dva puta preživela sam trovanja koja bi ubila mnogo snažnije muškarce no nije me to učilo ljubavi prema životu niti iskonska snaga data ženi da svet oblikuje prema svojim nedrima
u sumnje ulazila sam kao u svoju kuću zametala tragove od drugih i od sebe mešala kukolj i žito i jake odvajala od slabih umornim pokretom ruke
poneki gost unosio je pesak na svojoj obući ne mareći gde staje ni to nije bilo ništa strašnije od obične noćne more
katkad sam birala a opet bilo je sati i godina u kojima se nisam obraćala nikom
opštiti sa tišinom najteža je vrsta bluda
nakon toga lešinari kruže dalje malo dalje od tvoje glave
***
LEGO KOCKA
u meni možeš pronaći opiljke i opuške i plastične igračke smicalice za kosu i razbacane reči prevelike ili premale njihova veličina nije jedinstvena ne odgovaraju svakoj glavi
u meni možeš videti kroz tamu ili gubiti obrise na svetlu ni dan ni noć nisu univerzalni iako stvarani za sve ljude
one size doesn’t fits all
ni ja precizno ne mogu izgovoriti čega u meni ima šta ćeš probuditi koja će se vrata zatvoriti ili otvoriti logika ne važi van ovog sveta a ja pomalo jesam tamo iza
i teško je jer ti ni ja ne mogu reći šta si pronašao ili promašio sakriveno je i od mene
ako u mraku nagaziš Lego kocku možda neću čuti tvoj jauk kao što ti možda nećeš čuti mene koja te upozoravam na prometnu ulicu ispred tebe
***
ELEKTRONSKI PRAH
internet prostor preplavljen je uspomenama koje mi se svakog dana nude: prisetite se šta ste radili pre tri godine gde ste bili pre pet sa kim se smejete pre devet godina
shvatite da povlačim grabuljom po pesku sećanja i odabiram koja zrna ću povući ne namećite mi sopstvenu prošlost slučajnim odabirom fotografija koje su ionako lažna svedočanstva pobeda od kojih bih radije zaboravila neke
ne gurajte mi pod nos sopstveni odraz poput maćehinog ogledala jer ću Snežanu predati lovcima i poverovati da je mrtva
ne želim da me jutrom bude pokojnici smešeći se sa ekrana nisam dovoljno jaka da opašem oružje ne dovoljno da prebolim ono što je izostalo čega nema u elektronskim depoima jer se čuva na Svetim mestima postojanja
kako li je onima kojima iskočim u jednom sasvim običnom danu što obećava? napraviće se da me ne poznaju oni koji su me dobro znali možda će se obradovati oni koje sam opijene stavljala u fotelju
sretaćemo se još dugo pošto nas ne bude bilo: na tuđim rođendanima veseljima koja ni ne pamtim a mnogo sam brinula šta da obučem
dok naposletku ne postanemo elektronski prah Had iz koga je nemoguće uteći jer su svi Orfeji mrtvi
***
KAD SVECI MARŠIRAJU
kad počne Rat prvo se koža presvuče zavrnu rukavi tako da ne zasmetaju podizanju ruku uvis i njihovom spuštanju u korita bez dna
kad počne Rat upamti:
nikada nije jedan jedini Rat uvek su to svi ratovi iznova
nijedan Rat nije daleko detonacije su tu u tvojoj glavi bez obzira što ih ne čuješ i sve proslave su veseli posmrtni marševi
sveci opet marširaju
tvoj je rođendan dan nečije pogibije tvoja krvna grupa potrebna je jednom ranjeniku nečije ime je broj prazno sedište što donosi spas
u Ratu obično neko pobedi a neko izgubi… tako nešto nije moguće uvek neko gubi SVE
svoju kožu nosi u zamotuljku zavrnutih rukava uzlećući prema nebu padajući prema sebi i još niže
najniže što čovek može dospeti pokazujući svoje ožiljke a da ne probije ulaz u pakao
RADOJKA PLAVŠIĆ RANKOVIĆ, rođena 1978, profesorka srpskog jezika i književnosti. Članica Krajinskog književnog kluba i uredništva časopisa za književnost, umetnost i kulturu Buktinja. Autorka zbirke pesama Sečivo u izlogu i Potomkinje. Živi i radi u Negotinu.
Љубовта е удар со тупаница во стомакот од кој не можам да дишам, кој ме распрснува како нуклеарна фузија
од која сигурно некои луѓе се плашат дека ќе ја голтне вселената во црна дупка која го запира времето, не ги обвинувам, наместо тоа ги замислувам сите оние кои се обидуваат да ме убијат со насмеани лица, со меки очи и нивните куршуми влегуваат во мојата кожа каково смола, бавно и течно, се движат низ мене како танчери низ празен простор, јас сум празен простор, не постојат граници што можеш да ги преминеш, да ги поместиш, како да сум земја, која умее да им ја прости грдотијата на сите лешеви, да им ја прости безживотноста на сите мртви.
Ничија тупаница не може да биде посилна. Станувам врата без клучалка, без квака, го сакам градот и градот ми кажува дека ме сака, прозорците се топли телевизори на кои гледам како птиците ги сечат вените на небото, ја гледам единствената плава крв.
