voleo.
_____________________________________________
MILICA ROSIĆ rođena je 1996. u Lazarevcu. Profesor je srpskog jezika i književnosti. Za rukopis “Zadnji pogled u retrovizor” dobila je nagradu Mladi Dis 2021. godine. Radila je kao novinar i bila moderator nekoliko pesničkih događaja u Beogradu.
Odrezani zeleni miris Ulazi kroz otvoren prozor Beton grad – treći kat – zelena površina Za sobom vuče i prodoran zvuk To travu jutros strojevi kose Ljudi upravljaju Pale – gase – puše – odmaraju
Odjednom izroni u meni Kristalni oblik aluminijskog oksida Moj djed brusi kosu Izlazi na livadu Ulazi u Monetovo ulje Divan pokret uvrnute kralježnice Sklad oštrice i tijela Pad vlati u svetoj geometriji Razlet sumporasto žutih leptira
Kapi znoja cure niz njegova gola prsa Sunce se žari u crvenoj koži Tako usijana djedova ramena zadaju Rez – zvuk – pad – ritam Onda stane Stoji tako i dugo gleda Krene prema vodenoj vrbi Iz utrobe hlada izvadi demežanu Potegne visoko Rukom obriše trag vina s usana Vrati se u nastavak Rez – zvuk – pad – ritam Dok ne polegne cijelu livadu
***
ČESTO POMISLIM NA TVOJU STARU DOK SE I DALJE PROBIJAM KROZ ŽIVOT
Svi su filmovi odselili s križa Selske i Ozaljske Prazan prostor čitam kao presnimljenu videotraku Rekorderi spuštaju lampione na prag U polusnu još čujem tvoje riječi kako kažeš Mislio sam se ubiti, ali mi bilo žao stare Jebiga Smijemo se očajno Potraži pomoć šapćem Vidiš kako ja rastem pod kišom tableta Dobro se vrtim oko svoje mračne osi To je moje jedino vježbanje Onda nakloniš se milostivoj Odmahneš rukom na ogromnu zakasninu Nije me bilo doma kad sam bila unutra Pravdam se Nisam imala svoje lice I vrijeme se ukočilo oko mene Kao obruč oko male kuće koja jeca (Posudila sam Emmu ) Već si imao ugasle oči kad sam te vidjela zadnji put Sitno si plakao i grčevito se držao volana bicikla Marlon, Marlon I on mi je umro neki dan Poginuo na kipu prozora Obje tvoje mrtve mačke U svakom oku po jedna (Netko laže da nitko ne voli sjebane ljude) Stojimo na okretištu Grlim te golim rukama Jer drugih nemam Tankom kožom ispod koje se vide rijeke žila One teku kružno i nose rano djetinjstvo Ništa dobra još nemam od tih osvještenja Pogledam u nebo Jedna kap padne mi u lijevo oko Vodeni žig zamuti mi vid Godina će biti puna tuge Počinje kišiti i ti odlaziš na svom biciklu Mahnem ti slomljeno Dolje niz potok samo si pokretna točka Iščezneš namjerno I više nikad se ne vratiš Ni na posao Ni drugdje I onda te nema I svi te traže I traže te mjesec dana I još danas te traže I onda te nađu Ali tebe i dalje nema
***
VOLJELA BIH TE VIDJETI NA PUTU
Govorio si da ćeš planinariti stazama Velebita Endemske biljke milovati blagim očima Nasloniti tijelo na Kozjak Možda pojesti grah u planinarskom domu Popiti rakiju Zaspati na podu Moguće jednom otići na Camino spomenuo si Ti i tvoja teka tankih crta umjesto mene Govorila sam da zajedno idemo na Island Pronaći crne plaže Šahovske prvake I ja se napokon odlučim za tetovažu Aegishjalmur crna tinta Mislila sam kako ćemo sad nas je troje U našem malom crvenom japanskom autu Barem jednom vidjeti slavonska polja suncokreta I ono što mi je jednom rekla majka Kako sunce utone u ravnicu Bez previše truda Kao u maslac ravno i duboko do mraka Sve one naše sjeverne otoke željela sam prigrliti na sebe Da ih nosim kao bisere kad se drugi put vjenčam za more I gdje su Unije? Željela sam još umjesto prsta staviti stopala na Japan Biti sama s tobom u Kyotu kao u onoj zračnoj pjesmi U kojoj u pozadini čujem krijesnice i uvijek je noć U zemlji izlazećeg sunca Sad ulazim u park Stara Trešnjevka Nešto u meni misli umjesto mene na jeziku cvijeća Moja jedina sakura utjeha je travnja u kosi Sjedim na klupi i pušim tanku cigaretu Roze latice navješćuju crvene trešnje ljeta Prekrasno kratko i prolazno Ja se sušim iznutra nevidljivo prostom oku Možda ne bude kasno da barem jedno krene na put Ne znam koliko daleko ti možeš otići Ali ako ne odem Kako da znam hoću li se vratiti
________________________________________________
BETINA ILIĆ, rođena 1975., živi kako zna i umije u Zagrebu. Trenutno pokušava složiti rukopis za svoju drugu zbirku pjesama. Naglasak je na pokušava.
