Sanjam da ležim na plaži u Paliću I Palić da je u Norveškoj I u Norveškoj da je toplo i peščano Kao u pravom Paliću u julu
I ti da nam dolaziš u snu I svi da ti govorimo zdravo zdravo I moja drugarica i moj drug Da ti prilaze i kažu ti evo njega A ja da sam te sanjala sigurno dva Puta iako sam oko hiljadu I ti da s razumevanjem klimaš glavom I s razumevanjem da žovijalno othukneš da Ih, dva je ništa koliko sam Ja samo tebe puta sanjao.
Grlimo se dijagonalno, prilika je svečana, Prikladne replike izgovaraju se Glasno i tačnim redosledom Klima se glavom s velikim uvažavanjem I malim opsegom pokreta
Haljine nam dostojanstveno rastu do tla Polarne pločaste teško pokretljive Stenovitije od impregniranog Prugastog platna na ležaljkama.
***
THE SOAP MACBETH BLUES
U našem malom rajterz rumu za Siromašne da smo te takvog pravile, Mi, gospođe za kotlom, Bradate u vulkanskom protivsvetlu, Govorile bismo jedne drugima ’Odsapunjaj, bedna početnice, Niko takav ne postoji na Zemaljskoj, to će da nam Odbiju od plate i da pitamo ih
Da li treba još.’ A ipak, Kad dođe vreme da se Porazgovara sa tobom, Srca, pluća i želuci buktaće nam kao kobalt, Glasne žice biće pepeo i tamna Materija na dnu okeana il’ po Drugim svemirima, biće ’Osećam se kao da me Šalju da raščišćavam Černobilj.’
Od zaslepljujućeg Aluminijuma, od preosvetljenog Tečnog srebra, ti svejedno Nećeš obraćati pažnju.
Neuznemiren ćeš mirisati Na vazduh i staklo.
***
NISAM NI
Nisam ni čula šta ali znam Da si nešto izgovorio I kao verna spavačica Čestita saksijska biljka Spremno okrećem glavu Ka prozoru koji ni ne znam gde je Ka nebu izbrisanom, papirno plavom
Nisam ni držala olovku ali sam je Tako nedvosmisleno spustila Da se sveska u kojoj ni nisam Pisala sama odlučno Sklopila uz rub stola za kojim Uopšte ni nisam sedela A koji sad fatalno zna Da izvesno više ni neću
Nisam ni bila bosa ali sada Zatežem dugmad, pertle, kopče: Izrastao mi je kartonski kofer Suknja od tvida vunene čarape Kosa kolmovana iznenadno smeđa
Na drvenoj klupi pored pruge Stisnutih usana posleratno sedim Čekam voz, front vazduha Kroz ravnicu arktičkih osobina Gde kao zvezdaste oštrice Lete reči apsolutno nulte
__________________________________
MARIJA STOJANOVIĆ je dramaturškinja, pesnikinja, prevoditeljka, scenaristkinja, rođena u Beogradu 1974. godine. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Objavila knjige pesama „Drugi grad“, „Ja da nisam ja“, „Metafizički rajsferšlus“ i knjigu za decu „Eva i flamingo.“ Prevodi s engleskog na srpski i srpskog na engleski jezik, najčešće dramske tekstove, najčešće savremene. Radi kao samostalna umetnica, najčešće u Beogradu.
u vrtu mi ne cvjetaju ruže ohole bodlje rastu žele moj dodir žele krv kažu oštre smo a ti si mekana i puna tople crvene tekućine probušit ćemo te bezosjećajno patit ćeš krvariti moraš nam doći blizu jako blizu moraš nas ljubiti moramo te ubosti moramo te raniti ruža mora uskrsnuti i procvjetati progledat ćeš nam poslije kroz prste krvave
***
PRESNAC
nisu se kolači pravili na selu tad: nit prije, nit poslije onog rata kopalo se oralo ranom zorom ustajalo čuvale krave kosilo skupljalo sijeno pojila stoka kuhala pura u polje nosila slanina, kuruza repati luk i tvrdo kuhana jaja teško se radilo šišali su ovce zimi upredali vunu komušanje kukuruza je bila prilika za upoznavanje momaka ašikovanje pušila je kriomice kukuruznu svilu spalila obrve jednom pa onda ugledala djeda udala se s osamnaest s devetnaest rodila tetku milenu krajem rata moju majku nakon nje tetku lelu od supstance života ispunjena od viška radoznalosti toplim lepinjama me ljubila ubacivala drva u peć pekla kafu pa s kockom šećera srkneš iz fildžana
zamamni komad presnaca na narančasto crvenom limenom tanjuru se pušio ispred mene za stolom gutan očima od sreće moje i njene nježno me usporavala gurala viljušku u ruke pazi vruć je nemoj prstima pričaj mi nek se oladi pričaj kako je to kad ideš u disco da mi je samo jednom da provirim a da me niko ne vidi
(izvorno objavljeno na Ajfelovom mostu 21.2.2025.)
***
ŠIBOVSKA
u dvorištu je dud stvarao duboki i tamni hlad na debeloj grani visila je ljuljačka drvena sjedalica s godovima i procjepom u sredini imam njenu boju i miris zaustavljene u grlu riječi su se potrošile poderale, nestale u neopisivim prizorima sna kojeg sanjam kad odem noću tamo gdje sam jednom mala drugi put velika nekad sam samo oči koje gledaju nekad sam tijelo veliko kao nebo prekrivam sebe umnoženu u milijardama osoba koje se potpuno razlikuju iako ista lica imaju prelijevaju se iz sna u san ljuljaju ljuljačka na dudu je mirna i prazna zaštićena i začarana bez prisutnosti onih lica iz snova ili sjećanja apsolutna odsutnost potvrde bilo kakve akcije samo mirovanje i čekanje besprijekorno očišćen zaborav jednom je tako bilo a onda je nestalo
***
KUPOVANJE VREMENA
kupila sam tri dana . kupila sam dvije minute. kupila sam sedam sekundi. kupila sam osam mjeseci. kupila sam jednu cijelu godinu. kupila sam dva ljeta. jedno proljeće. jedan zlatni rujan, osam zalazaka sunca na moru. pet nedjeljnih poslijepodneva sa snijegom. kupila sam tri slatka i nestrpljiva sata čekanja na poziv. kupila sam nekoliko trenutaka ushita. melankolični vikend. kupila sam kišni dan u studenom, pola sata potpune bliskosti, i jednu ekstazu. potrošila sam sve što sam imala. bilo je jako skupo. skuplje od svega što se može kupiti.