Мојот ум е црв и живее јадејќи сѐ што умира
*
GDE JE KUĆA
Ljubav je udar pesnice u stomak od koje ne mogu da dišem koja me rasprši kao nuklearna fuzija
od koje se sigurno neki ljudi plaše da će ih progutati svemir u crnoj rupi koja prekida vreme, ne krivim ih, umesto toga zamišljam sve one koji pokušavaju da me ubiju sa nasmejanim licima sa mekim očima i njihovi meci ulaze u moju kožu kao u smolu, sporo i tečno, kreću se kroz mene kao plesači kroz prazan prostor, ja sam prazan prostor, ne postoje granice koje možeš da pređeš, da ih pomeriš, kao da sam zemlja koja ume da oprosti ružnoću svim leševima, da oprosti beživotnost svim mrtvima.
Ničija pesnica ne može biti snažnija. Postajem vrata bez ključaonice, bez kvake, volim grad i grad mi govori da me voli, prozori su topli televizori na kojima gledam kako ptice seku vene nebu, gledam jedinu plavu krv.
Moj um je crv i živi hraneći se svim što umire.
__________________________________
RUKOPISI 46, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / [glavni urednik: Jasmina Topić] ; [urednici Srđan Gagić i Stefan Stanojević] ; [urednici i prevodioci za Sloveniju i Makedoniju Tanja Božić, Natalija Milovanović i Valentina Baktijarević]. – Pančevo : Dom omladine 2023.
U snu smo se oboje smijali, Imao si plavu majicu, Sjedio si na WC-u, Ja sam kuhala kavu I sve mi je bilo u redu.
Toliko da sam ujutro pomislila Da smijem poslušati pjesmu. Ali me taklo, samo tako. Neki se taktovi pamte u kostima. Pa onda sve to što si ne govorimo. Uspjesi i porazi koje ne dijelimo. Pikavi osjećaj dok biram seriju.
Ma jao, ma ne. To su prolazne nostalgije. Moja sentimentalna priroda. Slučajna prigoda. I to je sve.
***
ČISTA FARMACIJA
Odbacuješ moju ljubav Nisi ti kriv
Moram samo naći Odgovarajući Imunosupresiv
***
ANALIZA MOTIVACIJA
Jesi li prema meni svoju ruku pružio Zato što sam bila prava i posebna Ili jer sam bila tužna i to te rastužilo
Jesam li u tvojem naručju zaspala Zato što sam tamo bila posve sigurna Ili jer sam bila toliko užasno umorna
***
OPET NEKE LISTE U GLAVI
Stvari oko kojih se ne moram brinuti A mislila sam da ću možda morati:
Da neću moći preživjeti Ni pojmiti koliko si dobar
Da ćeš mi kosu pomirisati A ja sam danas kuhala kelj pupčar
***
ŠUMA
Znam da znaš Znaš da znam Zašto sam ovdje
A kako sam došla I kamo sam pošla I što to nosim u košari Stvarno nebitno
Proždri me, vuče
***
UKOTVLJENOST
Postoji divan svijet u mojim zjenicama. Unutra sam, paše mi i više se ne vadim. Ovo je nešto što neću reći prijateljicama. Rekle bi da dobro razmislim što radim.
Srce mi je tako na mjestu dok sam s tobom. Ja uopće ne želim razmisliti što radim. A kamoli dobro.
***
ODLIČNO SMO SE RAZUMJELI
Tog sam trena pomislila Baš je drug, baš Nikad neću s njim spavati Da ne pokvarim
Tog si trena pomislio Baš je družica, baš I baš si takvu želim Da sve popravim
***
POANTA
Naposljetku (ili iznova) Neću razbijati glavu Kakve kose Kakve obline Kakve mirise voliš Jednostavno (ili nikako) Voljet ćeš onakve Kakve ih ja nosim
_______________________________________________
MARINA KUZMIĆ LASZLO rođena je u Zagrebu 1978. godine. Diplomirala je engleski i hrvatski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je i pohađala Klasičnu gimnaziju. Prevoditeljica je i lektorica, specijalizacija plastični kirurg i psihoterapeut za sve vrste napaćenih tekstova. Njeguje kvalitetne odnose s djecom i mačkama, nešto ambivalentnije s bradatim muškarcima. Zanima je ljubav i psihologija, uglavnom tim redom. Piše cijeli život, na hrvatskom i engleskom jeziku. Objavljivala je u školskim i studentskim časopisima (μ, Ka/Os) te povremeno na književnim portalima (Anna Lit, DPHJ i čovjek-časopis), a intenzivno na Facebooku. Opus joj je ocijenjen vrlo uspješnim i kvalitetnim na natječaju za književnu nagradu „Milivoj Cvetnić“ 2022. Pjesme su joj uvrštene u zbornik „Šaputanje lipe“ 2022. Prvu online zbirku, Odlično smo se razumjeli, objavio joj je u veljači 2023. Balkanski književni glasnik. Bila je urednica na blogu čovjek-časopis – regionalna književna panorama.
RUKOPISI 46, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / [glavni urednik: Jasmina Topić] ; [urednici Srđan Gagić i Stefan Stanojević] ; [urednici i prevodioci za Sloveniju i Makedoniju Tanja Božić, Natalija Milovanović i Valentina Baktijarević]. – Pančevo : Dom omladine 2023.
Otkad je Sabi odbijen zahtjev za daljnjim boravkom, svaki put kad bi ugledo natpis Polizei, postao bi otkos. Tako bi ga presjeklo! Naglo bi mijenjao smjer, planove, brige, naume i geste. Odreko bi se sebe, ko da ima još čega. Samo da ga ne bi šta ko pito jer on je na njemačkom samo istinu znao sročit.
