PRIČA STRAHINJE MLAĐENOVIĆA (iz rukopisne zbirke “SEDAM SLOMLJENIH PRIČA”)

HORDER

U mojim očima nema dana. Police su

odveć visoke i moje godine ih ne dostižu.

Milje prašine i sna opkoljavaju kulu.

Horhe Luis Borhes, Čuvar knjiga

Ljudi u mom životu, čak i oni najbliži (posebno oni najbliži), tvrde da sam horder. Ne želim da kažem kako ta tvrdnja nije tačna ‒ zato što jeste ‒ ali moram da napomenem da svi ti ljudi, bez izuzetka, tu reč izgovaraju kao da je u pitanju najprljavija među psovkama. Kada je njihove usne oblikuju, mogu da je zamislim, nabreklu i sluzavu, kako gamiže kroz prljavštinu koju njihovi umovi zamišljaju nataloženu u mojoj sobi. Provlači se kroz sve te beskorisne stvari koje sam za života sakupio, krećući se nizom vijugavih tunela u stoletnoj prašini, tunela koji se i dalje šire, i dalje granaju, metastaziraju u umovima koji vape za redom i poretkom. Svakako da u pitanju nije savršeno čista reč ‒ ona nagoveštava prisustvo, jedan koloplet egzistencije, koja, sama po sebi, nema ništa sa čistoćom. Iako su je, uz obavezna kolutanja očiju i coktanja jezikom, neraskidivo vezali za mene kao neku vrstu stigme, meni je ova reč i dalje draga, možda još i više zbog čitave te slike koja me podseća na ljigavce u drečavim bojama koje sam kao dete nosio po džepovima.

Moram se složiti da je Horder više nego podesan naziv za horor film koji obećava veću dozu krvoprolića i odvratnosti, zamrljanih setova i sveopšteg nereda. I zaista, za mene ta reč ima auru B-horor filmova uz koje sam odrastao. Primetio sam da zapravo postoji noviji film sa takvim nazivom, te želim da napomenem da taj, iako ga nisam pogledao, nema nikakve veze sa ovom mojom predstavom. Ja pre svega mislim na filmove iz sedamdesetih i osamdesetih, te krcate setove ispunjene životom, obojene tako čestom kombinacijom zelene, crvene i plave svetlosti. Na sva ta creva i krv bez trunke kompjuterske animacije, koja izgledaju kao da im je mesto u prodavnici slatkiša. Gde je svaki kadar ispunjen raznoraznim tričarijama, đubretom, reklo bi se, koje je svako od tinejdžera nakon gledanja filma neizostavno želeo da poseduje. Sve te stvari su mnogo više od ikonografije ‒ bombonice koje likovi jedu, specifičan nož koji ubica koristi, štikla umrljana krvlju (koju bismo odmah polizali) ‒ sve su to tragovi života. I ta svetla! Toliko magična, upravo zato što nemaju uporište u realnosti, nikakav racionalni izvor, i naizgled nikakvu svrhu. Ona su tu da oboje kapljice znoja na koži dok se nož zariva duboko. Time posledica ubistva nije samo još jedan leš, već taj nož probija opnu jednog magičnog sveta i iz rane potiče duga. Slično je to onoj radosti nakon razbijanja pinjate, trenutak kada shvatimo koliko se stvari može kriti u jednom čoveku, koliko prekrasnih sitnica.

Pretpostavljam da je taj celokupan osećaj bio presudan u formiranju moje odluke da postanem reditelj. Kada gledam unazad, to je pre svega bila težnja da hodam takvim setovima, da gledam kako se pune svim tim dokazima života, da upijam sva ta svetla. Ali vremena su se promenila, filmovi su postali hladni i bezizražajni, svaki drugi izgleda kao da sve posmatramo kroz neki plavičasti, hladni abažur. Setovi su prazni, sve na platnu polako postaje kompjuterski generisana slika. Čak i glumci izgledaju kao da je sav taj život odavno isceđen iz njih. Čitam sve te hvalospeve o realističnoj glumi, ali, pravo da vam kažem, dok ih gledam tako smrknute, drvene i bezizražajne ‒ ja im ništa ne verujem. Većina moderne kinematografije izgleda mi poput mrtvorođenčadi sa kojom, iz nekog neshvatljivog razloga, autori ponosno paradiraju okolo.