***
SREĆA
juče poslijepodne smo sjedili za stolom sretni juče poslijepodne smo sjedili za stolom u restoranu uzaludno sretni juče poslijepodne smo sjedili na terasi restorana uzaludno sretni i bezbrižni juče poslijepodne smo sjedili na terasi restorana uzaludno sretni i bezbrižni a sunce je blještalo juče poslijepodne je bila nedjelja nedjeljom se zakopčaju drugi dani i pospreme u ormar nedjeljom se dani izbroje, operu, osuše, izglačaju i zaborave nedjeljom oštrice nisu oštre nedjeljom se izlazi iz sebe ne ode se daleko
__________________________________
NATAŠA MIHALJČIŠIN (Prnjavor, 1966) je modna dizajnerica koja živi i radi u Zagrebu. Magistrirala je na Studiju teorije i kulture mode pri Tekstilno-tehnološkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Od 1997. do 2019. je djelovala unutar modnog studija studija I-GLE. Nekoliko puta je bila finalistica Nagrade Postscriptum za književnost na društvenim mrežama. 2017. je objavila samizdat: ROBA S GREŠKOM. Pjesme i kratke priče su joj objavljivane na književnom portalu Ajfelov Most i u Balkanskom Književnom Glasniku.
Oni, koje zaobiđu sva proleća i ne pišu nikad o njima. Ni o leptirima,
Jer znaju da su to samo prazne priče. I iluzije.
Svi gledamo sve kroz svoje rane. A vreme nam svima izmiče.
***
DOZIVANJE SNA
Moje su haljine bačene preko praznine.
I još mi beli leptiri doleću, iz daljine.
Tamo su mi, nekad, i oči bile radosne.
Prepoznavale su pejzaže i na različitim slikama.
A onda je boja neba postala ništa. Sve do zore.
***
ZAMENA TEZA
Laž je istina, dobro je zlo, mnogo je malo, ljubav je novac, bara je jezero, nepravda je pravda, prazno je razno, glupost je mudrost previše često da bi to bilo podnošljivo sad, kad više niko ne ulazi na vrata i ne izuva cipele
***
NEĆU VAM REĆI IME GRADA
Neću vam reći ime grada u kom me moji koraci još traže.
Neću vam reći ime grada čiji su mostovi duži i od života.
Neću vam reći ime grada nad kojim je nebo bilo kao šatorsko krilo.
Neću vam reći ime grada u kome naučih da kad stignem uvek ponovo krenem.
Neću vam reći ime grada koji nikad ne podleže zubu vremena.
Neću vam reći ime grada u kome sretoh i one druge oči boje oblaka.
Neću vam reći ime grada u kome sam kucala na svoja vrata iznutra.
Neću vam reći ime grada koji bejaše premali kavez za moja krila.
***
NIŠTA VIŠE NIJE KAO PRE
Iako na prvi pogled izgleda isto, ovo je ipak neki drugi London.
Pun je miševa. I pacova. Baš im odgovara klima ova.
Ovo je London bezmalo bez turista. Uplašili se novih terorista.
Gledamo se u nedoumici. Ovo je isti grad, samo su sad u njemu drugi glumci.
A ja dođoh opet, preko sivih drumova i sivih oblaka, do ovih uspavanih umova.
Ovde sam, jer neću da budem glas požutele slike sa zida.
Hoću da na njeno mesto okačim sve svoje zablude. Što pre.
Ovde sam već dugo. Dobar dan engleska recesijo. I tugo.
I hladno mi je. Ni zimi ni leti ovde čizme ne izlaze iz mode.
Znam, ne uklapam se u već napravljene ramove.
Ostaću ja samo jeka što povremeno odzvanja. Izdaleka.
Kad kažem: Ovde sam… Kao i da nisam. A biću. I jesam.
***
BUĐENJE
U nasukanom brodu sidrom od paučine
Još se kačim za snove.
I budim se, posle mnogo godina,
U kojima sam bila ona, koja je mahala.
___________________________________
VIDA NENADIĆ rođena je 1964. godine u (Titovom) Užicu, SFR Jugoslavija. Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988. godine. Zastupljena je u više novina, časopisa, zbornika, antologija i elektronskih medija na srpskom i engleskom, a neke njene pesme su prevedene i objavljene na bugarskom, makedonskom, slovenačkom, nemačkom i mandarinskom jeziku.
Do sada je objavila: „Prašina od zaborava”, knjiga pesama 2007. „U izmaglici sećanja”, knjiga pesama 2007. „Zoo Called London”, roman 2008.(nagrada DERETA 2008. i elektronsko izdanje 2013.) „Oblikujte svoj život”, prevod knjige Peni Feguson sa engleskog jezika, 2008. „Kopča”, knjiga pesama , 2009. „Ako sam samo misao” / If I Am Just a Thought, dvojezična knjiga poezije 2010. u autorskom prepevu na engleski jezik 2010. (,nagrađena na konkursu Zavetine i elektronsko izdanje 2008. ) „Šaka peska u vremenu”, knjiga pesama 2012. „Apoteka pesnika”, knjiga pesama 2016. „Credit Crunch”, roman 2016. „Srž”, knjiga pesama 2021. „Odavde tamo i otud ovamo”, roman 2022. „U vrtlogu vremena”, knjiga pesama 2024.
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada, priznanja i zahvalnica. Živi i radi na relaciji London-Zlatibor. Član je Udruženja književnika Srbije.
Nitko na jugu više ne pamti tvoje ime adresu snijeg pisma štambiljana u datumu nakon smrti.
Nitko na rivi ne pali palmu vodik zelene minerale lovački kompas.
U pomorskom muzeju svijetle lanterne imenom tvojim pisma izgubljena zauvijek.
Zadnja adresa snijeg.
***
SOL
Nasmijani barjaktar u zmijskoj koži donosi smrt sol i snijeg na rimskoj česmi pakirane u u bačvama. Ponesi prst otrova umjesto školjke. Školska učionica pamti svaki dan u godini.