Sabo se nit htio nit mogao vratiti kući. Sve se zamrsilo i skrivečki je živio i radio, ako bi ga ko od poznanika zovno. Ženi i djeci je slao pare, slao slike i slatke riječi da je sve uredu, da mu je dobro, da se snašo. Oni nemaju pojma da on živi većinom pored banofa. Da u grmlju drži kofer, ruksak, da ondje povješa prnje ko plamene jezike. Neće da kaže da ga boli stomak jer jede samo suvo. Da ne voli Polizei, iako je malome za rođendan poslo autić s istim natpisom.
“Mali se povazdan s njim igra” veli mater, “U autić sjedne sa svojim babom i doveze babu kući.” Sabo na to odšuti, tiho se namjesti u grmu da ga lom grančica ne bi odo. “Doći će on kod svog babe” tiho promrmlja, “Hajde sad moram ići, posla katastrofa!” I nikud zatim ne ode, već tiho cvili i tinja u grmu kraj banofa.
***
DOM ZA ZABRINUTU DJECU
Mačići budu odbačeni kad zamirišu po ljudima. Mi smo ih ipak dirali, premještali i skrivali Mater ih je vraćala, pokušavala iznova Tri je puta, čini se, uporna bila, a onda ih je ostavila nama da ih hranimo ukradenim pogačama, kiselim divjakama. Da mačkama malim oblizat treba oči nismo znali.
Danas su djeca zbrinuta, djeca naša zabrinuta Dok rastu u noći, prilazimo tihi i ližemo im blago podbuhle oči.
***
BOG OKUPATELJ
Može biti da je estetika samo higijena kozmosa. Ispucala koža i nokti moje mame od sredstava za čišćenje. Tata struže gradove i kuće s nadlaktice. Kaže Vlado Gotovac: “Peri ruke jer postoji Bog!” Moji mama i tata sve manje postoje. Ispiru se kao rublje. Jednom će mi doći bijeli! Ja, naprotiv, usisavam rečenice, umivam redoslijed svakodnevice, struja mi opere suđe i veš, samo da ostanem suh. “Peri ruke!”, viče Jahve. Ja oklijevam. “Peri ruke!” Zove Jahve. I sve me polijeva.
___________________________________________
DENIS JURIĆ, teolog i pisac, rođen u Bosni i Hercegovini, živi u Njemačkoj. Pisao je i piše za različite književne i teološke portale i časopise te prevodi za europsku mirovnu mrežu „Church and Peace“. Ovom zbirkom pravi izložbu raspadajućeg svijeta, kojeg mete na golemu hrpu i zabada bezbojnu zastavicu nade i značajnosti.
RUKOPISI 46, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / [glavni urednik: Jasmina Topić] ; [urednici Srđan Gagić i Stefan Stanojević] ; [urednici i prevodioci za Sloveniju i Makedoniju Tanja Božić, Natalija Milovanović i Valentina Baktijarević]. – Pančevo : Dom omladine 2023.
RUKOPISI 46, zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije / [glavni urednik: Jasmina Topić] ; [urednici Srđan Gagić i Stefan Stanojević] ; [urednici i prevodioci za Sloveniju i Makedoniju Tanja Božić, Natalija Milovanović i Valentina Baktijarević]. – Pančevo : Dom omladine 2023.
1. Ja, Sixto Rodriguez U večitoj potrazi za šugarmenom Hodam temeljno i ljutito u pravcu vetra više nemam šta da ugrabim osim ovih 25 što mi po zasluzi sleduju Mladost je izgubljena zatrovana sistemom kao i sve mladosti pre moje Smešno je opirati se, prkositi i boriti mnogo brže kosa prelazi u boju snega živci ne trepere nema šta da rasplamsa krv Zato prihvatam stvarnost tražim šugarmena da mi malo oboji snove Odavno sam poslao Hulka na spavanje Brus Baner mi je provereno draži Dobro znam šta je poraz u njemu vidim lepotu življenja Poraz zadaje nove zadatke i podvige konstantni osećaj ludosti pomaže u rešavanju izazova Ovo su presudne godine moja generacija završava fakultet ponosno idu pred bankrotirane roditelje sa novim zahtevima i podignutim diplomama na Instagramu Stariji me pitaju što nisam nešto završio bitno je zvanje, položaj u društvu, niko te neće ceniti bez toga Završio sam ja mnogo toga, kažem to se ne ocenjuje, niti brani ispred profesora završio sam sa mrakom, lošim mislima, depresijom, anksioznošću Udahnuo sam novi život sam sebi dao veštačko disanje i reanimaciju Odlučio sam da se vratim na stranu džedaja mračnu galaksiju ostavljam sendvičarima otupelim, nepismenim, onima koji vladaju svetom Sve manje nailazim na čoveka krećući se među ljudima svakodnevna gužva donosi ubrzane poglede blagu erekciju kada prođe zanosna devojka poneko čukanje ramenom nadobudnih klinaca Više ne spuštam pogled uspravno hodanje je dovoljna pobeda nad prljavim gradom.