Srećom, moji dani na akademiji su bili neorganizovani i prljavi kako čovek samo poželeti može! Svaki film se radio po principu „štap i kanap”, kompjuterski generisana slika nedostupna zajedno sa bilo kakvim budžetom. Ljudi neuki, ali voljni, glumci bez tehnike, ali prepuni emocija koje samo čekaju da izbiju na površinu. Perike od kojih koža vrata svrbi i crveni, jeftina šminka koja se topi pod pretoplim izanđalim reflektorima, predugački kablovi za koje svi bez izuzetka zapinju. Scenografija koja se pozajmljuje od prijatelja i rođaka, izvlači iz podruma, a neretko i dovlači sa otpada. Nikada se nisam osećao više živim nego na tim setovima i nikada nisam bio bliže spoznaji smrti nego kada padne poslednja klapa. Nijednu reč nisam izgovorio sa više bola i tuge od tog oštrog „rez!” koje se zasecalo u moju utrobu poput šila za led jer sam znao da je to naredba (moja, što je bolelo još više) da se svetovi sruše. Dok sam posmatrao te ljude oko sebe kako automatski počinju da gase reflektore, motaju kablove, trpaju đubre u velike plastične kese, svaki put su mi kroz glavu prolazili Štulićevi stihovi:

mnogo ih je i strašno galame

obično razbiju sva ogledala na koja naiđu

da ne ostane ni pomen na ljepotu

Znao sam već tada da ovakvo razmišljanje nikako nije fer. Svi ti ljudi, pogotovo tehnička ekipa koja je po pravilu bila starija (upisivali su akademiju uglavnom radi diplome koja donosi veću platu na televizijama) imali su pregršt svakodnevnih obaveza uprkos kojim su i dalje velikodušno poklanjali vreme realizaciji mojih ideja. Isto tako sam svestan, danas možda više nego tada, kako taj moj osećaj nije imao ništa zajedničko sa tim proročkim stihovima o raspadu jedne države. Ali ipak, moj svet se u tim trenucima raspadao. Možda sam ja krivo srastao sa ostatkom sveta a svi ti ljudi, ne znajući šta čine, sa svakim raspremanjem oduzimali su mi poslednje utočište. Ako ovo čitate, vi koji ste uz mene i vi koji ćete tek doći, prijatelji moji, Graditelji, pustite me da položim glavu na ruševine, da zaspim na setu, da mi snove oboje reflektori i probudite me celuloidnim poljupcem. Ukoliko osetite da nema potrebe (osećaj ne vara i ne dopustite razumu da vas razuveri), nemojte me ni buditi.

Uprkos ovakvom fatalističkom pogledu na stvari, skoro svaki deo tih setova uspeo sam da zadržim, da sačuvam. Gomilao sam ih gde stignem. Pokušavao sam da ih grupišem, ali sam se u isto vreme trudio da nijedna stvar ne pronađe svoje pravo mesto. Bilo bi to nešto poput opraštanja, poput spomenika tvrdog i hladnog na dodir. Ovako, to moje izbegavanje da odredim mesto svim tim stvarima im daje slobodu da lutaju, poput utvara koje me okružuju dok spavam, daju mi snage da još uvek sanjam snove koji odlažu, ako ne smrt, onda zaborav.

Kako to obično biva kada dete ispoljava neke nepoželjne karakterne crte, roditelji se brže-bolje upuste u razglabanje na koga se ono metnulo. U slučaju mog horderstva, presuda je bila brza i neumoljiva ‒ krivac je baka. Čini mi se da ta žena nikada u životu ništa nije bacila. Ona je više čuvala nego sakupljala, mada se i ja više osećam kao čuvar nego kao sakupljač. Mislim da je u osnovi isto. Prisvojimo neku stvar zato što nas gane, zato što se identifikujemo sa njom, što znači da je ona na neki način već naša. Ali uvek se neumitno postavi pitanje ‒ zašto je čuvamo? Moram da priznam, to pitanje beskorisnosti, iako su ga uglavnom potezali glasnogovornici reda u mom okruženju, dugo je mučilo i mene. Sećam se, kao mali sam se često pitao zbog čega baka tako uporno čuva sve te stvari, prevashodno veliki broj porcelanskih figurica koje su se godinama lomile kako su se njene ruke izrazitije tresle. Prilično je banalno to izgledalo, posebno za vreme njenih „velikih prolećnih spremanja”. Toliko je vremena bilo potrebno da se sve te figurice premeste sa polica kako bi se uklonila prašina ‒ prekrivale su svaku fotelju, svaki kauč, pa i delove poda tako da se nigde nije moglo sesti ‒ i skoro uvek bi u procesu barem jedna bila razbijena i njene krhotine bez razmišljanja vraćene na mesto koje kao da im, prema nekom tajnom zakonu, pripada. Dugo sam razmišljao o tim figuricama da bi mi na kraju odgovor pružile igračke za koje sam mislio, naivno, da pripadaju isključivo meni.

Sećam se velikog broja igračkica iz kinder jaja koje su bile poređane na komodi pored starog televizora. Čitava vojska nilskih konja, kornjača, kokoški, krokodila, lavova… