Category: poezija

ČETIRI PJESME MARIJE ŽIVKOVIĆ FATIMARIJE

poezija

IMA NEČEG FRANCUSKOG U OVOME

čekajući da me puste
u čupavi kupleraj
komad krzna bunde sam odsekla
na klizavom stepeniku
uh, pretvorio se u kučence

unutra zagrevali su kade
šištala je pena
pucali su balončići
kao na Zemlji pre vremena

i kako sam sela na trosed
prva mi se obrušila
raskošnim obrazima
gluteusa maximusa
na teme

nisam stigla ni da prozborim
najbolje se ljubiš
skočile su i druge
caklećih mandorli
u balkonet grudnjacima

okolo rumeni falusni šlemovi
škripali su u glas
jedan kraći ud sleteo mi
na dlan

povikala sam
kada budete ućutali
postaćete slepo uvo
i nećete moći da umaknete

mojoj nameri
mojoj znatiželjnoj
gustatornoj percepciji

***

PRVO VUNENO ĆEBE KOJE BOCKA I UŠUŠKAVA

maćeha je bacila grumen trave Pepepljugi
u plast sena koja je zamolila miševe
da ga pronađu u toj šteti
i oni su to učinili
zauzvrat sa njenih obraza
su podelili buksnu
a maćeha je vozila SUV Volvo
s crvenim rubinom na srednjem prstu
izlakiranog nokta boje
vašarske ušećerene jabuke
noseći braon karmin opkoljen
svilenim useklinama
ispod Ticijan-smeđe plave kose
koja je padala na sise Boing 777-9
na tren izronjene nakon uzvika ups
iz modroplave naborane majice
praveći prizore avioloma
mislila je Pepepljuga s namerom
da se uozbilji
ah, kad bi samo naučila da pravi
pudlice od balona
svaka životna nedaća bi dobila
lakši i mekši oblik
od maćehinog poprsja
čvrstine problema koje je Pepepljuga
imala sa svojom majkom

***

HOBBIES AND THRILLS

razliva se melasa
po mesnatim krilima
a nijednog letnog pera
ćutiš, borovničasta
u pričljivom osmejku
kao u gradu trećeg sata
tame jutra
u kojoj nije prisutan
zvižduk pobede
nego s prozora
posmatranje
unutar kog
ne mirujem
već se pitam
zašto te i dalje
kandžijam s leđa
a ti se ne okrećeš?

***

PEKARA

sa stalka
od trešnjinog drveta
odleteli su
kuvani đevreci
dečak se požalio mami
komšinica je sve uzela
naposletku ipak mu je ostavila
najveći
imala je lepa kolena
pekar tada trepnu
iskoči pastrmka ispred bivola
kao u kesi
dva bageta u suknji
njene noge
izlazile su polako
dok je susam
rominjao po grudima

________________________________________________________

MARIJA ŽIVKOVIĆ rođena kao FATIMARIJA (Beograd, 1990.) do sada je objavila nekoliko pesama na portalima za književnost, čovjek-časopis i Astronaut.ba, časopisu za kulturu i društvene teme Avlija i regionalnom zborniku Rukopisi br. 42, 43, 44. Pored poezije voli da izmišlja kraće kompozicije za klavir, inspirisane filmom i video igrama.

POEZIJA BOGDANA CVETKOVIĆA

poezija

SVETI CILJ

na kraju smo samo
višestruki prestupnici
zaverenički nastrojeni
neizbežno u sprezi sa
antidržavnim elementima

čitava mašinerija
pod lavirintom beznađa
razbija glupave šifrarnike
mašeći predviđanja
sledećih poteza

rovareći po digitalijama
elektronskog smoga
ubogih života
i svih mračnih mesta
kojima se ikad kročilo
po tankoj ivici podzemlja

siroti svet
nikad nije razumeo ništa
na planu selidbe ka
drugim zabitima svemira

zato se u sve većoj osami
vucaramo preko provalije vremena
pravimo se da se ne prepoznajemo
jedni drugima se ne javljamo
i tuđi laktovi
više nas ne dotiču

naša zemlja je
tera inkognita
u državi koje nema
svi gradovi su isti
sve ulice jednako puste
jednako nadzirane
i svi putevi vode pravo
kroz razrovane busije

tamo još sveti cilj obitava
u sferi nepojamnog
besmisla

***

STRANAC SA PRIJAVOM ZA BORAVIŠTE

on se budi i pali
prve dve jutarnje cigare

guta dim kao da
silazi u rov

britki rezovi daha
sapeli se u levoj
pretkomori srca
grudi probijaju vazduh
ko lavinu teških metala

još jedan korak napred
i razvezaće se kolena

lice mu skamenjeno
na ramenima planine
u očima gore šume
usne ćute puteve sna
kojima nestaje u noć
na počinak odlazeći isuviše kasno
dok ustaje kao na straži
sa iskrama svanuća

pesmu ptica
nosi u nedrima

ptice pevaju isto
dok ubijamo jedni druge

***

KAMPERI

u zoru otkucaji sivila
padaju težinom granata

psi njuše noć
za oblacima tužno
lice meseca

alergičan sam na boju dana
u 5 ujutru
mokre jesenje ulice
i koja zgažena mačka

nema ničeg plemenitog
ni nedokučivog
dok te i senka napušta

opet drugovanje s mrakom
sagoreće ti oklop
godine radioaktivnih samoobmana
nedospele obaveze vremena
otrovi podzemlja i mržnja i bes
u kontrapunktu svakodnevnih lomova
na raskršću nemilosrdnog
samo smo kamperi nebeskog bluza

te mrvice trošnih vekova
obeležile su nam put
do budućeg sveta

tamo je naša
nedovršena kuća

***

ČVORIŠTA

još jedan pokret tišine
razliva se nad gradom

uglovi neba
sabili se u malo
okno prozora
mesečina ispunjava
prazne džepove svoda

treba se brzo
skloniti od nadolazećeg svetla
pretvoriti u otkucaje
što odzvanjaju duboko
u petama svemira

pre nego što puknu čvorišta
na tankoj tromeđi svetova
i naglavačke se surva sva
arhitektura vremena i prostora