MAŠA ŽIVKOVIĆ (1994) rođena je u Beogradu. Završila klasične nauke na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Prvu zbirku pesama „Kroz visoku travu“ (2020) objavila je u izdavačkoj kući PPM Enklava. Priprema roman i novu zbirku pesama.
pre nego što ode na put otac naoštri sve kuhinjske noževe
majka ih sakrije pod dušek
ujutru za doručkom ne ukrštamo poglede
mažemo puter kašikama
analiziramo odraze u konkavnim oblicima
treba skloniti i viljuške
***
NE LJUTI SE ČOVEČE
u temelj porodične kuće ugradili su igru ne ljuti se čoveče imali smo dva takmičara
prvi je bio besan drugom se povraćalo ostali su se sakrili na dnu fioke
crveni je preskakao partije
retko je dolazio tokom poseta smo plakali pamtili lik pa zaboravljali
nepoznat čovek je svraćao živeo sa našom majkom režirao naše postupke
pristajali smo na sporazume potplaćeni slatkišima i onim to ti je tata
dogovori su trajali koliko i topljenje bombone
jednom se zadržao kada su rakete padale sa neba ubeđivao nas
idemo za Mađarsku kod njih je bezbedno
tata je uvek nalazio rešenja tamo gde mi nismo postojali
***
DEMISTIFIKACIJA
drugi dan sedim u lotusu vitalna energija mi ulazi kroz kičmu razliva se kanalima otklanjajući blokade
sastavljam se na jedini mogući način nakrivo
pijem bademovo mleko jedem urme i lan usne mažem maslinovim uljem i šećerom kupujem organske jabuke ližem neopranu koru
zaspim u krivini kada me savlada umor poštapalica
probudim se i vidim te na svom krevetu nadnosiš se kao planina nada mnom ali više nemaš alat za ponižavanje
iz grudi mi se otme mali crni dečak koji jureći za loptom istrčava na ulicu
neko je naglo zakočio
***
ŠTA RADIŠ NA PAUZI ZA RUČAK
dovodim sve u pitanje dok gutam crni pirinač
***
ČEKAJUĆI ČOVEKA SA STOMAKOM BUDE
čovek koji mi pomaže ne klima glavom na svom prestolu ne hvata beleške
sluša me dok pričam
govori rukama energično lomi kosti mojim nedoumicama
ponekad ga ne razumem zamišljam da govori farsi vidim kako kuva leblebije za neki jeftin TV program
zna da mi je potreban ali i da sam otrovni bršljan u njegovoj našminkanoj bašti
i da mora da me istrebi
juče sam ga zvala zbog prekida internet veze i snega na monitoru
nije se javio
pokušala sam da dođem do kaldrme koju je izgradio za njegovu Doroti
još uvek sam ljuta dajte mi mleka ali neću u krevet
______________________________________________
SLAĐANA BAŽALAC živi i radi u Kraljevu. Pesme su joj objavljivane u nekoliko književnih časopisa i zbornika – Enklava, Šraf, Nekazano, Tajni grad i Rukopisi – kao i na portalima Libartes, Hiperboreja i Bludni stih. U okviru 60. Festivala kulture mladih Srbije 2021. godine u Knjaževcu, osvojila je drugo mesto na konkursu za pesničku nagradu “Timočka lira” koju dodeljuje Radio Beograd 2. Na konkursu Prvenac koji tradicionalno organizuje SKC Kragujevac, njen rukopis Crni pirinač je izdvojen među tri najbolja. Zbirka poezije pod istim nazivom objavljena je u oktobru 2022.