…
Aprila ’99. došao je i moj brat u jeku dima, bombi, ludila rodio se bez vazduha, plača i straha Lekari imaju svoje diplome, znaju da spasu život nekad ga spasu i previše, pa ga poremete višak kiseonika doveo je do kraha moje porodice Brat je mentalno zaostao mama je otkrila lekove i često udaranje glavom o zid tata pojačao alkohol i prekinuo hedonizam Detinjstvo sam proveo po bolnicama gledao kako im se životi gase Prerano sam saznao da nema Deda Mraza da su moja pisma i želje uzaludne uvek sam glavnu želju ostavljao za Bogojavljanje učili su me kako on od gore vidi sve svakog januara sam želeo samo jedno: da brat ozdravi. Sazreo sam pre samog polaska u školu video okrutnost i očajanje Moj brat nikada neće leći sa ženom kada je napunio 18 želeo sam da mu iznajmim kurvu, kao poklon ali te godine su nam drugi put isekli struju nije bilo proslave u sali duvao je svećice u kuhinji na plazma-torti Te večeri ili sledeće uzeo sam tablu lekova, poklon legalnih dilera maznuo ih mami koja je postajala zavisnik i krenuo u grad zalio ih litrom vinjaka leteo sam do spoznaje Boga da ga pitam zašto baš moj brat Umesto ispiranja probudio sam se na ulici bez odgovora. Moj brat nikada neće leći sa ženom kao mali pisao sam pisma izmišljenom Deda Mrazu kako bih voleo da se brat i ja zamenimo istog trena pa sam plakao i sklanjao pisma da ne bih naveo majku da overdozira.
Dragi Deda Mraze,
i dalje te molim isto.
…
9. Ja sam Sixto Rodriguez kotrljajući haos, pogodna katastrofa Dođu dani kada se ništa ne dešava greške me seku u višku slobodnog vremena zato neprestano hodam Ako bih ostao bez ikoga i dalje bih čuo glas: nemoj sada da staješ. Previše je lako nestati dezintegracija zvuči graciozno odgledao sam pregršt filmova u kojima ljudi ostaju na nogama Tako i shvatam život: krv po podu, teturanje onda neočekivani uzvraćeni udarci i konačna pobeda. Možda sam naivan, olako shvaćen ono što izgovaram služi za sprdnju i gaženje Ispod čela oči znaju šta vide dobro došli u stvaran svet nemam preveliki budžet nemam viziju šta sutra sledi lomile su me noći, spasavala me svitanja Tražim svakog dana nešto što će da me održi da me išamara do sledećeg jutra i kaže: Probaj danas opet, ali malo bolje Jedino što znam je da te nasmejem popijem koje piće i uverim te kako sam zanimljiv Ujutru oboje shvatamo da nema razloga za kafu nervozno oblačenje i dupla frustracija Nemam ništa osim prljave poezije lako je padati na reči i snažne snove kada dođe do dela jedino što znam je da krenem dalje ume tišina da se uvuče ispod jorgana, prodre do kostiju Još jedan put kojim neću krenuti naglo idem u prvu krivinu i više se ne osvrćem.
…
Bitnu ulogu u odrastanju imala je baba nastavnik, pedagog i sociopata prenela je preterane vaspitne mere na oca i strica oni ne pričaju dugi niz godina stric dolazi jednom mesečno po harač javi se samo ako nas slučajno sretne u dvorištu Baba je kao mlađa bila ogledalo komunizma celivala Maršala i pratila pravila svuda osim kod kuće Čitav ciklus trauma prenosi se genetikom deda priča kako je bio šmeker svako Badnje veče kada pretera sa vinom baba je bila samo vikend devojka pa on ode iza zavese na igranci i obavi šta ima sa nekom drugom kaže kako je voleo tu drugu sada ne zna da li je još uvek među nama Pitam se gde su zapeli svi ti životi koliko osoba će doći i nestati pre nego što se sa nekim zaustavimo znajući da tako ne treba
Baba je primenila stroge mere i na unuke imao sam dva mača srebrni i jedan isti kao Frodo igrao sam se u dvorištu sa bratom Nisam slušao šta mi govori samo je prišla i polomila mač isto kao snove svojoj deci Na mom osmom rođendanu glumila je stražara na vratima masa dece se zaletela i srušila je tako to biva sa diktatorima masa razmišlja racionalno samo dok ima dečju snagu uma Učila me je slova i brojeve roditelji nisu mogli od svojih ludila zahvalan sam joj što sam pismen i staložen čuvao sam suze dok je tukla brata onda izbacivao hektolitre kada bi se sklonila naučio sam da ne ćutim i branim ono što je moje Kada sam imao 12 više nije pomišljala da ga udari kada sam imao 18 pozvala me je pre grada da svratim da mi nešto kaže: Da li znaš da zbog mene postojiš? Nastao si slučajno ja sam sredila svadbu pre nabubrelog stomaka Umesto para za grad dobio sam pesnice u glavu Sada doktori govore kako ima demenciju
Da li stvarno svako na kraju dobije ono što zaslužuje?
…
15. Ja, Sixto Rodriguez već dugo ne sanjam to nije ono što me plaši razara me pomisao da će doći jutro u kom više neću imati šta da kažem tog dana padaće kiša rasuće se melanholija ljudi će ostati kakvi su i bili nadrkani, pokisli i bedni tog dana će nam neko pojesti državu oteti indentitet i vekove genetike tako je to kada dozvoliš kraj. Ja sam Sixto Rodriguez mogu da zgasnem toliko puta dižu me krila rokenrola ja sam lepršavi feniks uzimam svoj pepeo i motam novu buksnu širi se unutrašnji požar poput slobode koja nam je potrebna može sve da ode dođavola moraš da pronađeš način da sakriješ poslednji ton sebe od njega sve ponovo kreće Mi smo predivna muzika ugnjetavana, povređena, zlostavljana sačuvaj taj poslednji ton kada krenu da te gaze zasviraj da uši prokrvare zasviraj da povratiš sjaj koji zaslužujemo.