– iz rukopisne zbirke “TERRA INCOGNITA”, trećenagrađene na konkursu Prvenac 2023 SKC Kragujevac –

___________________________________________

BOGDAN CVETKOVIĆ rođen je 20. jula 1989. godine u Jagodini. Njegove pesme, haiku i kratke priče objavljivane su u raznim zbornicima, književno-umetničkim časopisima, novinama, kao i u elektronskim medijima. Aktivno se bavi muzikom svirajući gitaru, a godine 2016. izabran je za laureata Srpskog pera. Njegova književna ostvarenja mogu se pratiti na adresi: bogdancvetkovic.blogspot.com.

NOVA POEZIJA EMSURE HAMZIĆ

poezija

KAO VOJNIK

Katkad sam kao vojnik,
Na neprijateljskoj teritoriji.
Pritajeno dišem, svaki pokret
Sa oprezom činim.
Gledam ispod oka,
Procjenjujem mogućeg ubicu.
Tragove, po potrebi, tražim,
I topla prevrćem ptičija gnijezda.

Kao iz katapulta izbačena,
Gledam na čijoj sam teritoriji –
Da li sam dio poražene
ili pobjedničke vojske.
Da li da plačem,
i da se skrijem u gradskom parku,
Iza gustog grma,
ili da se pridružim veseloj povorci.
Jer ne mogu da razaznam,
kakva to odijela,
I kakve simbole nose oni, a kakve imam ja,
jer vid moj odnijeli su slavljenički šrapneli!

***

SEOBE / IDENTITETI
(za Amina Malufa)

„Koliko me raznježi i rastuži ime Liban ,
Toliko me uplaši riječ Bejrut, koja je već odavno
Postala sinonim za sukob i razaranje.
Koliko Bosna kad kažeš, ljubav i sjetu budiš,
Toliko užasom opsade, odjekne – Sarajevo.“

Nježni i snažni kedrovi trepere,
Sunce iz sve snage svoje poljupce
Utiskuje u zamrle udove travki i drveća.
Neki Majar čeka neku Salmu,
Osijan zaklanja i štiti Klaru,
A mladi Maluf sakuplja knjige,
I pakuje se za odron od voljene zemlje.
(Potom otok postaje pusti
Do kog ne dopire niko,
Sa kog ne dopire ništa.)
Kao da dio otkidaš tijela ili duše,
Kao da te pitaju koju ruku, koje oko,
Ili plućno krilo manje voliš, pa da im ga daš!

Zauvijek necio, zauvijek nedostaje dio.
Ruža počupanih latica, slomljenih grana kedar,
Bez očiju soko.
Opustošena galerija života –
Najvrednija djela,
Kopijom zamijenjena.

***

SMIJEŠI SE, RADOSTI MOJA

Smiješi se, dušo moja,
Kao zaljubljeni što se smiješe.
Smiješi se zlatna žico,
Ničemu se smiješi.

Radosti moja, smiješi se,
Propasti i porazu,
Kao što se smiješiš suncu
Koje život daje.

Samo se smiješi, dok niz drumove
Dani u ništa prolaze,
I oproštajne poljupce šalji
Životu varvarinu
Što zidine je razvalio duše,
I pustio sve ptice i zvijeri
Da ulaze i izlaze drsko,
Bez tvoga dopuštenja.

Smiješi se, pa nek sve ide,
Kuda je i pošlo!

______________________________________

EMSURA HAMZIĆ rođena je 1958. godine u mjestu Sveti Nikole. (SFRJ) Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1981. godine, gdje je završila i gimnaziju i osnovnu školu. Do sada je objavila sedamnaest knjiga. Piše poeziju, prozu, drame i eseje. Piše i za djecu. Uvrštena je u više antologija poezije i pripovijetke, kao i poezije za djecu. Njena djela su prevođena na više jezika, između ostalog i na japanski . Nagrađivana je za svoja djela, a svaka knjiga se našla u najužim izborima za najuglednije nagrade.
Član je P.E.N. Centra BiH, Društva književnika Vojvodine i Društva pisaca BiH, Udruženja književnika Srbije, te Srpskog književnog društva. Živi u Novom Sadu i Sarajevu.

Objavljena djela:

Poezija: Ugljevlje, Sarajevo: Svjetlost, 1988; Tajna vrata, Novi Sad: Svetovi, 1999; Boja straha, Beograd: Prosveta, 2002; Semiramidin vrt, Novi Sad: Orpheus, 2008; Zlatna grana (izabrane i nove pjesme), Novi Sad: Orpheus, 2012; Sirius, Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine, 2013; Klinasto pismo, Sarajevo: Dobra knjiga, 2022; Klinasto pismo, Beograd: Gramatik, 2022; Kad bih bila zlatna greda, Novi Sad: Fondacija Grupa Sever, 2022.