Iza sedam brda, iza sedam gora, iza sedam mora, sučeljen sam sa nenapisanom – pri čemu somatskom – pesmom. Poseduje ona jasne dimenzije, mutno je polje crnila na svetloj pozadini. Organizam bez latinskog imena. Muzika bez konotativnosti te reči. Balans čvorova i vlage. Vode životvorne, ali otrovane. I obrnuto: krošnja je koren (što bi doli, gori je ustalo). Da skratim / presečem / ozledim: držim svetlo oružje. Želim da napadnem pesmu. Da iz nje suknu rođendanski smeh i suze. Vosak sperme i smrtovnica: vruće-hladno. Želim da se moj znoj pomeša sa njenim antiznojem, znajući dobro šta kombinacija sečiva i mišića može načiniti jednom drvetu. Nečemu što ima latinsko ime. Lingua Latina est elonquetissima.
Što će reći: udri, cepaj, razori.
***
ORIGINALNOST
pržim povrće slušajući Rolingstounse Jonasa Mekasa videh kako radi isto to pa zaključujem: ceo život oponašam druge
e sad Mekas nije upotrebio crni i beli luk drukčije je sekao plavi i crveni patlidžan nije koristio maltešku so
Mekas je kuvajući slušao Metaliku i pisao haiku pesme ili ih pak samo čitao pisanje i čitanje su isto
so Malte i ja (maltene Mekas) on je međutim mrtav jelu nedostaje peršun upoznadoh ga u Torontu
somotske pantalone šešir staračke pege šaputao mu šaputao namrštenom dok se nije nasmejao na ime
Branko Vučićević Hallelujah the Hills i Rani Radovi isti su film ukoliko izuzmemo maltešku so poznajem Žilnika u crnoj
majici govoraše mi dok sam crnu nosio majicu bežao od kuće i vraćao se u nju originalnost su kvadratni i kubni milimetri
seci taj peršun iseckaj ga sasvim sitno
***
BENDŽO
Ničega nema, dakle sve mora nastati: svi pupoljci sezone pupoljaka.
Elektrika čini da stoka klecne. Čini da vidim stranicu Ispovesti.
Bog je blag, ali ne postoji. Volt Dizni je surov, ali ga ima napretek.
Krava Belka peva ove stihove uz bendžo. Dekoncentriše Svetog Avgustina.
Dizni je jedini stanovnik Diznilenda. Sveti Avgustin – jedini stanovnik sveta.
Zatvara on prozor ne znajući da je proleće promenilo posvemašnju paradigmu:
okana nema. Enterijer i eksterijer su isto. Praktično je, o
tako je anti-teoretski, mirisati ljubičice kroz staklo.
***
MIMEZIS
Sveti Franja Asiški nije izgovarao, nego blejao ime Vitlejema.
Istovremeno nailazim na taj podatak u knjizi i stado ovaca na stazi.
Male su i nečujne, poput rečenica: crne zenice (slova) i bela vuna (papir).
To opažanje izazove njihov rast i umanjenje knjige: ovce steknu prirodnu veličinu, predmet iščezne.
Kuda se, ono, bejah uputio? U Vitlejem. I da znate da sam nigde drugde nego tamo / tu.
***
SELENGA
Pročitala je horoskop i stresla se. Ko je ikada posmatrao zvezde, zna da se one stresaju kad Zemlja to ne čini. On se, pak, stresao pročitavši izveštaj o vodostaju. Njemu nedostaje rebro, jesetrama kičma.
Stresoše se jesetre kad su utihnule pisaće mašine. Na pola reči, tamo gde su denotacija i konotacija jedno, gde je otac – kolac i gde je iver – sin. Noći ima hiljadu i jedna, a „zašto“ i „zato“ po hiljadu.