…
Celokupan opstanak u rodnom gradu me je izrazito ljutio sve sam manje podnosio dane mrmota u pabu pasivan pristup životu odvojio me je od razuma dane sam provodio u opijanju, debljanju gubio želju za seksom, poljupcem, razgovorom stomak je toliko napredovao da više nisam mogao da vidim sopstveni kurac nisam čitao godinama, niti umeo da oteram glupost postao sam sve ono o čemu sam oduvek pričao sa gađenjem: mrzim ljude koji odustaju od sebe govorio bih u naletima, u ekstazi pijanih noći dok sam bio entuzijastično energičan. Ono što sledi je krajnje tužna scena sedeo bih mesecima u pabu nakon smene nalivao se različitim smrtima nije me zanimalo koliko imam godina ni koji je dan sutra postao sam glavni junak sopstvenog očaja Kada iz tuge zađeš u mrak, postaje nepopravljivo odatle se čovek retko kad vraća ja volim svoj mrak, tamo sam se upoznao preispitao prošlost, pustio unutrašnjost da sagori. Sada je stomak ravniji, ponovo vidim ono što treba ume dosada da sledi zidove pošalje usamljenost da me zavede U mraku možeš da zasijaš samo ako oprostiš sebi kada se sve ispreči, vešto razbije polupanost prelazi u ravnodušnost kada ti brutalna buđenja postaju laka alarmiraj se, pokreni zarđalu stvarnost imam savet: oslušni se, prihvati svoju žudnju za životom.
…
19. Ja sam Sixto Rodriguez zimska tortura nastavlja da dobija na frontu još 13 dana i imaću četvrtinu veka umem da izgledam mlađe to se vidi kada sam odmoran, očešljan i obrijan duša je odavno osedela sedi na tremu i ljulja svoje kosti gledajući zalazak. Ljudi moje generacije već napredno ćelave neguju nove bore, pogrbljenost polako gube nadu da neko postoji za njih brak će doći kasno, deca će doći kasno srećemo se i vadimo glavno oružje – small talk ta uigranost, osakaćeni oklop imaš samo nekoliko sekundi za najbolju laž kada sagovornik ode branimo se ispred užurbanog sveta ne puštamo suzu to se godinama kasnije projektuje na potomstvo Toliko je stvari koje povređuju u toku dana neprimetno bodu, prave površinske rane neki bi rekli nema nam spasa. Ja sam Sixto Rodriguez čuvam to sunce na zalasku, iznutra nikada ne dolazi do mraka priključi mi se na tremu, otvori pivo sutra je novi dan na planeti užasa u prelepoj zemlji tvrdoglavih.
…
Prve znakove još jedne izgubljene generacije video sam na kraju osmog razreda roditelji su sedeli u istoj klupi sa decom zbunjeno ih gledali, toliko iznenađenosti, nemira, besa na tim licima Roditelji nikada nisu znali svoju decu morali su da grebu i grizu za minimalac kupuju novu obuću, odeću, telefone i rančeve nije se imalo kada pričati o promenama na telu mutiranju, menstruaciji i zaštiti Sećam se: nekoliko devojčica je imalo seks na početku osmog razreda patrijarhalno, ljubomorno društvo to doživljava kao propast.
Samouvereno sam zaokružio gimnaziju kao izbor ispred mene u klupi otac je preglasno napušavao dete gušio mu razum, stvarao traume grubim nepismenim glasom Dete je poslušalo oca sada mu visi na grbači radeći porodični biznis nasledio je ograničenost palanke dobija pivski stomak, iste izlaske svakog vikenda gde preskupo plaća malo pivo i više se ne pita šta je ostalo od snova.
…
Te godine sam punio 18 bilo je toplo, kiša je padala danima u mom rodnom gradu teče potok jednog dana odlučio je da postane reka voda se izlila po ulicama širila svoju uobraženost Skupio se komšiluk najzad prilika da se pokaže sloga bahati komšija doneo je radnička kolica i alavo trpao vreće sa peskom njegova kuća je na početku ulice na krovu ima utemeljene šiljke od staklenih flaša time skraćuje život pticama ’oladi, čoveče, ostavi i drugima malo, rekao sam gledao me je uz podsmeh nadmeno, imućno i besno Niko se nije mešao osim mene pustili su ga da izgradi dvorac od peska. Poplave su prošle brzo potok je shvatio da je preuveličao svoje mogućnosti sada živi mirnim životom.
Komšija je umro ove godine ni potomci izgleda ne mare za ptice.
…
25. Ja, Sixto Rodriguez postajem umorna spodoba u supermarketima toliko ličim na odustale trpam sve što mogu u ceger i nestajem Živim u zemlji heroja, zločinaca, heroja-zločinaca Gotham city je premali i lažan nemamo burad za vatru, ulične bluzere imamo grafite, bes, ljutnju nasilje, bejzbolke, potkupljene navijače nemamo pamet, pismenost, svest imamo sulude seksualne fantazije krajnje neostvarive silovanja, vređanja i dokrajčenost Živim u zemlji bede samoubistvo postaje mejnstrim nesigurnost jedina ispravna stvar. Ja sam Sixto Rodriguez najzad sam uhvatio svojih 25 sve je više svećica sve manje prijatelja nemam razloga da se ikome svidim imam još četiri prsta viskija, paklu cigara dovoljno za slavlje Ponoć prolazi, čekam osvetljenost displeja srećnu vibraciju dolaze poruke, ali nikad ona koja treba ona koja glasi – Biće sve u redu Imam još 12 hiljada do kraja meseca nemam na koga da mislim niti mnogo ko misli na mene točim novo piće – ovo je za dušu. Sve stvari sam uradio polovično samo sam živeo do kraja.
