SILVI I JA
za Silviju Plat
Ne brini Silvija
uspevam da čujem kako vežbaš
noćno škrgutanje zubima
tu u zimskoj tami
smešten je slušni aparat
za hroničnu gluvoću sveta
Van košnice i gnezda
između nepodnošljivih
tri i četiri pre svitanja
prodre zvuk sličan
povlačenju noktom po oknu
Tad čekić nakovanj i uzengija
zbunjeno zavibriraju
u Tedovom sećanju
koji sad već dovoljno udaljen
može da te sagleda okupanu
prijateljskim talasom opraštanja
toplijim od njegovih dlanova
***
OLISTAVANJE
Ja sam Silvijina prijateljica
Silvija voli savršene stvari
zbog savršenog osmeha
ostala bi na ivici njegove senke
i njeni muškarci su savršeni
ne bih se usudila da ih sanjam
niko nas nije video zajedno
to je čar našeg prijateljstva
volimo senovite hladnjake
i noćni čaj sa par kapi leta
Silvija je biće puno mastila
i njen muškarac ima zadatak
da bude mastionica i ljubavnik
gledam ga kako posrćući
upija njene razlivene želje
i izbegavam da mu pogledam u oči
Silvija svoju decu
olako šalje u nepoznato
posmatram njenu savršenu decu
dok skupljaju školjke na obali
i mislim koliko je dobro
što ne liče na nju
Silviju uvek bole kroz finu utrnulost
modrice dokaza da je bila tu
kada se hauba
nepročišćenog vremena spusti
usisa za sobom
mnogolike oblike straha
svi koji su probali
postali su neupotrebljivi svedoci
zato Silvija uvek ublaži opis spuštanja
da nas ubedi
da nije toliko strašno
to je Silvijin najveći dar
Silvija voli da se skriva
ponekad se zavuče u tamu kovčega
za prekookeanska putovanja
a ponekad mačkasto sklupča
u plinsku rernu zadržavajući dah
kada je pronađem
ne bude to u drugoj odaji
niti u drugom ćošku naše sobe
već u izoštrenom pogledu
koji je spustila na dno
***
UZAJAMNOST PARANJA
za M.B.
Ne hvala
rekao je Ted Silviji
koja je vadila stoti kolač
iz preplašene pećnice
pre no što su zalebdeli
nad gustom vodom
uzajamnog paranja
tvoj problem je
što nemaš temu
uzmeš testo teme
i uroniš u njega
pa tek onda pokušaš
da otvoriš oči
Što lepljivije što tamnije
to bolje
mislio je dečak zavodljivog glasa
kog na kraju večeri
kada se stari pesnik utišao
nije mogla ni da vidi
jer joj je kontrasvetlo
zašivalo osmeh i sklapalo kapke
osetila je samo da je dečak
bomba sklopljena od
odbačenih opiljaka žudnje
i da je svejedno ko će se
prišunjati da navlaži fitilj
Ne hvala
putovaćemo u kupeu do kupea
i sretaćemo se u krajolicima
koji će se u tunelima
lepezasto otvarati
kao plisirano krilo oslepelog miša
tu temu sam već ispitala
kazala je Silvija
to je bilo onda kada je
Vezuv proradio
a ja sam trčala ka sebi
pa se spuštala u vrelinu
posle su me zvali
žena iz pepela
tako sam naučila da se gasim
duže od svakog putovanja
i duže od svake noći
Ne hvala
rekla je žena
svesna da dečak nikada neće
naučiti tu nepoznatu reč
kojom se samo potvrđuje zapitanost
pred neoštećenim pošiljkama
prispelim iz daljina
koje će jednom krotko leći
u knjige raspakovanih putnika
i umesto njih
naučiti da se grle
bez stranica i bez zvuka
_______________________________________________
ZORICA BAJIN ĐUKANOVIĆ rođena je u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Piše poeziju, prozu i književnost za mlade. Objavila je osamnaest knjiga. Knjige poezije Tromb (1994), Postava (1999), knjige pripovedaka Hotel Filosof (2003), Said kralj suncobrana (2009), i knjige poezije za mlade Čarobnjak (1999), Kutijica za svica (2010), Dan od leta (2014), Male ljubavne pesme (2017), Tajanstveno putovanje (2020) itd.
Zastupljena je u 60 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara, čitanki i lektirnih izdanja. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik.
Nagrađivana je za poeziju: “Zlatna struna” SPJ, “Gordana Brajović”, “Bulka” …
“Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za celokupno delo u oblasti poezije za mlade, dobila je 2020. godine.
Kao slobodan umetnik živi i radi u Beogradu.
čovjek-časopis 