Pisaće mašine su utihnule, jer se daktilografi stresoše kada se – maločas – dogodilo ono na Arktiku. Ili, pak, zbog onog što zvezde kažu da će se sutra odigrati na Antarktiku. (Svet je bina, ne Mongolija, u kojoj se ne odigrava nikad ništa.)
Zašto sam došao u Ulan Bator? Da bih, na najvišem spratu jedne od brojnih višespratnica, prošaputao istinu o uzroku zamućenosti reke Selenge: rđi od pisaćih mašina.
„Ostalo je ćutanje“ – to je razlika, a umanjilac je moj šapat.
Izvadite mi umanjenik! Oslobodite me uma i umnjaka!
______________________________________________
NENAD JOVANOVIĆ (1973) autor je i sledećih knjiga: Frezno (pesme, 1993) Welt- (pesme, 1994) XIX (pesme, 1996) Ignjat (pesme, 1997) Bela imena (pesme, 2000) Plombe (priče, 2001) Bolest vožnje (pesme, 2002) Živeti na moderan i umreti na starinski način (pesme, 2004) Insistiranje (roman, 2005) Ogled o zidu (drame, 2006) Lice mesta (pesme, 2007) Delfini (pesme, 2014) Niz gelender (priče, 2015) Brechtian Cinemas: Montage and Theatricality in Jean-Marie Straub and Danièle Huillet, Peter Watkins and Lars von Trier (studija, 2017) Klase (pesme, 2018) Običnost (izbor pesama; priređivač: Bojan Vasić, 2020).
– izbor za “č-č” priredio Gojko Božović, Arhipelag –
Kako divno izgleda mačka kada spava, sanja šarene svetove, čovek lepo izgleda kada spava samo dok je beba, kasnije hrče uklješten ružnim snovima, ustaje umoran od svega
ne znam ni kako bih ti pročitao ime Solveig Dommartin na srpskom, zašto te je izdalo srce pre vremena, nigde nisu izmešani radost i tuga kao u tvom pogledu, čulna usta, dobronamerne lokne, Vendersova heroina, na trapezu su istine drugačije za obične ljude, i da mogu kao anđeo da čujem misli svakog, prislonio bih glavu uz neku mačku, devet života, devet snova, Solveig, tajna na pretek, vrati se u suton, dok kroz berlinske ulice ubrzano švrljaju farovi automobila, dok se pale ulične svetiljke, i niko ne skače sa mosta, i svi pevaju s Linkin Parkom najbolje pesme, vrati se na sims odakle puca pogled na gužvu zabludelih pešaka, devet života, devet snova, Solveig, divno izgleda mačka kada spava, kao ti, katalizator nežnosti, tajna na pretek
***
PROŠAO JE JOŠ JEDAN DAN
Prošao je još jedan dan, pred ogledalom, u njemu sam ceo, i soba sa nameštajem, vazduh memljiv, buđav ko san, mrak je sobe deo, duše deo, stolica je bez naslona, zaboravi nešto od ovog sveta da nada postane svetlija, ništavilo kraj prozora, obuzdali ga jahači talasa, meteorolozi, surov vetar zaklanja breze, kud koji ljudi moji, meteorolozi
majka ispržila punu vanglu krofni, nema ko da ih jede, milioni novih automobila na parkiralištima, nema ko da ih kupi, nema ko da ih vozi, mačke cunjaju svu noć gradskim kvartovima, nema ko da ih mazi
tražim po uglovima prašnjave sobe, nema nikoga, turobna je mistika kao oklagija u kuhinji, kroz prozor ravnica od asfalta, huji bruji prašina snega zakovitlana, opaki stakloresci ne zamenjuju stakla u boji, ništa nije tužnije po meri ptica od suludog metala
u suštini trebalo bi glasnije raslojavati svežinu vazduha, druže Kafka, stavi u zapisnik: prošao je još jedan dan
***
DICK LAURENT JE MRTAV
Dick Laurent je mrtav. Gde sam to ja? Gde se to budim? Noć je neprolazna, a sve sam stvari pogubio negde usput, i mokra je trava, mesečina kao staklo seče senke u nepovrat, i glas mi je izgubljen, a tišina naduta nada, da pukne grana pod nogama, nevidljivi potok da zažubori šturo kao čegrtaljka, i lete neke spodobe, iznad zvezda crna im krila odsecaju pozadinu vasione, sve je to izvan straha, nepojmljivo, užas je proneveren za sva vremena koja su se stekla do ovog trenutka, i neće se uzdići od sada do poslednjeg otkucaja kvarka, niz ulicu kotrlja se vetar od dahova mačaka koje sanjaju, nema nikoga da pokaže izlaz, put je takav da na njemu zauvek ostajem sam.