***
BOLEST TI JE REKLA SVE
Sjajni ljetni dani na zlatnom tijelu Atalante. Tvoja koža u plastičnoj vreći. Život sklupčan i lak kao mrtav embrij na vrhu pješčanog sata. U popodnevnim vijestima slušamo kantatu o crvenom moru slatkim monstrumima i vodovodnoj cijevi.
***
SVJETLOSNI ZAPIS
Smeteni preprodavač svjetlosti radosno nam odmahuje kratki isprepleteni dodiri tvoj slani poljubac u elektronskoj kolibi potom noćni valcer na radio valovima zvijezda mizar pjeva svoju pjesmu
***
NE
Više ne govorim ne papirnatom ožiljku protestnoj pjesmi nejasnom blagoslovu i ljubavnoj kletvi. Poljubio sam tamnu sljepoočnicu ljubičastu usnicu i srce usmine.
***
HORSESONG
Tebe ionako više nitko ne voli kao ni mene uostalom no imamo našu ljubav. Našao sam ljetnu vlat ti si se propela u vis i lebdimo krilati. Ti češljaj tog konja dok ga ne slomimo češljaj ga dok smo još živi na pojilu.
__________________________________
NENAD RIZVANOVIĆ (Osijek, 1968) poeziju, prozu i kritiku objavljuje od 1985. godine. Uređivao novine, književne časopise, tribine i festivale. Studirao u Osijeku, Zagrebu i Zadru. Od 2001. radi u nakladništvu. Dosad je objavio knjige: Trg Lava Mirskog (2001.) Dan i još jedan (2003.) Zemlja pleše (2006.) Sat pjevanja (2009.) Valceri iz Translajtanije (2018.) Longplej (2019.) Stvaranje čitatelja (2020.) Trg slobode (2022.) Brodovi nad gradom (2023.) Plan grada (2023.)
Ona je došla i rekla: Imam bolove porođajne i molila je doktore da je prime ali su joj rekli: Vaša se ćerka rodila prekjuče.
Tamo sam ostala zaglavljena. Ako je nešto moglo da se uradi nisam čekala to mitološko sutra nego sam to radila prekjuče. Ako je trebalo o nečem da se misli o tome sam mislila prekjuče.
Ređali su se horoskopski znaci nisam našla to prekjuče. Možda je prekjuče samo moj podznak isto kao i škrgut.
Rođena sam u inat mnogima, žensko: Da ima ko da me „malo“ nepodnosi da ima ko da me poništava. Da imam lepe manire. Trepćem pred glupima, kažem: Oh my God! Da jedem niskokalorično. Ne pušim kao Marlon Brando Da rintam bestažno Sagnem glavu pred muškim veličanstvima. Da me udaju za koga oni hoće, rodim dece dvadeset. Odsmejem svaki valung i nesanicu.
Prekjuče sam se rodila u inat mnogima.
Sve te poglede mrke, pretvaračke preživela sam u snovima (Škrgut. Škrgućeš.)
Ja sam svoje zube pojela prekjuče.
***
LICEMERI BROJE ŽRTVE
Licemeri broje žrtve na planirano otvorenim ratnim zonama. I gle slučajnosti uvek su diktatori i sumnje na razvijanje nuklearnog naoružanja tamo gde ima nafte, rude i na dobrim strateškim mestima.
Licemeri žure da “pomognu” narodima. Oni su iznenađeni količinom agresije i brojem ubijenih civila pozivaju na mir (javno) Iznenađenost im traje više od godinu dana i šokiranost pred kamerama.
Oni brinu o zagađenju koju ispušta jedno goveče na pašnjaku klimatskim promenama. Oni će vulkane da ugase zemljotrese da spreče Oni brinu. Oni brinu.
Nemam više tečnosti za povraćanje. Moja zgađenost je poprimila elemente besa i duboke tuge trajaće i u zagrobnom životu. Nemam više neiskidane delove srca.
Licemeri broje nevine žrtve.
Da li to pada providna kiša na crni svet?
Oni mere nevinost žrtve koja direktno zavisi od određene boje kože, nacionalnosti i veroispovesti.
Licemeri žale nevine žrtve.
U svetu otvorenih karata odavno sam kolateratelarna šteta i ozloglašeni zločinac iako od naoružanja imam zube, nokte, pero koje piše i svega par pismonoša.
Igram ogoljenih slova i bez ritma.
Civilizacija ima temelje, zidove i krovove od krvi. Nijedan Bog neće reći: Dušo ideš u raj u moje ime si ubijao.
Licemeri imaju sisteme za uzgoj tempiranih bombi koje će se jednog dana razneti u slavu nekog Boga.
(Oni brinu koji će profil da izlože reflektorima dok pada providna kiša na crni svet.)
***
PONOĆNA PESMA
Spavaju sva moja otposlana pisma nikad otvorena telefonski pozivi, slušalice koje niko nije podigao jer se nije imalo sluha ni svesti, dubine, zrelosti u doba jezive površnosti.
Spavaju gradovi za koje sam zauvek zakasnila peroni koje traže moje stopalo. Spavaju sve srodne duše u nekom telu u ko zna kojoj zemlji, kom vremenu i naše detinje misli da to baš mora postojati. Spava Lisabon.
Spavaju baterije satova koje sam istrošila.
Spavaju neprospavane noći, alergije, upale grla, padovi, lomovi svi problemi za koje sam mislila da nikad neće biti rešeni a rešili su se tek tako u prolazu neosetno.
Spava ordenje koje smo trebali dobiti za neke specijalne, samo nama znane bitke. Spava.
Spava vreme u kojima smo bili stariji od svojih godina rešavajući zadatke koje nam je život nametnuo a morali smo jer drugačije taj isti naš, vlastit, nepitan a upleten ne bi imao ponajpre neke neprocenljivo bitne ljude a zatim dalje.
Spava moje izgriženo srce.
Spavaju uvrede koje su probile kožu i napravile kiselinske tokove.
Spavaju tuđi grehovi koje smo primili na sebe i priložili Bogovima Mira i Života.
Spavaju sve izgubljene bitke lične zastave.
Spavaju žene koje su priznale očinstva iz straha da će im porod nositi žig kopile i time sebe otpisale prezimenom i tako dalje i tako dalje. Spavaju sve žene heroji koje nisu podlegle malograđanštini i bljutavim savetima psihologije. Spavaju svi oni zgađeni i zgroženi nad ovim stavom. Spavaju.