Pripovijetke: Jerihonska ruža, Sarajevo: Svjetlost,1989; Večeri na Nilu, Beograd: Narodna knjiga 2005; Smaragdni grad, Novi Sad: Dnevnik, 2011; Skarabej od žada, Novi Sad: Agora, 2020.

Roman: Jabana, Beograd: Narodna knjiga, 2007, i Tuzla, Vupertal: Bosanska riječ, 2007.

Dječije knjige: Kuća za dugu, pjesme i priče, Vrbas: Slovo, 1995; Zemlja Dembelija, pjesme i priče, Vrbas, Narodna biblioteka “Danilo Kiš”, 2014.

Eseji: U đul bašti – sevdalinka kao nematerijalno kulturno nasleđe, Beograd: Službeni glasnik, 2017; Od gline i žada, Beograd:Službeni glasnik, 2020.

Nagrade: Međunarodna nagrada za kreativno ukrštanje kultura; Pečat varoši sremskokarlovačke; Milica Stojadinović Srpkinja, Zavoda za kulturu Vojvodine; Kočićevo pero, Zadužbine Petar Kočić, te više nagrada za pojedinačne pjesme ili cikluse pjesama, kao i pripovijetke.

NOVA POEZIJA GORANA KORUNOVIĆA (iz rukopisa zbirke “MANASTIR”)

poezija

POPELA SAM SE NA ZMAJEVE OČI

Popela sam se na zmajeve oči
i na prste pridigla i gledam okolo
četinari su popili svu vodu lutajuću
i usnice kamenjara sada se
u miru mimoilaze,
jata zamiru muziku preko planina
i vilinske glave na padinama
odmaraju se od jezerskih tela,
nebo je gluvo i sunce je nepomično
i zmaj moj spušta me na grudi,
krilom od lave očešljane me pokriva,
kao jorgan preko majčinog čela
dogoreva moja livadska haljina
i kao očeve ruke zapaljene
moja koža se u plamene gusenice
raspliće,
iznad samo pećine svoje usne
mutave pomiču i laste
preko planina zvukove utapaju
a moj zmaj pažljive buktinje
preko očiju mi ljubi
i crno meso miluje,
u mirišljavi žar poljskih krunica
do večeri da me pretvori.
Radije bih u dimu divljine da rastem
nego roditelji da me rađaju,
radije bih u požar perunika da sazrim
nego da me za podzemne vode
neguju.
Ko se na zmajeve oči
sledeći put bude uspinjao,
videće da kao zvezda ostavljena
iz doline svetlim

***

VEŠTAC I JA

Sedim u večernjem kupeu a kupe se klati
kao podrum što bi niže kroz zemlju
da se otkine,
spora lokomotiva za koncem nekim
zmijolikim se ugiba
i narasli ovas niz obraze
kao kiša nam silazi,
a preko puta mene glava
muška i visoka putuje
i gleda me misliš oči su mu
bogati zid polomile,
vidim to je vetrokosi veštac
i zbijene vatrice pod kaputom mu se
uspinju,
voz od njegovog travnatog povijanja
napred kreće se,
napolju mleko poleglo preko polja
u noćni vir se pretvara
i slepi leptiri lampe gaze
na mračnim kućama kraj pruge,
mašina i dalje puzi a mene gleda
veštac ustiju od zapaljenih
latica i oči ne uklanja
kao da me poznaje,
mogao bi sada da kuca o mene
i da me otvori,
mogao bi da prođe na drugu stranu
pa da kvaku za sobom
zaključa
i strujnim kablovima
mogao bi da me zasvetli,
iznad elektrike da me zagrli,
moj veštac preko plamene brade
narastao,
tuneli nas povremeno izgube pa
ponovo pronađu
a veštac mi kaže sada ćemo iz sna
jedne tužne, prokapale devojke
da izađemo,
uskoro ćemo zajedno jedno spavanje
da napustimo,
vagoni će tada kroz stanicu nakrivljenu
da propadnu,
ja ću ponovo kao zagrljeno pruće
izgoreti na nekom trgu
a ti ćeš konačno
biti mirna i srećna,
kao vrata sahranjena

***

PALATA NEBESKIH PASA

Hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, ljubavnu kosu da vidim kako guraš natrag uz putujuće klisure, smireno se obruši jer nisi ti poljana od zemlje konačno oslobođena – probodena potom u letu i ponovo oborena na tlo – nisi ni sanduk negovan pa naglo izvrnut. Tvoja kruna i dalje lebdi nad zvezdanim lavežom i tvoje citadele još uvek odano sjaje, visoko iznad orbita.

Neko te je ipak ka zemlji oborio kao modrooku šljivu i sada nam se približavaš nalik gladnim vasionskim ustima, neko ti je smer bez milosti ka tlu obrnuo i sada ka nama padaš a mi ti sa ledine dovikujemo da mirnije silaziš, tvoja kruna i dalje pluta nad zvezdanim kulama i krila vučjaka sa sunčevog vidikovca za tobom se kidaju. Ti si krotila rasparčanu svetlost i sunčane eksplozije si u neprekidnu kosu vezivala, kao da su blistave nebeske lopte sestrinske glave spojene zajedničkim vlasima, tako si krivudave zrake vaspitavala i tako si bila nošena nebom na vernim pasjim jedrima kada te je neko gurnuo sa litice gravitacije i sada juriš ka nama kao kosmička stena poražena, evo usta ćemo okružiti dlanovima i onda ćemo te dozivati hajde padaj sporije sa palate nebeskih pasa, možda ti je kraljevstvo iza horizonta nestalo i možda su ti se predani čopori u planetama podavili ali ovde dole, među nama, vladarski ogrtač ti pripremamo, dugo smo molili da te neko sa ivice sazvežđa poljulja i ispod oblaka da nam dopadneš, gledaj vilice kako za tebe okupljamo, kako livadske jastuke ušivamo i zagrljene ležaje niz hlorofile prostiremo. Odnekud su i reke nanjušile da nepovratno silaziš i glave su ka nebu podigle i male duše listova cvile kroz zakrivljeno granje. Sa prizemljenih trava jezici već plaze čeljusti da im dresiraš, sa nevidljivih tornjeva doge uzletele za tobom zavijaju