Ja sam Sixto Rodriguez drago mi je da konačno znaš šta krijem iza osmeha.
…
Ja, Sixto Rodriguez više ne tragam za šugarmenom vreme je da prihvatiš: ostaću svoj obojiću stvarnost sam spreman sam za nove nevolje mahaću sa druge strane zbijenima u gomili slobodan odlučan i ponosan ako bi da ostvaruješ snove stani iza mene ovog puta idem prvi.
Ja sam Sixto Rodriguez tamo gde koračam tamo je poezija.
STEFAN KIRILOV rođen je 1996. u Vršcu, gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavaštvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019), Nekada smo živeli za subotu uveče (Nova poetika 2021) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan, Vavilonska biblioteka, čovjek-časopis, Oblakoder. Zastupljen je u zbornicima : Rukopisi 45, Rukopisi 46, Vavilonska biblioteka. Pesme su mu prevedene na španski (magazin Revista Kametsa, Peru) Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
*
“Poezija Stefana Kirilova je izjava. Jasna i odvažna. Ona je goruća unutar sebe, ona je žiška spremna da pokrene požar oko sebe. Beskompromisno iskrena, jetka usled straha od patetičnosti i sentamentalizma, raskrinkavajuća – ne birajući predmet svog obelodanjenja, zapitana, na mahove malodušna, a onda opet samoohrabrujuća, samorađajuća. Gola je, a nije vulgarna, drska je, a ne vređa, svoja je, a može biti priča bilo koga od nas. Zamišljena kao celina dva poetska plana, sa naizgled dva lirska bića, poema Ja, Sixto Rodriguez otvara vrata duboko intimnog sveta u kojem je pogled izoštren, poimanja lišena zabluda, gde je sve podložno kritičkom osvrtu, od unutarnjeg sveta, preko ljubavi i porodice do društva i vremena u kojem živimo. U realnosti u kojoj je glava uvek na panju zbog tuđih ideala, kako pesnik kaže, pojedincu ostaje samo borba, unutarnje putovanje. Nekada je ono bliže brodolomima kakve prouzrokuju bure spoljašnjeg sveta, nekada je tajno, zapitano, vođeno najpreciznijom busolom poezije i muzike. Jer poezija i muzika su zasebno biće u poeziji Stefana Kirilova. One su pratilac, saborac, branitelj, vodič. I onda kada se lirsko ja plaši svoje ranjivosti, i kada ukazuje na uprkos svemu svoju sačuvanu dobrotu, i kada poziva na ljubav, i kada otkriva šta se krije iza osmeha – poezija je uvek tu.
… sve dok umem da stvorim plamen nešto što gori iznutra znaću da sam bezbedan…
Ta iskra, ta snaga da se preigra dan i da se preživi noć, ta vatra koja stvara – to je poezija. To nije samo pesma – to je eksplozija. Tamo gde je korak, tu je i reč. Ona se ne piše – živi se. I biće tako do trenutka dok poezija konačno ne pobedi.” – Tamara Đuran, iz recenzije knjige
moje drugarice pišu dobru poeziju boluju od anksioznosti i plaše se da izađu iz kuće
nemaju iscrtane obrve piju pivo iz flaše i oblače se na najlonu
moji drugovi rade u prekarijatu na građevini i u kurirskim službama nemaju radni staž ugled u društvu i zdravstvenu knjižicu
leče se alternativno jedu alternativno i žive alternativno od danas do sutra i još češće od sutra za danas prekrajajući
***
PORODIČNA PENZIJA
moj je otac mrtav ali me izdržava još uvek na njegovoj toploj grbači spavam i svakog trećeg u mesecu mislim da je živ
***
MONSTER HIGH
ponekad volim da se oblačim neukusno kupujem ružne cipele špricam se jeftinim parfemima kupujem pivo vraćajući se s posla ispijam ga ispred trafike divim se svojim neproširenim venama maštam o rođendanskim poklonima kili brašna litri ulja i makaronama o tome kako želim baš monster lutku u 24. godini jer je rugobica
dok oblačim lutkart bikini jer mi se baš sviđa da je leto i jer obožavam svoje ožiljke pa ih ostavljam na stolu u lokalu umesto bakšiša a volim i svoje telo bez žučne kese i uši bez istančanog sluha i društvo loših ljudi i bukete lepih kata ispred bazara i momka što vozi bajs sa prikolicom i skuplja karton mačku canu i petnaest časova dok svlačim lutkart bikini i hvatam se za ribaću četku brisko za pod i krpu za izlog u kome se kezi rugobica monster ja
sve to između klozeta i čišćenja poda wc šolje i ribaće četke kad završim znam da ću opet sanjati more i nebo da je more dok sam živela u maroku prestati da lažem sanjati more pričati s golubovima o galebovima i piti kao i svako postojeće jutro tursku kafu u nežnoj roze prugastoj spavaćici
___________________________________________
SVETLANA SAVIĆ rođena je 18. oktobra 1993. godine u Noćaju. Živela je u Novom Sadu, duže boravila u Parizu i Umagu. Diplomirala je i masterirala Srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Godine 2016. dobila je Treću Brankovu nagradu Matice srpske za seminarski rad. Poeziju i kritiku objavljivala je u časopisima Polja, Književna republika, dnevnim novinama Danas, časopisu književnog programa Crne kuće Beleške, časopisu KUŠ, kao i na internet portalima. Tri puta je bila zastupljena u zborniku Rukopisi. Od 2019. godine vodi književni program Autor nije prisutan u Omladinskom centru CK13.