Spava svaki pakao imenom 24h koje sam preživela i koji će me u budućnosti slučajno saplesti dok čujem kako mi puca čašica kolena.
Spava zid lažnog spokoja i osmeha koji sam izgradila da ne remetim, da ne potresam tuđe oštećene organizme. Spavaju moje suze koje su videli samo moji dlanovi. (Spava i patetika.)
Spavaju svi moji izlasci i zalasci iza horizonta da udahnem. Spava nada u povratak onih koji su zauvek otišli. Spava i poslednji san o stablu na koje želim da se naslonim a njega nema.
Spavaju sva moja promišljanja o smislu i besmislu o tome kako sam se trebala roditi bez empatije i mozga i svaki fjordovski eho koji me opovrgava.
Spavaju sve moje misli koje će na koncu značiti samo meni istetovirane u kostima kad me konačno polože na ono brdo gde spavaju oni koji me iziskriše željno.
Spavaju sve loše i dobre donešene odluke ali konačne. Spavaju.
Spava moj DNK i u njima oči mojih predaka.
Spavaju dragi ljudi rođeni čistog srca koji nisu umeli reći ni da su hteli ružno su ti zavezane pertle.
Spavaju svi zločinci, bolesno čovečantsvo poltroni, gazimrtve. Spavaju Lorkine košulje.
Spavaju sva opraštanja i nikadosprosti.
Spava svo kamenje kojima nisam džepove napunila.
Spavaju sve moje biljke (pedeset dve vrste) a i ja ću za njima
jedino pesma ne sme da spava ponad nje se nastavlja bajka i u bajci rovovska borba dobra i zla
inače ne korači mi se ni korak
(u doba površnosti).
_________________________________
JELENA STOJKOVIĆ MIRIĆ (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture, radi kao specijalista za video montažu; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima. Svoje radove objavljuje na svom kutku Srebrnasto paperje, a recituje na YT kanalu sa istim nazivom. Objavila je obimnu zbirku poezije “Eliza ima srce čoveče ili Srebrnasto paperje”. Pesme su joj prevođene na slovenački. Baka devojčice Eme, koja se najlepše smeje. Živi u Beogradu.
Vlakom do obale putuju studenti i umirovljenici. Radnici su ostali pod užarenim nebom, na svojoj samrtnoj postelji. Noćni kolodvor budi u meni nemir, kao da sam kriva za ovo dvoje koji sjede na tračnicama, uvjereni da vlakovi više ne prolaze. Mladi su, gotovo djeca, i nekako bezazleni u svom pijanstvu. Priča o tome kako je rađala ostaje u meni najsnažnija uspomena. Nisam se usudila pitati gdje je sada. Ubrzala sam kao da žurim. Noćni vlak je poluprazan, klimatiziran i zatvoren. Promiču tamni nejasni predjeli, kao da su beskrajno daleko. Daleko kao more kojemu se iznova vraćamo, sve više udaljeni od broda što odlazi na zadnje putovanje. Zakasnili smo već na polasku.
***
NOVOGODIŠNJA NOĆ
U novogodišnjoj noći Cestu pokriva magla Pusto je Nitko se ne vraća Očekujemo možda tek košutu Kao na prometnom znaku Ne žuri nam se Mogli bismo autocestom do kraja Umotani u toplinu auta Pričamo da ne zaspimo Nije ovo naše vrijeme za lutanje Magla donosi slutnje Palim duga svjetla Što probadaju oči Bijelog psa pred nama Odakle se stvorio Pitaš Ali već je nestao Bijeli pas na pustoj cesti Prati me kroz noć Kao u maminoj priči Hoda pokraj nas nevidljiv Ona govori Ne osvrći se Nestat će Čuva li nas ili proganja Nije rekla
***
LJETNI DAN
Ljetno jutro razbuđeno bukom kosilica i šuštanjem prskalica. Devedesetogodišnji susjed vraća se sa svakodnevne duge ture biciklom. Njegova lijepa žena odavno je umrla. Tijelo treba njegovati kao travnjak, korov buja i u oskudnim uvjetima. Rad umiruje, a vijesti umrtvljuju dušu. Negdje prodaju djecu. Vruće je. Približava se usijanje. Zamračit ćemo kuću, poći u toplice, uz kavu, sok i novine provesti dan.
***
JENA KAJKAVSKA
Zvoniju koraki po blatu i graba zaigrani: Napiši pesmu kajkavsku! Kriči jastreb nad glavom, hud na dvorišča bez piščancov: Piši, piši, piši! Ruopa mi misel nad zdencom zapuščenim: Rieči su domače gliboko kak i sunce gore visoko. Bi me mogle i zgreti i speči. Naj se po selski v škuole spominati, buš drugi red dobila, su mi znali reči. Prešla su ta vremena gda se od zore do mraka na komačeku zemle zâse i živinu skrbele i za druge nije znale. Male je rieči vu tem svietu bile. I kak da denes, dâ su škuole minule, za se kaj su mi v glavu naprtile, najdem kajkavsku rieč? Pak si mislim, če ju ne najdem, ju zmislim. Cieli nuovi kajkavski svet.
__________________________________________
MIRJANA MIKULEC (1959., Zagreb), diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, a živi u Oroslavju. Pjesmama i kratkim pričama sudjeluje na recitalima i književnim susretima u Hrvatskoj i regiji. Radovi su joj objavljeni u časopisima za književnost i kulturu (Vijenac, Poezija, Riječi, The Split Mind, Kaj, Hrvatsko zagorje, Rusan), književnim zbornicima te na portalima. Dobitnica je Plakete Hrvatskog sabora kulture za prozu 2019., te više nagrada za poeziju na recitalima u Mariji Bistrici, Bedekovčini, Ludbregu, Novom Sadu i Beogradu. Za poeziju i prozu višestruko je pohvaljivana. Članica je Krapinsko-zagorskog ogranka Društva hrvatskih književnika, Ogranka Matice hrvatske u Zaboku i Kajkaviane – društva za prikupljanje, čuvanje i promicanje hrvatske kajkavske baštine. Autorica je pjesničkih knjiga: Koordinate postojanja (2007.), Raspukline (2011.), Stope (2015.), Nosim vrč na vodu (2021.) te zbirke priča Piši mi (2018.).