***

MANASTIR

Svakome po jedan manastir,
svakome po jedna kuća
od drugih domova u ljubavi napuštena
pa sada sama preko netaknutih šuma
klanja bez odmora kao utučeni musliman
i moli: svakome po jedan manastir bože daj,
svakome po jedna vrata crkvena
ostavljena od drugih vrata što ulaze
i izlaze i više se ne vraćaju,
jedan otvor daj u njemu
suze da spavaju i kvaku samo
laste da poviju kada suze iznose,
daj po jedan manastir svakome
i svakome po jednu keliju
u umu drugih kelija zazidanu,
samo tvoja kelija da bude
i u njoj barica vodena i projin pesak
osušeni i jedna
utvara zamonašena,
dovoljno uporna da ti se iz vida
ne pomera,
dovoljno pažljiva da ti samoću
ni jednom rečju ne povredi

_____________________________________________

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).

fotografija autora: Književna organizacija ARGH!

DVIJE PJESME GORANA KORUNOVIĆA IZ ZBIRKE “USTA BEZ KAPAKA”, Kontrast izdavaštvo, 2019.

poezija

DECA MOGU

Deca mogu da posluže mnogo čemu,
Vunasti dečaci za potpalu
Leta u dvorištu,
Kože devojčica kao opne
Staračkog daha nad svećama;
Maloletne oči mogu da zatvore
Pukotine u ogradi,
Ili da zure u noćne prozore
Dok ne izbledi zenica
Što uzvraća pogled kroz zavese

Korisne su mlade glave
I mašine pidžama
Okupane niz vedro gorivo,
Nekad čokoladom se zalete
U leptire i obore leteće boje
Na čaršave i roditelje,
Vaze izbodu i dan razvale,
Vrate ih onda tvrdom uzicom
Da uslužno ravnaju tela,
Neko trupom sina poklapa
Dubinu jezera,
Spremnu da se izdigne
Do srećnih tavana,
Drugi na progutani jezik litice
Odgovara krilima svoje kćeri:
Do sumraka biće umotana
U najlon kao slatkiš

Nestašne su umazane kose,
Kad sa igrališta devojčica
Uputi se ka kolovozu
A tata duhovito odmahne
I kaže nabaviću drugu,
Jer deca uporno pristižu
Da ugreju noćne bolesti,
Mleku zatalasaju ruke
I zube izrastu
Iz noktiju što ih njišu,
Pojaviće se već odnekud, dodaje,
Jer deca iznova
Nepovratno kuljaju
Da bi i savršeni govnari
Mogli da osete ljubav

***

FERDIDURKE

Odrastao sam
Kažu da je moja učiteljica
Najlepša u školi,
Ostale su ružnije
Od vilice
Nad raskopanom činijom:
Jedi je,
Ostaćeš gladan.

Zatresi me
Kad školski šampon zaveje
Drži me za ruku
Kad zapenuša
Đačko dvorište –
Moja učiteljica
Danas ne dolazi,
Kupam se
U njenoj usamljenoj kosi,
Udišem
I visim je.

Zatvoriće klupe
Jer danas nema kade
Iz koje se podiže
Pred tablom
I obrazuje i miriše
Među knjigama,
Vratom razlistana
Učiteljica,
Roditelj me pošalje
Vetrokazom
A one me iznikne
Na zajedničkom tlu,
Plodna kutlača u crnici.

Odjednom ulazi veštica
Pognuta kao čeljust pod zemljom
I kaže neću da čujem ni glasa,
Njuške među sendviče,
Grizite užine i gušite,
Imamo loše vesti.

Nisam više mali
I mogu da razumem:
Moja učiteljica
Do pojasa je u krošnjama,
Izraslo je stablo
Njene haljine
I štikle joj se
O vetar klate.

A sada tišina,
Otvorite na stranici
O povrću i čitajte u sebi,
Otkopavajte se i gojite,
Kuvajte se u visinu
Dok je ne zaboravite,
Dok vas ne sastružu
Sa kazana
Koje ste uspeli
Da userete.

I ko će na kraju
Pouzdano da zna
Da li sam je sahranio
U sećanju
Kao svarenu lekciju,
Ili još uvek čekam
Da javi šta je naučila,
Nama što smo preostali
Živi i nevaspitani

___________________________________________

GORAN KORUNOVIĆ (1978, Jagodina) je pesnik i docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija) i Usta bez kapaka (2019, poezija).