Naša kuća više nije naša sada je preko Bookinga iznajmljuju turisti Na Kraban dolaze iz Poljske, Češke, Njemačke bio je čak jedan iz Amerike Naša kuća sada ima fasadu ima i centralno grijanje i jednu prostoriju za ladanje Naša kuća više nije naša iz nje se udaju i žene neki drugi ljudi a mi im to naplaćujemo Naša kuća više nije naša kuća u njoj mi najmanje boravimo Nije nitko iz srednje Bosne ostao a da gore nije roštiljao napio se u njoj se toliki raduju i napijaju pjevaju i smiju Otac je sretan nekad ko da ni sam ne vjeruje u ono što su majka i on rukama stvorili ko da ni sam ne vjeruje da je prošlo toliko godina ove godine, dvije tisuće dvadeset i druge otac slavi šezdeseti rođendan Točno je trideset godina živio u Jugoslaviji i trideset u BiH Iduće je godine meni trideset godina trideset godina otkako me ima Ništa o meni ne zna rijetko me kad što i pitao što volim što ne volim Rijetko je čini mi se što zapamtio Znali smo dok sam bila u Mostaru satima pričati na mobitel Ko da sutra ne postoji otac i ja o životu o politici o ljudima o kući o Bosni Nikad nismo o meni nikad nismo o njemu Otac me nikad nije pitao jesam li se zaljubila u nekoga je li se netko zaljubio u mene jesam li za nekim plakala zbog nekog muškarca patila Ne pita me ni danas Otac moju tjeskobu ne doživljava ozbiljno Kaže mi zatrpaj se poslom, sve će proći Kažem mu moram naći nešto, neki hobi da se opustim Otac kaže samo radi, radi po cijele dane sve će proći Ono što ja volim, njemu nije blisko nije mu važno nije nikad bilo Tankoćutnost osjetljivost krhkost ranjivost suze za oca su znakovi slabosti Pred ocem ne smijem plakati moram samo gutati suze u sebe pred ocem ne smijem govoriti da sam pred nekim ispala budala blesava smiješna Ne smijem reći da se ne znam orijentirati u prostoru da sam zaboravila pin bankovne kartice na kasi otac bi odmah rekao
To, to se samo tebi tako smotanoj i blesavoj moglo desiti, ali stvarno samo tebi Ako me netko prevari na cesti ili inače ocu ne govorim viče i galami samo govori Ispala si naivna, naivna i glupa Kako nisi prije o tome razmišljala svaki svoj postupak moraš prvo razraditi napraviti detaljnu analizu, pa onda djelovati Ako mu kažem da sam danas donijela odluku o nečemu bilo čemu taman to bilo da neću više jesti nikakav kruh čak ni onaj plastični integralni Otac kaže Pusti da prenoći bit ćeš sutra pametnija Otac traži strpljenje disciplinu traži hrabrost traži postojanost i dosljednost traži da budem čvrsta i stabilna s jasno zacrtanim ciljevima i planom kako da ih ostvarim Oca sam toliko puta dosad razočarala iznevjerila nekad mislim da tim razočaranjima nema kraja da ću ga cijeli život iz dana u dan ponovno razočaravati da to neće prestati Otac ne zna nikad neće znati koliko se kajem koliko mi je žao što nisam bila samo sekundu onakva kakvom je htio kakvom me zamišljao Možda bi bilo lakše da sam ga poslušala i meni i njemu da sam ga samo malo češće slušala Otac ne zna nikad o tome ne pričamo da sam sve greške već platila Neke i preplatila Nekad mislim da je život ustvari jedan veliki kredit da kamate samo stižu i stižu a ti se gubiš i gubiš nestaješ od rate do rate sve te manje ima
Otac ne zna koliko sam puta htjela pobjeći iz kuće otići negdje daleko s ruksakom na leđima gdje me nitko ne zna i ja nikog ne znam jer nisam mogla podnijeti što ne ispunjavam očekivanja Nijedno njegovo očekivanje nisam ispunila Ne znam jesam li trebala ali mogla sam samo jedno zbog mira u kući Nisam ni to bila sam grozna kći nisam ga slušala na svaku bi njegovu odgovarala nisam poštivala njegov autoritet godine Nisam poštivala figuru oca nisam Bila sam uvijek kako je govorio buntovnik bez razloga lupala vratima bacala stvari opirala se naredbama kršila svaku zabranu Kad je nosio ruter od interneta na posao ja bih došla do njegovog ureda
kad on ode u Vitez i ukrala ruter vraćala ga u torbu oko pola tri kad se vraćao u kancelariju u Novi Travnik Otac ne zna da sam se na smrt tukla s jednim muškarcem da sam jedno vrijeme spavala s nožem pod jastukom da mi je na mostarsku adresu došao fascikl podataka o meni samoj tko sam, gdje sam, što pijem ujutro, stavljam li natren u kavu gdje mi stanuju roditelji, čime se bave koliko zarađuju zašto baba ne pije tablete za tlak, to je sve pisalo Pisalo je i osjetljiva na oca Osjetljiva na oca ne kao ranjiva i senzibilna na njega nego povezana s njime Tako je valjda trebalo značiti sad se pitam, jesu li možda mislili da je i otac osjetljiv Znali nešto što sama ne znam? Otac ne zna koja je moja najdraža hrana najdraži kafić najdraža knjiga najdraži film najdraža boja