o mestu u kom sam se rodila imam da kažem toliko mesto u kom sam se rodila ako se obrušim o nju biću samo još jedna u nizu sa zviždaljkom oko vrata kartom u jednom smeru
mada nije da ne volim ovaj grad mostove na kojima ljudi dobijaju krila auspuhe i redove na protestima sve si mi tešnji, mili stežeš me oko stomaka grebeš po vratu znam da ćeš mi na aerodromu nonšalantno mahnuti i otkinuti rep
domovina se brani lepotom domovina se brani (ćutanjem) pred sudom pričom u brojevima svako da ima samo tri prsta orao svaki dve glave kilo žita 75 dinara skaču cene skaču cene skaču skače Ivana Španović što ja ne bih imao državnu penziju kad ceo život skačem sam od sebe
Blagodarna Srbijo puna si ljubavi prema svome pastiru koji ti svakog dana pošalje ružu u inboks izvadi bič tek kad odu gosti putuje bez pasoša izdvojen iz mase odabranih rađa se mali nepatvoreni jurodivi srbin
i dalje vešto prećutkuju da je patriotizam nametnuti drug iz školske klupe da rodoljublje i domoljublje kriju u sebi rod i dom da je to ono što treba voleti i što možeš da stvoriš gde god da pustiš korenje i obučeš maminu rolku
uskliknimo s ljubavlju i ostanimo ovde ko može bolje od nas vrteti ovaj Danteov krug ima li izdržljivijih od zlatnog roda plodnijeg tla očiju dubljih ima li gde?
***
MIKROAUTOMATIKA
minimumom napora proniknem u tebe saspem ti obilje lepotu nežnost nežnost nežnost u salvama
teturam se po oblacima preskačem jednu po jednu munju konačno postajem pepeo
možda opljačkam kladionicu novac ostavim domu za nezbrinutu decu
ali stalno žurim tražim mikrotaktike
buduća ja ne ume da kaže ne i ja ne mogu da je spasem
nigde ne stižu moja prerasla stopala žuljaju me mikropatike
jadna buduća ja, zabava nikad ne dođe na red
***
2024
trpam u šaku energiju za dolazeće dane oko mene se odigrava završni čin vreme je krenuti ispočetka naratori zaludno lome jezike scenaristi su besramno izostavili to činjenično opet
delujem sebi isto i ovaj put ne osvrćem se na to šta je bilo još manje planiram šta će biti živim u danu bez referentnih tačaka ustajem i ležem kalendar se pomera
nemam više šta da kažem osim onoga što sam rekao a i to što sam rekao, nema mnogo smisla bez onoga što tek treba da kažem
ako još i dodam da ne mogu da se setim šta sam do sada pričao da li bih osvežio pamćenje ukoliko se odlučim na još jedan govor
kad najmanje očekuješ sopstvena predviđanja zgrabiće te za noge načiniti od tebe Obešenog čoveka
Nećeš moći da se makneš dok ti se sve novogodišnje rezolucije ne sjure u glavu
predskazati predvideti precrtati precrtati ljude oteti poeziju keksu vratiti je ustima ustati iz kreveta ustati skočiti zapaliti kuću promeniti zemlju otpustiti traumu rešiti rešenje rešiti odvesti poeziju na more
nova godina je hodnik ka novim vratima obećaj sebi da ćeš disati umnogome ujednom obećaj sebi da ćeš saznati da neznanje nije ništa do datost i da je zatvorenost osnovno svojstvo vrata
jebeš princezu i ale prava aždaja je prošlost pravi toranj budućnost sve želje utkane u zelene bodlje
pitanje je da li zažmuriti i galopom probiti ponoć ili skinuti oklop nečujno presvući se u pidžamu i sanjati novi prvi minut
***
ODA
Pusti me Pesoa ti i tvoja usložena ličnost previše su za mene malog osrednjeg pesnika zamišljam te visokog večito zabavljenog sobom verski posvećenog rečima (grudva snega sa slomljenim naočarima) zamišljam kovčeg gde mirno odlažeš novog sebe želim da sam ti strofa koju si ujutru odbacio šmrčem prašinu sa tvog svetog sanduka kradem ti reči i slike zavlačim se u rever kupujem pljuge na trafici perem ti uveče noge odustanem od svega vratim se svojoj ženi
sir i poezija sir i pesoa vino mali svet ajde još jedan sir još jedna pesma istrajnost da budeš Ti usamljenost, a opet, kao da nikad nisi potpuno sam. mogla sam da se divim što si sebi dozvolio da budeš ono što jesi (makar danas bio Pesoa sutra Alvaro de Kampuš) ali ne ti si se igrao, ti si izmišljao džabe ja peglam svoje pesme dok nisu besprekorne kao bele košulje sa reklame kad će one ostati samo to klasične, uredne, pristojne nikome omiljeni odevni predmet
pesme su zgužvana, posivela majica sa đačkog maturskog plesa (malo zrno pripadnosti u futroli fiktivnog uspeha) ti si toliko toga imao da daš jedna ličnost nije bila dovoljna jednoj meni dao si dozvolu da prospe kečap na svoju belu košulju
Fernando, mili moj voleo bih da baneš u Meduzu voleo bih da se zbuniš činjenicom da ti je mikrofon potpuno nepoznat predmet da si imao rok grupu tvoji bi posteri osvetljavali zidove po noći ovako si bio pesnik koji je predvodio svoju trupu posvećeno i doživotno pesnik koji nije bio samo pesnik (već grupa pesnika) Fernando iznad čijeg imena krije se stih iznad stiha oblak a iznad oblaka ko to jebeno zna
________________________________________________
VANJA BUNC je heteronim grupe sedam pesnika čije pesme nastaju njihovim pojedinačnim automatskim pisanjem, zatim montažom segmenata. Ovu grupu sačinjavaju takozvani buncači koje možete upoznati na ‘Buncanju’ u beogradskim kafićima, klubovima ali i ulicama, parkovima i trgovima. ‘Buncanja’ su večeri poezije koje na mesečnom nivou organizuju pesnici i pesnikinje – gerilci i gerilke okupljeni oko ideje deljenja poezije sa svima koji su prisutni, donošenja poezije u prostore u kojima je pod tim nazivom nije bilo ili u kojima obitava retko i stanja potpune participativnosti duha i izraza.