NOVA POEZIJA SANJE RADULOVIĆ (iz rukopisne zbirke “ZA(Š)TO”)

poezija

ZA(Š)TO LAJEM

kako si

ja sam sjajno
moj muž ima novi posao
sin mi je upravo diplomirao

kako ti je pas

moj je za dan
tri komande naučio
daj šapu sjedi mjesto

bez sličnosti
sa savršenim ljudima
hodam na četiri noge
od kreveta do šporeta

***

ZA(Š)TO MOGU SAMA SEBE
DA PRENESEM PREKO PRAGA

moji su koraci

vezala sam sedam
godina u sedam crnih vreća
s bijelim vrpcama
izgledale su svečano
na stepenicama
kao gosti
koji očekuju slavljenika

tvoji su pragovi

vezala sam sedam godina
u sedam crnih vreća
s bijelim vrpcama
izgledale su začuđeno pored vrata
kao pingvini
kojima treba lekcija iz letenja

moje je nebo

vezala sam sedam godina
u sedam crnih vreća
s bijelim vrpcama
izgledale su
kao konobari na kraju dana
umorni od pitanja
keš ili kartica

i odletjela

tvoj je grad

***

ZA(Š)TO SE IZBJEGLICE DIJELE
NA ONE SA I BEZ PORODIČNIH ALBUMA

umjesto čizama
nosim tuđe gradove
trideset brojeva veće
prokišnjava sjećanje
na prve korake
hramljem
na stopalima rastu
iznajmljene sobe
na (ta)petama kućice za pse
od porodičnih albuma pravim šatore
okrećem ih naglavačke
tri: veliki mali srednji
između radnog stola
i police s knjigama
kampujemo moj pas ja
i koska zakopana

***

ZA(Š)TO STALNO KAŠLJE
I OTVARA PROZORE

jednom sam poslala fotografiju balkona
s mnogo cvijeća
i napisala: pogledaj ljepote
moj neostvareni san odgovorila je
kuća u kojoj je odrasla nije imala balkon
ni ona u kojoj je živjela s mužem
prije nego što su počeli da grade vlastitu
u koju se nikad nisu uselili
izbjeglički stanovi su imali balkone
ali oni ne ispunjavaju snove

***

ZA(Š)TO SAM KUPILA LAK ZA NOKTE

moje ideje nisu mogle da se strpe
da se odlučim
da sve naučim

plaze mi se

čekanje trenutka
u kojem sam dovoljno dobra
plaše pitanja
gdje pronalazite inspiraciju
šta je za vas poezija

koga biste zagrlili prije
a koga poslije čitanja
niko ne pita

gdje je nježnost nestala

knjižare nude rješenja
kupi kupi kupi
tri gratis jedna
kako ne biti ta knjiga

nudim svemir riječima
radim stvari od kojih mi je muka
mrtva trka i mrtva mačka
pažljivo biram lajk srce lajk
ne na stare objave
mogli bi da se uplaše
ne previše često
odmjereno i povremeno
lajkovanje treba da bude suptilno
treba prilagoditi brzinu kretanja
ofarbati kosu
staviti maskaru
obući novu haljinu
nije pristojno nazdravljati ekranu
u pidžami i ogrtaču

______________________________________________

SANJA RADULOVIĆ (1975, Tešanj) piše i objavljuje poeziju i prozu.
Nagrađivana za kratke priče (Zijo Dizdarević Fojnica, Avlija Rožaje, Marko Martinović Car Vitez…) i poeziju (Ulaznica Zrenjanin, Musa Ćazim Ćatić Odžak, Palanačko pesničko leto, Smederevska Palanka…)
Pohađala radionice kreativnog pisanja Udruženja Hila (voditelji Vladimir Arsenić i Srđan Srdić) za kratke priče i roman od oktobra 2019 do juna 2022.
Uredila zbirku kratkih priča Zašto me ne zovu Penelopa (2021). Prihod od prodaje je ustupljen udruženjima za zaštitu životinja.
Objavila zbirke poezije Lepet krila majke ptice (2015), Prstohvat maslačka (2017) i zbirku kratkih priča Nomad na štiklama (2018).
Zastupljena u regionalnim časopisima, portalima za kulturu i umjetnost i zajedničkim zbirkama poezije i kratke proze od 2012. godine.
Članica Udruženja književnika Republike Srpske. Živi u Doboju.

REMBRANDTOVI PORTRETI

poezija

Odavna su nam već oči izgorjele,
ako u njima još išta gori, gori tama,
odavna već izgubili smo svoje dane
u staroj šari svoga srca.
Odavna već u nas su još samo ove oči,
ali nas ipak odavna više u njima nema,
što je, tek je spomen na nas, koji smo
sišli dolje u svoj svijet, tih kao podzemlje.
I tu znamo da je bio jednom
negdje život i da je još sada
možda negdje, ipak njegova snaga
više ne doseže ovamo k nama, nema ga natrag.
I neće ga biti. I premda to znamo,
ne žudimo za njim, kao što hodočasniku
nije do sunca koje ga je bičevalo
te želi noć i s noću mir.

MATEJ BOR (pravim imenom Vladimir Pavšič, 1913, Grgar pri Gorici – 1993, Ljubljana)

– iz knjige “Nova slovenska lirika /antologija/”, izabrao i preveo Radoslav Dabo, Matica hrvatska, 1975.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA GORANA GRUBIŠIĆA “PISFUL BAČKA”, Librarion / Urlik, 5/2023; dvije pjesme

poezija

ISTINOSNOLIK

“Never stop dreaming”
– Freddy Krueger

mirko
sanjao sam te
prodavao si polovne ploče
kod zelene fontane

rekao si mi dođi sa vladom danas
u šandor u kosmotarijum
pićemo kajsiju i vodu
da postignemo kontraefekat

znam, potpuno blesavo
ali tako si rekao

naš sneni susret podsetio me je na vreme
kada smo na tom istom mestu
ti i ja prodavali knjige
na boćinom i saletovom salonu knjiga
pod otvorenim i prozuklim nebom sabatke