Otac ništa to ne zna ne misli da to treba znati ne samo o meni nego o bilo kome Otac je, ipak, zapamtio jednu važnu stvar Kad sam mu na onom dugom radijatoru u dnevnom boravku jedne zime nakon pete neuspješne dijete rekla želim jednom biti toliko mršava da mi se sve ove kosti po vratu i po prsima vide da kad idem ulicom prolaznici čuju škripu kostiju da više nemam ni trunke sala na sebi i da kažu Joj, što je ova žena propala Otac ne zna da su mi dvojica muškaraca u autima stavljala ruke na koljena a ja svakog ošamarila i pobjegla Otac ne zna da me jedan inspektor odveo u šumu da mi pokaže masovnu grobnicu i pokušao me poljubiti nasilno, naravno Otac ne zna Nisam mu smjela reći bojala sam se da mi ne bi vjerovao
Otac ne zna da mi je prvi dečko nakon prekida slao poruke u kojima me nazivao debelom travničkom kujom da me proklinjao da je naručio vudu lutkicu za mene i poslao mi je preko MSN-a da sam otišla sama u Vitez u Križančevo Selo rasparala mu i lutkicu i nogu skalpelom i vratila se Francovim autobusom da sam bila sva u suzama Šofer mislio da sam se izgubila ni kartu mi nije naplatio Otac ne zna da sam jednom htjela skočiti s Carinskog mosta u Mostaru Bila sam treća godina spasio me hodža iz Sjevernog logora odveo me na buredžike na Musalu i rekao Zapitaj se dobro šta to hoćeš ubiti Zapitaj se šta te to tako boli Nikad ga više u životu nisam vidjela Otac ne zna da sam četvrti gimnazije provela sama samcata da sa mnom nitko riječ nije progovorio ko da sam bila šugava
Otac ne zna da sam nekad išla pješice Srbinu na grob na Komardu lupala rukama mramorne ploče i govorila mu Ustani, vrati se, probudi se Otac ne zna da sam slala pisma mrtvoj babi Margi moleći je da se moli za mene da me sačuva svaki put kad sam htjela skočiti s prozora svoje sobe Otac ne zna da sam snagu Save na vlastitoj koži osjetila da sam panoramski pogled na Zagreb imala kad sam prvi put htjela skočiti s onog nebodera na Ilici pa odustala jer nisam htjela da privlačim pažnju da se skupi masa da novinari pišu da se ubila ženska osoba u centru grada nisam imala snage otići u Novi Zagreb Nisam smjela sjesti u tramvaj nisam smjela kupiti tramvajsku kartu mislila sam kad čuju bosanski naglasak neće mi dati ući toliko sam se bojala Otac ne zna ni ne pomišlja da se više ne želim vratiti
da mi je muka od svakog dolaska u Bosnu da ne mogu više podnijeti taj prostor te pejsaže ta me šuma zamalo ubila ta me zemlja zamalo sahranila ta me Lašva skoro odnijela Otac ne zna da je svaka moja nedjelja u Mostaru bila dan za plakanje Otac ne zna da mrzim nedjelje nedjelja je najgori dan kad si sam kad si usamljen svaki je dan najgori ali nedjelju treba moći izdržati Nedjeljom treba naći snagu i volju ostati živ još uvijek ipak malo živ Kada bi otac sve ovo znao možda bi me malo bolje razumio možda bi me ipak grlio možda bi me češće nazivao možda bi me volio samo kad bi mi vjerovao
_______________________________________________
GLORIA LUJANOVIĆ rođena je 1993. godine u Novom Travniku (BiH). Studirala na Filozofskom fakultetu u Mostaru. Radi kao novinarka. Živi u Zagrebu od 2019. godine.
*
“U podnaslovu ove knjige bi, možda, trebalo stajati Srednjobosanska poema, ili, još preciznije, Završno pjevanje Srednjobosanske poeme. Prije mnogo godina u Zagrebu je, uz poneki podsmijeh, objavljen roman jednoga važnog i dobrog pjesnika naše generacije. Podsmijeh se tad ticao upravo podnaslova: Manjinski roman. Gloria je, ne htijući, napisala nastavak, koji govori o prelasku jednoga drugog naroda u manjinu, i u ništa. Otac je tu glavni, a po mnogo čemu i jedini lik. Posljedni preostali iz svijeta koji se seli u sjećanja i progovara iz prošlosti, bogate i veoma naseljene likovima. Otac poučava, savjetuje i zanovijeta. Pomiren da ga se ne sluša. Njegova pomirenost je dvostruka: s kćeri koja je spašena, jer je izmještena iz njegove izgubljene Bosne; s vlastitim životom u kojem se pretvorio u tuđina i gosta, premda nikamo nije odlazio. Ovo je knjiga o ratu i onome što je nastalo poslije rata. Ovo je knjiga o konstitutivnom narodu i jednoj njegovoj obitelji. Ljubavna knjiga između oca, domovine i tuđine. Knjiga o tome kako u čovjekovom životu najprisutnijim biva ono što je upravo iščezlo. Knjiga o poraženim očevima koji bi još nešto da kažu kćerima spašenim u tuđini.” – Miljenko Jergović
čovjek-časopis 