Njena sibirska bela kolena netaknute prirode iz same neispitane divljine gde hrišćanstvo nije uspelo da ih prekrije i ukroti dugim klečanjem prvi put sam video u teatru
sedela je tako da bih mogao da zamislim sve što sam umeo da zamislim od njenog tela
transsibirska železnica se završavala među njenim butinama gde je gužvala džez program Vasila Hadžimanova
bilo je vruće u Sibiru tada leopardi I tigrovi uzdišu i riču između aplauza
mali debeli Oleg Kirejev praši na saksofonu pesmu pakla ruske tundre u čije bele brežuljke se sigurno zaljubljujem osluškujem i vapim
***
DISCIPLINA
Konačno je sve u redu a mnoge starice preskaču red i izleću iz rafova sa unučićima vinjaka i votke a do juče nisu ni disale vazduh umirući pred ikonom Rudija Valentina
ja pijem rakiju celi dan sakriven u muškatlama i malom osinjaku a po neki stršljen mi dojavi da moj dubler četuje na tinderu vrlo uspešno
meni trebaju ideje koje su utopljene u moru smora negde između telećih kolenica i potkolenica visokih potpetica u Staroj Hercegovini
mravi mile u redu i odnose mi misao pijano zadivljenu njihovom disciplinom
***
PEVALJKA
Pustila je glas umnožen kariranim bojama kroz sve uši i zidove do pucketavih prozora i kolena
naglavačke je silazila sa uma rumenih obraza i karotida sa pesmom stakla i burbona sobom je napojila sva grla krupne divljači i polupala sve ukrasne tanjire stare Jugoslavije na policama
dala se za naše živote kao da nešto stvarno znače grobnici njenog grla u koju nas najbolja pesma zakopava
***
BREAKFAST
Kamenjar na obali Drine lomi čukljeve i kolena i već dugo pešačimo zureći u onu bosansku stranu na kojoj se iste vrbe njišu
ispod njih sede migranti i doručkuju viču nam hello hello
vičemo i mi njima pomaže Bog kao jebemo ih a između nas plutaju plastika i riblji trbusi
***
PISMO
Tvoje neotvoreno pismo poneću nekud na kraj samopoznanja znam da je od tebe znam šta piše znam kako ću se osećati
Preklopio sam ga kriglom crnog piva i pola dana već zurim u tamu jer tvoje teške reči su tu negde na dnu nedostajem ti proganja te miris mojih pljuga brazde mojih dlanova onda si dobro olizala kovertu i posrala mi se u život kao golub pismonoša
poneću ga negde a i tamo ga neću otvoriti
____________________________________
UROŠ PAPEŠ rođeni je Kragujevčanin i diplomirani konzervator i restaurator na Akademiji SPC u Beogradu. Izlagao radove na više zajedničkih izložbi, bavi se Kat ap poezijom, poezijom, satirom i slikarstvom. Samostalnu izložbu Kat ap poezije pod nazivom „Rezovi“ imao je u Niškoj uličnoj galeriji Mezanin maja 2022. godine i galeriji Atrijum u Beogradskoj gradskoj biblioteci juna 2023. Prvu knjigu poezije „Rifovi“ objavio je 2021. godine u izdanju „Koraka“, i prvu knjigu aforizama „Prljave misli“ objavio 2024. godine u izdanju „Alme“. Aforizme i kratke priče objavljuje u domaćim i stranim časopisima. Živi sa porodicom u Beogradu i radi u inostranstvu.
pakuje se za njegov odlazak i pita hoće li joj tad biti dovoljno blizu očima da prošapuće u njene goreće školjke crvene nezagrljene morem predugo zapaljene ključne kosti iskopana jama raka od vlasi kose svilenih grančica gnezdo za njegovu zaraslu bradu utočište ukusa zemlje perja sa peraja umesto apsurdnih krila jer sloboda nije nebo ni let ni tabani neuprljani obrazi njegovi unutrašnji žuljevi na dlanovima i skrovište ispod nokta do panja poslednje breze izranjavane trepavice neipunjene želje da ostane on stane u njeno sitno telo ali ne ostaje ona ne opstaje postaje pusto pristanište žena mornara koja čeka čeka dok je on još tu čeka da bi se vratio dok nije ni otišao
voli i on nju ali neće se vratiti oženio je more
Dépaysement, francuski; mešavina dezorijentacije i kulturnog šoka, osećaj nemira koji stvara udaljenost od zavičaja. Izraz se koristi i za osećanje kada ste pomalo siti svog okruženja i potrebna vam je promena pejzaža. Doslovno znači biti van zemlje.
***
ostale su samo ruke / Karelu
njegov portet gori kao malina potamnelo srce u belim grudima umesto koncem veze nervima svojim po leđima sudbine njegove drevne ruke traže je u drugoj trećoj ne pronalaze ni u četvrtoj brzini prolaznosti ne može stati na put na crtu uzima blizinu kao poslednju kost zariva do kosti da izvuče čađavost imena na našem jeziku oduvek postojanom blagom njihovo zajedničko porodično stablo udara grom portet je sagoreo vez je završen njene kosti nose crnilo njegovih ugašenih očiju
Karelu, tulu; trag koji ostaje na koži od nošenja nečeg uskog, kao što su farmerke, čarape ili grudnjak.
***
panonska loparka / Ciğerpare
ruka je postala rep morskog konjića druga mu srasta sa njenom dele kost ali ne i krljušt
u algama su izmaštali mahovinu na telu spiralnu kućicu ne puža niti školjke
on je svoj i tuđi brod putujući usidren u krug u spiralu bez odredišta
njegova rebrastost dva kapka žuljala je kao pesak u očima gore no trepavica
htela je dom za dvoje daleko od mora njega kao stenu planinu pustu s jednim mestom za nju
više nije videla olupinu koja tone napuštenu sebe zalepljenu za njegovu ljušturu
odavno oslepala okamenjena odrasla da bi stajala uz njega
Ciğerpare, persijski; deo jetre. Odnosi se na nekoga koga volite koliko i svoje telo. Ljubavnici ili prijatelji mogu jedni druge zvati ciğerparem, što znači moj deo jetre.