san je u nelinearnosti trajao tri nepovezana dana
za to vreme dolazio sam do tebe
nekoliko puta
među probranim naslovima ploča
bilo je i specijalnih izdanja
recimo jedna ploča u obliku lađe

u međuvremenu
neko je pre mene kupio swanse
možda wb
a možda su se kroz crvotočinu snova
ovde pojavili brane ili darko
ili seba koji se isto kao ja tu stalno motao

u snu seba i franc nikada nisu bili u askabanu
a ćugu i šmidu je služilo zdravlje
jer smo na jednoj od tih spontanih pijanci
i dalje u praskozorje poslednji uživali u kapljici
kao onomad u skenderbegu
kada da su sirene spavale kod coce

mirko
u snu niko nije srao krv
u poljskom veceu studija 11
metlokovi roditelji su i dalje bili u ečkoj
a on je kao i uvek bio svačiji najbolji drug
mimo ostao isti, jednako dobar
rio jednako kul
osim što je na svu tu kuloću dodao i naočare
geza polivalenti mvp svih životnih i umetničkih veština
koji jedino što ne ume jeste da svira kao emerson, lake & palmer
sepeš je lepo ostario
pankerska mudrost sa suzom u oku
od hladnog vetra novog vremena

maks je i dalje bio čovek švajcarski nož
naš henry rollins i savršena oštrica
britkog kritičko analitičkog uma svakodnevice
preda je sakupljao magnetofonske trake
a faki gljive i svirao svoje furulje od bambusa
darko je snimao dokumentarce i ispredao vrhunske naracije
viki i goksi su i dalje pedalali cvajglama
tili je bio više živ nego živa legenda bluz asafinadosa
i najbolji endless fucking pesnik
koji je imao gde, sa kim i rašta da živi

u snu se badža nikada nije šlogirao na dan jagerove sahrane
koja se opet nikada nije održala u prikrajku senćanskog groblja
sa ostalim socijalnim slučajevima u plastičnim vrećama
jer je jager i dalje bio paradigmatičan bubnjar flambiran u konjaku
jbt i tufća si još mogao da sretneš ispred dragstora
a on bi te zamolio za ciNgaretu i rekao
kako ne smeš dirati krompir dok krompir ne kaže krom-krom

stipi je aktivno razmišljao o povratku
jugoslovenskog festivala jeftinog filma
mečka i sale su još uvek praktikovali spontana trodnevna opijanja
nela i jasna su i dalje bile dve neprikosnovene čađave sestre
noćnih terevenki
miške je nastupao sa jednakom strašću
i dok je pevao nije mu ispadao kec
mršavi je bio najveća avangarda
među likotama alternativcima
babsi je i dalje bio najpoželjniji đuvegija među poštarima
coga je svratio u nedelju i umesto vinjaka popio rakiju
i pričao o modernom robovlasništvu
onako kako to samo pariski umetnik ume
a svi smo i dalje ponedeljcima gledali pekin izbor filmova
čupa je i dalje leteo više od nekih ptica
dok je svakog četvrtka sa armandom, čegom, ninom
i inima svirao na sešnima
a potrebe, nebo, armsi, pioniri, fluati,
etil, jezici, omladinci, vudeni,
svi su i dalje učestalo održavali probe i svirke

mirko
nikada ti se nisam zahvalio
za to što si mi dok smo jednom šetali
onom uličicom između zagrebačke i harambašićeve
predložio da napravimo bend
samo kako bismo napravili album
na kojem bi se pojavio omot
za koji si znao da nije bio poželjan da se nađe tada
kao omot novog albuma mog matičnog benda

ujutru nakon ovoga
imao sam strašan tinitus
možda od te snene probe “daviteljke aranke makoš”
na kojoj smo bili u tobož kosmotarijumu

osećao sam se kao da je neko
naponske kaleme spojio i ispraznio na meni
nisam ustajao iz kreveta ni po cenu da se upišam
u mislima sam i dalje pokušavao da berem pamuk
iz tog pupka snova
u mislima sam odšetao na doručak i razgovor
do tebe i zelene fontane
koje takođe više nema

nostalgija je podmukla bolest
oživljavanje mrtvih radi ma koje eksploatacije
još teža patologija
emocionalna baš kao i kulturna amnezija
je relaciona

ali ja možda i jesam
samoobmanjujući palanački umetnički nikogović
ali mič sasvim definitivno nije tobožnji kiš
pogotovo ne onaj kiš u formi štaka i uniformi
perpetuiranog provincijskog duha i panonskog mulja
koji plevi ovaj siroti grad

ovaj grad je otežan sa previše razmišljanja o nebitinim stvarima
ovaj grad je otežan prezirom, bezobzirnošću i nezrelošću
nadam se da će ti se svideti grad
zatran dinom prevazilaženja

mirko

u oseci umereno progresivnog regresa
sve je izgubilo nešto od svoje grube čari
osim ničega sve se promenilo nije
glede ranog otkrivanja i preventive

ufitiljeni u nedostatku
sasvim izvesno
pronaćićemo način
da ponovo izneverimo
sebe i druge

tihi prijatelju

***

OGRADA ZOOLOŠKOG VRTA

niko nije umro
ali hoće

u prikrajku
u šaragama
zabacujem glavu
kao dete kada mu pukne kapilar

grozničavi isprekidani tragovi svetlosti

niko nije umro
ali hoće
sasvim izvesno

tvoja ravnodušnost
i moja bespomoćnost
kao pushmi-pullyu doktora dulitla

u gluvo doba
u repriznom terminu
iznova
dok poslednjim autobusom prelazim most

niko nije umro
ali hoće

neumitno kopni samoubilačka egzistencija

neizbežnost koja je svima jednako privlačna
nevolja kao drago utočište
žal i uteha

izaberi svoj otrov

niko nije umro
ali hoće

prerano
ili pak prekasno
navodno sasvim neočekivano
i bez ikakve preke potrebe
ili poente

baš kao i sav besmisao
ograde zoološkog vrta

________________________________________________

GORAN GRUBIŠIĆ (1979.) rođen i živi u Subotici.
Poslednjih dvadesetak godina bio je član bendova Ana Never i Wooden Ambulance.
“Pisful Bačka” je njegova druga zbirka poezije.
Prva zbirka “Alpaka među lamama”
– 2022, Librarion (prvo i drugo izdanje)
– 2023, DKSG (treće, prošireno izdanje)