Reka pred našim očima nije ona koja se vrtloži u našim snovima, žalosno je: put je reka, a reka je put, nema krvi na mojim rukama, a nema oproštaja za reči koje nisam izgovorio, nisam stvorio male, šarene, umiljate, u pravo vreme, ne, kada ona već zaboravi da je sreća još uvek moguća, ona koja je meni ljubav, kojoj sam mogao biti ljubav, da perje leti samo ako udahneš duboko, izdahneš, i ljuljuškajući usporeno klizi niz strmine vazduha
_______________________________________________
ZORAN PEŠIĆ SIGMA bio je urednik časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradina. Autor je više knjiga poezije i proze. Rođen je 1960. u Beloj Crkvi, a studirao je fiziku u Nišu. Bio je urednik, glavni i odgovorni urednik i v.d. direktora niškog Studentskog kulturnog centra (1985-1990). Od 1990. do 1999. radio je u Domu kulture Niš kao urednik filmskog programa, urednik Niškog analitičara, letopisa kulture grada Niša, te kao glavni urednik programa. Pesme su mu prevođene na bugarski, makedonski, poljski, italijanski, rumunski i grčki. Između ostalog, dobitnik je književne nagrade “Biljana Jovanović” za 2018. godinu, koju mu je Srpsko književno društvo dodelilo za knjigu “Biće sve u redu”. Preminuo je 17. septembra 2019. u Nišu u 59. godini.
sve teže spuštam se niz stihove ovim sidrom što traži dubinu da se otkine u postojanje
ćutim lakše nego što govorim razmišljam brže nego što pišem čitam bolje nego što se sećam
u svakom ponovo vidim novo toplom melanholijom umora vraćam se ali nikada isti
senkom kraja ka zori početka prilazim sa različitih strana jer ovde sve drugačije boli
oprezno silazim među reči prenoseći sopstvenu težinu lica iz jedne ruke u drugu
moj stid je uporište mog ega on moje vrhunce čini manje visokim moja dna manje niskim
iskustvo ponora koje nema o čega da slomi propadanje prazno zuri u stupor svog sada
jednom prevaren duplo oprezan dežuram oko rupa u sebi pred tvojom samouverenošću
bela pučina umiva čelo podiže ga kao spomenicu pogled potonuo do tišine
stih sam što ništa ne dodiruje
***
MEDITERANSKA
vreme se povezuje sa morem jednim danima nalik na druge dubinom dna sa dubinom noći jedna tama drugu uvećava kao udar vesla o trup čamca odzvanja jače što je tamnije mediteran živi iskušenjem onim što je bilo i što jeste dalji od njega više ga žele usamljen poput svetionika pod zrakastim zvukom zrikavaca cveta srcem nostalgičnog oka lako je voleti i deliti kad se nema ono što se hoće sve što je teško posedovati tamo gde azurna himera bdi spokoj gubi deo posebnosti jezik kopna učen prisvajanju plivanje je veština snolikih ispisana daljinama preko granice ocrtane maslinom talasi obljubljuju obalu dramom odlaženja i vraćanja ližu naša oznojana tela
***
JONSKA
slana vodo čisto protivrečje Još samo ovde teško se tone Gde propinju se grive valova O more mero svoga bezmerja O more mero moga nemira Svake godine ti se prikradam Kako bih mogao da se vratim Svemu onom što sam ostavio Svakoga leta ja ti prilazim Da pred tobom posmatram i slušam O dolaženju i odlaženju Svakoga septembra malo umrem Svakoga dana više sam živ pred Pitkom laktozom ultramarina Pogled se koprca kao brancin U čuvarkama alaskog čamca Što se ljuljuška po maestralu Pramcem okrenutim ka pučini Bele fasade i plave škure Izlaze iz stoletnih čempresa Bregovima silaze u eon More šumi na