***
početak / Koi no yokan
srebrni oreol sviće iz crnog mora bez svetlosti svebojnog sunca mlečnokrili leptir talasa dužinom leteće belozlatne ribe idu vani niz svetlucave obraze i butine klize duguljasti prsti mesečine kao po žicama lire harfe telefona halo halo jel` me čuješ halo efekat leptira nikad zgaženog fena upalog u penušavu kupku lavande i ruzmarina za umirenje umiranje od ugriza šljive modro vrana plavokrila prstenovana vinova loza obavija staru kuću misli o lovu ribolovu na veliku ribu od kristalnih kostiju traže u pogrešnom rukavcu pritoci reke rođene iz zemlje bez kamena u stomaku leteće ribe umesto leptirića nezgaženog iz sredine okoline necelovite celivaju stopama ne gazeći tragove ljuskica onih sa početka koji su stigli do kraja
Koi no yokan (恋の予感), japanski; predosećaj ljubavi, osećaj uzbuđenja koji imate kada prvi put upoznate nekoga i znate da ćete se na kraju zaljubiti i biti više od prijatelja. Ovo je realističnija verzija ljubavi na prvi pogled. Koi no yokan dolazi od 恋(koi) – romantična ljubav, a 予感 (yokan) se otprilike prevodi kao predosećaj ili osećaj.
***
jednom kada ponovo bude drvo / Shouganai
gutao je mamce verujući u sudbinu prvo je bio davno izumrla morska riba
jednom su mu iščupali udicom unutrašnje organe i ostao je na površini
proganjala ju je njegova krljušt večno reflektujući svetlost ona uvek oslepi u snu
dobra karma ga nije izdala ničiji bog žmuri na jedno oko ponovo sklapa njegova dva do sledećeg puta
nije stigla da isprosi dva srebrnjaka na vreme već su ga preveli preko reke napijenog letom
ona ga opet neće zaboraviti tražiće čekati očekivati do sledećeg života ne dočekati
neko drugi ga je izdao u svakom njegovom životu dobra karma ne postoji a ona ga uvek čeka
Shouganai (しょうがない), japanski; japanska filozofija da ako nešto treba da bude i ne može se kontrolisati, zašto onda brinuti o tome? Briga neće sprečiti da se loše stvari dogode; samo će vas lišiti radosti uživanja u dobrim stvarima u životu. Doslovno prevedeno: ne može se pomoći.
***
Vodozemna / Honne
izgledaš kao ubica blizak žrtvi ispod dlanova ti niču burgundi pupoljci
utiskuješ mi ogrlicu sa gravurom reljefa tvoje kože
celim svojim hladnim telom pored tebe prodišem kao žaba
Honne (本音), japanski; privatni stavovi koje nikada ne biste priznali u javnosti.
***
Blunda / po skok do tebe
uvijena kobra kao gnezdo na dnu suda bez poklopca slepa za tvoju trulu frulu
u ušima zvečarke zveckaju zvec-zvec moje narukvice u rastapajućem kazanu
ovu bivšu šarku okićenu žirafa-ogrlica davi guta vruća lavina
trebalo je da budem otrov hteo si biti mrtav
pljunuo si me lekovitu zgrožen i življi od kokoške bez glave
Blunda, švedski; zatvoriti ili pokriti oči da ne bismo videli nešto ili se suočili sa teškom istinom.
***
Hiraeth / očajan čovek
„Ja ne slikam anđele, jer ih ne vidim.“ Gustav Kurbe
portret odmetnika Van Dajk očiju nikada neće nastati
kistovi udavljeni u akvarelu ustaće i izabrati crni akril lepljiv kao zemlja koju napuštaš
u iris me gledaj to nije boja nego nebo voda poplava
kaži koji ton vidiš koju nijansu čuješ pre nego što odeš
fotografsko pamćenje ne pojede dušu gutala sam ginko nisam tražila sliku zato me gledaj još malo
ne vidim dalje od zelenog ponesi moje oko umesto Fatiminog
Hiraeth, velški; slična portugalskoj saudade ili rumunskoj dor, osećaj nostalgije, žaljenja, zajedno sa opštom tugom zbog izgubljenih ili preminulih. Ovo je čežnja za domovinom ili čak romantizovana prošlost, s čežnjom da se ona vrati.
bestelesnost pokrivena naboranim bluzom ostaje pogrešan akrilni trag
na njenom gorućem obrazu i idem dođavola
autoportret podivljale slikarke u nestajanju
cedim crvenu otrovnu kao realgar po reljefu jagodica
prsti klize kao po ledu ne mogu ga probiti niti te izvaditi
ostaješ na papiru sa ožiljcima na licu i vratu pozadine uništene krvlju
ostaješ a ja sam otišla dođavola
Litost, češki. Milan Kundera opisuje ovu skoro neprevodivu reč: agonija nastala iznenadnom spoznajom sopstvene bede.
_____________________________________
TAMARA RADEVIĆ rođena 3. januara 1998. godine u Subotici. Živi i stvara u Novom Sadu. Osvojila nagradu „Srpsko pero“ 2022. pesmom Nekada plava riba sada bela. Godine 2024. objavila prvu zbirku pesama Kroz makovo polje. Iste godine je rukopis Bezgranični prelaz ovenčan književnom nagradom „Novica Tadić“. Deo je družine (trupe) SVI MI, sa kojom izvodi poetski performans Svi mi : Poezija zna u nekoliko gradova u Srbiji (Šabac, Kragujevac, Čačak, Požarevac, Beograd i Lazarevac) i raduje se narednim nastupima! S ljubavlju se bavi fotografijom i slika akrilom.