POEZIJA ANE OGRIZOVIĆ

poezija

KLETVA IZ DRUGE RUKE

treba mi čovek kao ja, priglup i šupalj u predelu srca
zavistan od brzine i zaboravljanja
samo za stanicu-dve bliži psihotičnom prelamanju
da nagazi preko moje noge na gas i polomi nam prste
dok lica, svetlo i magla ne postanu jedno biće
pokošeno i razmazano po autoputu
kad ogladnim on zubima otkine kvačilo
ostatke ispljune na vozače koji mi daju životinjska imena
pare nisu problem
prodaću bubreg i jetru za kola po njegovom ukusu
meni ionako ne služe naročito
biće polovna kola, kako nam i priliči
ja sam second-hand roba
a on veliki dečko koji se ne boji duhova
u retrovizoru je stalno crnokosa devojčica iz bunara
od koje nisam mogla da spavam kad sam bila mala
više nije jedina koja se smeje

***

ŠIROKO BILO, BEZ BROJA

centralna sam figura u kolu četinara, kao najigličastija
rođenjem adaptirana hladnim vetrovima
na radiju plovi Panonski mornar, nazad u neka čistija vremena
meni nepoznata i bezrazložno setna
drži propoved pristrasnim masama
ravnica je bolja jer pogled traje, diše, živi
planinama nema bežanja, šta baciš može samo da se odbije
i udari te u lice, kao sećanje ili odbegli metak
hor familije aminuje klimanjem glava i rakijom
ironija u ovoj tački ima 246 metara nadmorske visine
pitam se šta tek rade oni 400 metara bliže nebu
kako čovek odande nađe tragove sopstvenih stopa

***

COMFORTABLY NUMB

ima jedna pesma, kaže
neko je u mojoj glavi, ali to nisam ja
lice sa sertifikatom zapisuje stih i traži njegovu korelaciju s mojim životom
ona mora postojati jer govor je jedna egzaktna nauka
i svaka njegova fonema i mikronema mora da ima
razlog zašto se ovog dana našla u mom mozgu
po običaju negiram sebi slobodu
praznim se od glave do pete i putujem nizvodno
u vreme kad je sneg padao u decembru
na obali mi tata prevodi pesmu svog omiljenog benda
majka viče na palubi tonućeg broda u em akordu
u toj slici mogu samo da budem sidro i skočim

i najhladnija voda jednom poprimi tvoju temperaturu 

***

MERA ZA USPEH U INDUSTRIJI

sasekla sam sebi suvišnu mast na obodima
u želji da budem najbolja šnicla na tržištu
reklamiram se kao višenamenska roba
dva kilograma najčistijeg zadovoljstva, pravo u ruke
dajte mi šansu i videćete
uklapam se u sve od čorbe do dečijih rođendana
samo da nađem svrhu i ne istrulim džabe
organe sam davno donirala za paštetu i osećam se super
(znate li da, bez iznutrica, utroba miriše na poljsko cveće?)
lažu zlonamerni da sam premršava i nešto mi fali iznutra
mogu samo da me poljube u marinirana rebra  

***

NEKI DANI

nekim danima baš umem da potrefim gorčinu
da lako klize i peku u željenom intenzitetu
deda mi je objašnjavao kad sam bila mala
zakuvavanje jednog takvog dana je umetnost
treba dobro pogledati u sebe i pronaći
savršeni racio gorkog i slatkog praha
ja lično volim da gorči
tada na dnu ostaje vlažan pepeo sa željama
koje čekaju da ih ubodem i zaglavim ispod nokta
da ostanu kada se operu svi sudovi

drugi su dani slučajno iskopana kutija
zaključana starom magijom, tako da čuva vreme
prija na par minuta ali trajno izaziva pečenje želuca
takve dane treba konzumirati u malim dozama
pa ostaviti duboko duboko na dnu ormana
(još bolje baciti, ali toga se plašim više
nego da me kutija proguta i vrati u prošlost
u formi obezglavljene vinks vile)

neki treći dani dođu kasno i putuju dugo
do zuba krcati sivim obesanjenim licima
pogledaš li im u oči mogu te pretvoriti u kamen
takve dane treba pustiti da odu
(nekada je okej ići peške
stići ćeš već do sutra) 

– iz rukopisne zbirke “OVDE NE CVETAJU BUGENVILIJE”, drugonagrađene na konkursu Prvenac 2023 SKC Kragujevac –