rubu jezika Zaliv ovenčan planinskim vencem Niz senku maslina miris smole Puteljak od borovih iglica Noge ulaze u pristupačne Obale umekšane peskom sa Šljunkom što ujeda za tabane Plima se uvlači pod stopala Kao da na nešto me navodi A onda skok sa obližnje stene Čelom blago pomućeno mirom Ronjenje sve plavlje što je dublje Sa reskim jodom u nozdrvama Modrim tonovima u ušima Debelim komadima tišine Nadimaju se sunđeri pluća Jabuke očiju slatke od sna Svakoga puta ja mu se vraćam Lakši za jedno nedostajanje Svakoga puta ja ga napuštam Teži za jedno iskustvo znanja Što me uveliko nadilazi Gorkim nespokojem oslobađa Od iluzija samovažnosti O more mero svoga bezmerja O more mero moga nemira Nisam došao da bih ostao I to je možda ono najlepše Sutra će ti doći neko drugi Ali ti ćeš ostati da traješ Da svedočiš ovoj prolaznosti Što se uliva u nas i lepi Ko smrt za kosu utopljenika Tragovi posoljeni suzama Za morem prosutim u okean
***
BALATONSKA
svetlozelena sa providnim podlivima plave prema horizontu. niska kamenja na prilazu vodi. sipljivi pesak pod bosom nogom se giba. prsti propadaju u sunđerastu masu. ponegde znakovi vegetacije. biljke uzdignute sa nabranog dna uvijaju se pod naletima struje. desetinama metara ukrug nijednog kupača. nebo podeljeno sivim planovima runa sa blistavom belinom nepomirljivog poslepodnevnog sunca na borduri. citrusni zraci probijaju gusto klupko načinom mesinganih igala. prišivaju apokalipsu za novo stvaranje. lepota živi na prelazima umirućih boja. geografija melanholije položena u vrenje vremena. u jezeru dreždim kao plovak. u struku presečen svežinom mentola što se mreška i češe o ježa kože širim prečnik mokrih prstenova oktavama raspojasanog jula. dubok udisaj i spor izdisaj mešaju drhtaj i divljenje. prisni vetar srednjoevropskog sutona valja salo talasa i upravlja ga prema kopnu. želatinasta pustoš se širi. narasta. pa se opet smiruje. akustikom akve glas mi po-ska-ku-je prema jugu. ne mogu da se oduprem utisku da sam na moru. da sam na umoru. dok davim svoju težinu horizont u plavom boli me providnim podlivima sa zelenim svetlima
***
PEČUJSKA
„Quinque, pet, peć, Peč… Pet? Peć? Mađarsko ime grada… Šta znači Peč?“
Laslo Bertok
1
nikad nisam bio u pečuju gradu pet crkava i dimnjaka fabrike žolnai keramike ritam poveravam ulicama metar odlažem u beležnicu odvijam se prividno slobodan vijugavim linijama versa kvadrat s krovom me odomaćuje čuva gipkim opkoračenjima dok se lomim na uglu stranice
2
ćutim na nepoznatom jeziku ja sam stranac sa čudnom navikom utiske dana prevodim u rad časova što klate se u kugli od tišine i izgubljenosti dok u džepu zveckaju forinte na ungro-engleskom obavljamo razmenu dobara i pozdrave ponegde se o mene okrzne reč čije značenje prepoznajem
3
otkrivam ovaj grad kao telo žene sa kojom prvi put ležim od sinagoge i džamije kraj trga széchenyi do katedrale preko zidina staroga grada prodirem polako i s oprezom mladog neiskusnog ljubavnika pod intimnim nagibima leta pečuj slavi svoju obnaženost koštica osvojena nasladom
4
katedrala u blizini trga u sumornom julskom prepodnevu po završetku nedeljne mise javlja se litanijom vremena linčovanjem zvonâ u kulama dok masivni bakarni krstovi kao glogovi kočevi streme prema srcu gluvonemog neba sunce se smeje bolesnim sjajem i čeljust zariva u oblake
5