Rano jutro me dočekuje Grad još delimično spava Redak primerak gradskog petla čini mi se – radi prekovremeno Ja, maljavo neobrijan još uvek u prošlom danu sedim u dvorištu zajedno sa praznom flašom rakije Nema smisla ustajati Nema više, nema dalje Nema zaborava Sve vidim, sve čujem Sve osećam Ne mogu da se napijem Jutarnje sunce je u prikrajku sveta Čak je i za ovo doba previše mirno Sa ulice se čuju samo kopita Zvuk se približavao dok se nije uobličio u ogroman rog Naglo sam stao na noge i ugledao životinju nalik biku Belo krzno, kratke noge, krupno telo rogovi u rasponu omanjeg čoveka i oči u kojima odzvanja tuga Oko vrata je visila kartica na kojoj je pisalo “Ovo je podolka. Ova životinja pati. Traži uginulo tele, a neće ga naći. Luta danima, dok to ne shvati.” Gleda me kao da mi govori Najčudnije je u stvari što ja sve razumem Okreće se i nastavlja dalje potragu I znam da je presuđen neuspeh ali polazim i ja Pruža mi utehu i lažem se da pružam utehu kad smo zajedno tako nerazumni Hodamo ceo dan Obilazimo grad i naselja Zašli smo u sela A svet nam se ne čudi Samo tužno gleda Sve im je jasno Te noći sam spavao Zaspali smo jedno uz drugo i dočekao sam tek jutro Ujutru sam imao šta da vidim Podolka je iznova i iznova uzimala zalet i udarala stablo Tise Neuspeh za neuspehom i tako niz u nedogled Bes bez kraja Sve je tako dok se ne zavrti u glavi Preturila se i pogledala me je Tražila je pomoć a ko će ako ne ja Zavrnuo sam rukave i počeo da udaram Do krvi, do koske do istog rezultata Ležali smo na travi potpuno nesvesni fizičkog bola Odmarali smo tokom noći Ponovo sam mogao da spavam Ujutru smo krenuli dalje obojeni porazom ali sigurni u pobedu Išli smo dublje u šumu Uzbrdo uz sve strmiju strminu Izašli smo na čistinu u susret neviđenom spomeniku Ogromnom biku od crnog granita koji prodire u naš svet iz duboke zemlje Strog, besan, nezasit Širom otvorenih usta proždire sve pred sobom Legla je podolka pred njim a ja sam nesvesno već pao na kolena Mene je oborio grandiozitet Prosta čudnovatost neviđenog Dok je za nju to bilo nešto više Bilo je tu strahopoštovanja Vladala je crkvena atmosfera Osvestio sam se ubrzo i seo sam ispod jednog čempresa da čekam Nevernik kakav jesam nemam koga da molim za pomoć nemam sa kim da pregovaram Mogu samo da se igram igre “Šta bi bilo, kad bi bilo” i samo da gubim Ostavio sam vernika svom bogu Šetao sam kroz šumu Tražio sam boje u ovom svetu Skupljao sam šumsko cveće i upoznavao sam se sa svakim cvetom Tako udružene sam ih stavio podolkinom bogu u usta Znam Neće ga to zadovoljiti ali neka ih nosi Neka vrati koju šaru osuđenim očima Nek vide da neko misli na njih Pod čempresom sam spavao i ujutru zatekao podolku nepomičnu na istom mestu Samo ovog puta otvorenih očiju Trava oko glave je mazila njene obraze Tu je porasla najviše I nismo ništa radili tog dana Sedeli smo u tišini dok uveče nismo krenuli nizbrdo Niz strmu strminu Kroz šumu, pored još veće Tise Kroz sela, naselja i grad Otpratila me je sve do kuće Pogledala me je izmenjenim očima Tako lako se nismo više razumeli Okrenula se i tako je otišao moj sapatnik Shvatila je, prihvatila je Možda je zaboravila A šta ću ja Neću da zaboravim Neću da prebolim Sada je samo malo lakše
***
HRABROST JE U OČIMA
Skup je svečan Plaza slavi i svi su tu Tribine su prazne Puna je arena Samo zvezde sada gledaju kako ljudi gaze po zemlji i krvi Zemlja se natopila Krv se slila i pustila korenje probijajući temelj hraneći živo srce zakopano ispod što kuca u ritmu pasodobla Maestro ima jedno takvo srce ubeđen je Mano de Santijago stidljivi noviljero dok gleda maestrove goste kako hrabro stoje tu kad nema bikova i rogova Piju i smeju se bez straha Pije i Mano pun straha Davi svoje zebnje u vinu Ne gleda nikoga u oči već samo posmatra noge i zemlju koja poskakuje Bliži mu se prva borba i svi to znaju Svi pogledi su uprti u njega Svaki čovek je pikador Svaki pogled je koplje Osećaju nesigurnost Koriste priliku i nemilosrdno ga probadaju Samo subalternose može da pogleda U njihovim očima pronalazi razumevanje ali ne i utehu Vuče ga nešto te večeri Tog dečaka jakih crta lica nežnog osmeha i nemirnih zenica On tone i luta pogledom Tama ga guta Opkoljen je Sve dok se iz dubokog crnila nije probio zlatni sunčev zrak Maestro ga budi iz hipnoze straha Nema više gostiju niti subalternosa Samo njih dvojica sede za stolom Ne mora ništa da objašnjava maestru Sve on zna Maestro drži čašu vina i prosipa sve po zemlji Vino ili krv Moglo bi biti bilo šta Krv ljudska ili životinjska Mano, šta posmatraš kod bika tokom borbe Pokrete glave, kolena, kopita, rogove Ne Gledaš samo oči i ne sklanjaš pogled Hrabrost je u očima Sve ostalo su refleksi Muletu pokreće vetar Crveno vijori pored tebe i zadah smrti te zaobilazi Izbegavajući savladavaš smrt Tim plesom pobeđuješ i spremaš mač Uzimaš kosu u ruke i postaješ ono čega se plašiš Nakon toga više nikada nećeš skrenuti pogled Nakon toga si matador
***
POD ORAHOM
Pod orahom je svet sada drugačiji Hlad više nikoga ne hladi Senka lišća pleše samo za sebe U selo se više ne ide Ide se na groblje Baba i deda više ne dočekuju na kapiji Sa kapije se samo vide rastinje, pukotine rupa na krovu garaže Toliko toga se dešavalo pod orahom toliko koraka je odzvanjalo tuda Svi su prošli i ja ne mogu sada da pričam o njima Mogu samo da stojim na kapiji i da gledam taj orah na ničijoj zemlji On će da stoji i da raste kada sve ostalo oko njega bude palo i kada bude postalo ono što je bilo na početku Zemlja bez igde ičega Zemlja bez igde ikoga
__________________________________
NIKOLA RADOSAVLJEVIĆ, 30, rodom iz Smederevske Palanke. Master germanista i nastavnik nemačkog jezika u Aranđelovcu. Dobitnik nagrade Timočka lira 2024. godine za najboljeg mladog pesnika, kao i nekoliko drugih nagrada. Objavljeni su radovi, priče i pesme, u raznim zbornicima. Ističu se pesme u zbornicima kao što su Rukopisi 46 i 47, Šraf, Glubočica između obala, Pesničke rukoveti, kao i priče u zbornicima Književnih vertikala, Art grupe Akt, izdavačke kuće Alma.
čovjek-časopis 