_______________________________________________

ANA OGRIZOVIĆ rođena je 1999. u Vršcu. U srednjoj školi dobila je drugu nagradu “Borislav Pekić” za esej u formi dramskog dijaloga. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tokom osnovnih studija je sarađivala kao scenaristkinja i dramaturškinja na studentskim vežbama i pisala kritike za više filmskih, pozorišnih i literarnih festivala. 2022. godine bila je finalistkinja pesničkog konkursa “Timočka lira”, kao i Festivala evropske kratke priče. Sa dramom “Lilit na Zemlji” ušla je u najuži izbor konkursa Sterijinog pozorja 2023. godine. Poezija i proza objavljeni su joj u nekolicini almanaha i zbornika. Trenutno je na master studijama dramaturgije, i nimalo ne voli kad je pitaju šta će posle. Za svog najznačajnijeg kritičara smatra svoju baku Milicu.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA HANE KUNIĆ “BOJLER KOJI NE RADI”, Sandorf, Zagreb, 5/2023; dvije pjesme

poezija

MI VIDA EN MEXICO

znaš
često stanem i razmišljam
što bi bilo da me ti glupane
nisi nagovorio da ostanem tu među ovom stokom sitnog zuba koja žica za joint pa sere i plače
i kakav bi mi bio život
da sam otišla u život
u neku pičku materinu negdje
vrlo vjerojatno u meksiko sigurno tamo gdje je toplo i daleko od svijeta
i gdje bih se možda sigurno udala
za šefa najmoćnijeg narkokartela visokog crnog markantnog
pa postala bogata lijepa sretna
i rodila bih mu puno zdravih sinova
i voljeli bismo se u dobru i zlu zauvijek sve dok jednog sunčanog dana tijekom mog rutinskog poslijepodnevnog jahanja konja našim velikim rančem ne bi došli njegovi zli protivnici opasni stavili pištolj na moju glavu
pa viknuli vamonos!
i zatvorili me u podrum u kojem bih ja čekajući da im moj suprug plati
pet milijuna i dvjesto tisuća pesosa užetom zavezana sjedila i razmišljala što bi bilo da me ti ljubavi
jesi nagovorio da ostanem tamo među onim divnim ljudima koji dijele joint pa se smiju i vole i kakav bi mi bio život
da nisam otišla u život nego nastavila živjeti pitajući se
kako bi bilo da je bilo onako kako nije bilo
i da nije bilo onako
kako je
moralo
biti

***

OMEKŠIVAČ ZA RUBLJE

Po mojim obrazima ostavlja otiske svojih prstiju i priča kako će mi pokazati što to znači biti živ na istoku i desno i gore i južno, pokazat će on meni svijeta i po svijetu ćemo ostavljati tragove uskoro, kada zaradi neku lovu od ovog kapitalističkog posla prokletog kojeg raditi mora,

jebiga, moram, kaže, nemoguće je živjeti od umjetnosti, kaže, iako, znaš, ja zapravo ne znam što to uopće znači
biti umjetnikom, prezirem tu riječ, umjetnost, nije li paradoksalno imenovati ono što je stvoreno da bi se protiv imenovanja borilo, ono što ne stane u riječiriječiriječi, proklete riječi, podnošljive su mi jedino kada poprime oblik metafore i, znaš, kaže, čitajući poeziju shvatio sam kako ljudska misao ne može biti apsolut, za razliku od glazbe koja mi je apsolutno nekoliko puta doslovno spasila život na velikim cestama velikih kontinenata gdje sam sviraosviraosvirao nakon što sam izgubio svoju prvu pravu ljubav, otišla je sa Srbinom, mater mu jebpoljubim, a volio sam ju i vodio sam ju po južnim morima toplim i, znaš, tebe ću isto odvesti tamo, kaže, na teretnom brodu koji prevozi kinesku robu u kontejnerima čvrstim na kojima ću ti divlje ljubiti te obraze nježne ploveći kroz meduze koje svijetle u mraku pa zbog njih ocean izgleda kao zvjezdano nebo koje je palo dolje,
tu,
među nas,
uz južne plaže tople na kojima ćemo nas dvoje pisati i svirati i stvarati,
saditinašetragove
saditinašetragove
saditinašetragove
koji će kasnije izrasti u vječnost,

govori spajajući jagodice svojih prstiju s jagodicama moga lica dok ja gledajući u odjeću koja se suši na sušilu razmišljam kako pod hitno moram kupiti omekšivač za rublje.

A i bojler bi trebalo popraviti.
Uskoro će zima.

_______________________________________________

HANA KUNIĆ (1994., Varaždin) magistrirala je Glumu i lutkarstvo na Akademiji za umjetnost i kulturu u Osijeku 2017. godine. Kao Erasmus+ studentica studirala je Glumu i na Faculty of Theatre and Television u Cluj-Napoci u Rumunjskoj, a 2022. godine upisala je diplomski studij Dramaturgije na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu.
Kao glumica i lutkarica surađivala je i surađuje s raznim hrvatskim kazalištima i umjetničkim organizacijama, a odnedavno u suradnje ulazi i u ulozi dramaturginje. Suosnivačica je Umjetničke organizacije Favela.
Voditeljica je studentske dramske grupe Kazališnog studija mladih varaždinskog hnk, a kao dramska pedagoginja djeluje i u romskom naselju Kuršanec.
Godine 2018. izdala je zbirku pjesama Rika. Poezija i kratke priče objavljivane su joj u zbornicima i na internetskim portalima. Njena prva drama Plavo i veliko emitirana je na Radiju Sova 2020. godine, a dramski tekstovi za djecu u kojima i igra uprizoreni su u Kazalištu Lutonjica Toporko (Ah, ta lektira, ne da mi mira) i u sklopu projekta Umjetničke organizacije Favela (Gospodin Glas traži spas).
Živi u Zagrebu i Varaždinu, a kad još malo naraste, živjet će na otoku.