sedim za šankom u pabu „glasgow“ ćošak kiraly i felsőmalom posmatram ljude kako prolaze toplim kriškama mađarskog jutra izdeljenim na četvrt pomislim ovo je grad po meri koraka izlokana vekovna kaldrma o tome najbolje izveštava niko ovde nikuda ne žuri a svako ipak nekuda stigne
_____________________________________________
BRANISLAV ŽIVANOVIĆ (Novi Sad, 1984) piše i objavljuje poeziju, književnu kritiku, eseje i naučne radove. Objavio je zbirke pesama Pogledalo (2010), Crno svetlo (2012), Sidro (2017), Pesma galiota (2019) i Kargo (2022). Za pesnički rad nagrađen je „Brankovom nagradom“ (2010) i Nagradom „Novica Tadić“ (2019). Priredio je Pregled novije novosadske poezije: Indeks 21 (2021). Pesme su mu uvrštene u nekoliko antologija i generacijskih izbora, a prevođene su na ruski, nemački, mađarski, engleski i grčki jezik. Jedan je od urednika portala i časopisa za književnost, filozofiju i društvenu teoriju Rizom, član je uredništva časopisa Dometi i redakcije časopisa Zlatna greda. Član je programskog odbora Međunarodnog novosadskog književnog festivala i uredništva Somborskog književnog festivala. Živi u Novom Sadu.
Ja sam loše. Živim na prvome katu, na drugome katu živi dobro. Žalosno je govoriti da tamo u kartonskoj kutiji žive i stare note. Drvene grede koje su glavna hrana puhovima nisu imale svijest o sebi sve dok podrhtavanje tla nije promijenilo njihove koordinate i dugo u noć znao sam promatrajući prostor na tom katu zamišljati kako ga urediti preseljenjem. Note koje skupljale su prašinu nisu ni slutile da će jednog popodneva zajedno propasti sa mnom na prvi kat. Otada, svakodnevno sviramo nešto lošiju glazbu.
***
POČETAK
Majka spava na noćnom ormariću. Iz usta padaju granate, odlazak iz grada s vrećicom u koju potrpava šesnaest godina i Prvi poljubac ispod zapaljene lipe.
Jutros su lupali na vrata. Majka otkad je u podrumu ne govori. Otac je otvorio. Posijedila je u jednoj noći. Zavezali su im oči. Odvode roditelje u selo Joševica. Ispalili su sedam bijelih golubica i ostavili ih u jarku.
Pronašao sam dnevnik skriven u ormaru.
Čovjek koji me spasio iz grada jučer je ubijen. Srušili su most. Svi me traže, misle da sam mrtva.
Majka spava na noćnom ormariću. Ostavila se. Pobjegla je u oblike načinjene od prošlosti kako bi se uspjela oprostiti.
(za baku Paulu Cindrić i djeda Stjepana Cindrića, stradale u Domovinskom ratu)
***
IMA LI NEKOGA DOMA?
Ima li nekoga doma? Po torbi tražim ključeve od vrata, pronađem li ih, bit ću doma. Ima li nekoga doma? Da mi otvori. Ima li nekoga doma? Otključano. Trebao bih založiti vatru, hladno je. U spavaćoj sobi svjetlo je upaljeno, netko je bio, provjeravao jesam li doma. Ima li nekoga doma? Jučer nije bilo nikoga. Sam sam, opet ponavljam da nije dobro biti sam. Jučer, kao da je netko bio i ostavio upaljeno svjetlo. Da sam ja zaboravio, bilo bi lakše, ali jučer nisam bio doma, što ako sada nisam sam? Nešto je lupilo, a ja ne znam što, nešto je hodalo po kući, dok sam se tuširao, a nisam ja. Nešto je protrčalo, ja sam pristao. Bio je to moj pas.
***
TO SU TE SPONE
Sanjao sam te. Jutros, par stanica nakon, ušao si u vlak, primio sam te za rebro, uvijek kada te ugledam primim te za rebro. Ja sam pokret uspavljivanja, ostao si spavati u vlaku, a ja sam pobjegao noseći u ruci tvoje rebro. Budale se lako uvuku pod kožu.
***
ŠAŠ
Evo, ovo je njegovo rodno selo, na groblju ima puno Tesla, na brdu živi Mara. Djeca u Americi, ona sama, lažem, postavili su kamere. Ide iz bašče, telefon zazvoni: “Što vučeš tikve sama, uzmi tačke!“ Nemoj me, sine, stavit ću na kameru kapu, možda nikne i koji deda iz blizine, nemam intime.
***
GOJKO
Te večeri lupilo je 5,5 po Richteru, nazvao me i pitao treba li doći, njemu je dovoljan samo stolac, tako je rekao, stražarit će, dok budem spavao. Nitko mi ništa neće moći.
*
Pronašli smo Gojka u kamperu. Ostavio je kantu meda, med nema rok trajanja, ali trajao je Gojko.
***
SEANSE
Moja prabaka (rodila je deset sinova), prije moždanog udara, vidjela je kako preko ceste pretrčavaju dvije bijele mačke, vikala je svi u sklonište (kod nje u kuhinju). Snahe posjele za stol bez ćoškova i nedjelje. Krugove raditi je počeo, ne ostavljajući ništa osim rasute kave. Veljača je za seanse, a ne za dokazivanje uzročno-posljedičnih veza.
***
STRIC ICO
Mogli smo biti još neko vrijeme u prostoru, dah izdaje, ispio je ambroziju, stric se ubio. Prostor je među nama – smanjuje plodnost trenutka, trebalo bi otići posvetiti hranu. Nose li djeca rat u kralješcima, Prsten neba, ispravlja držanje. Prostor između nas nije dužina, već samo uspavane slike. Buđenje, kada svemu dođe kraj, na terasi, zajedno gledamo agave.
(Za strica koji si je oduzeo život 19. ožujka 2022.)
STRIC DANE
Prabaka poklonila ga je bratu. Moždani udar. Okupili smo se na njegovu godišnjicu smrti, staklo pećnice prsnulo je kada smo mu ime spomenuli.
STRIC MILAN
Alzheimerova bolest.
STRIC FLORIJAN
Kondukter kojega su istukli huligani kada je rekao da moraju platiti kartu. Od tada biljka je dvadeset godina.
STRIC MATO
Pobjegao u Nizozemsku. (misterija kako je uspio probiti membranu)
STRIC NIKOLA
Pobjegao u Austriju. (misterija kako je uspio probiti membranu)
STRIC JOSO
Ranjen triput u Domovinskom ratu.
STRIC VJEKOSLAV
Umro je u prvoj godini života od zvukova bombardiranja u Drugom svjetskom ratu.
MORA DA IMA NEŠTO U TOJ VODI (STRIC GAŠO)
Mora da ima nešto u toj vodi jer svaki put kada izađem iz nje pun sam modrica. I te modrice nisu zelene poput Kupe, već su poput leđa koja sunčaš na Mjesecu. Smisao te vode očito je kontrirati stanju mom: ohladiti me kada sam vruć, umiriti kada sam nervozan, ugasiti žeđ kada sam žedan … Uvijek sam se pitao koliko je duboko duboko. I kada sam pokušavao zaroniti do dna rijeke, dna nije bilo. Nikad nisam dolazio na obalu zadivljen ušćem, dolazio sam tražiti odgovor zašto se neki nikad nisu kupali u njoj. Zašto je stric Gašo koji je obožavao Kupu pronađen u njoj Zašto je vir progutao dijete s kraja ulice Zašto me obrazi bole kada se smijem Zašto me oči ne bole kada plačem Zašto ova rijeka nanosi bol Zašto je sve palo u tu rijeku, a ništa nije palo iz nje
_______________________________________________
Petrinja nema rodilište pa se Petrinjci rađaju u Sisku, stoji u prvoj rečenici službene biografije VIDA BEŠLIĆA, rođenog 2000. godine. Završio je Prvu osnovnu školu u Petrinji, jezičnu gimnaziju u Sisku te Glazbenu školu Frana Lhotke u Sisku. Tijekom osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja aktivno je sudjelovao u dramskoj i novinarskoj sekciji. U slobodno vrijeme komponira i bavi se glazbenom produkcijom. Aktivno surađuje s Kino klubom Sisak te Interpretacijskim centrom baštine Banovine. Godine 2021. upisuje glumu na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu.
čovjek-časopis 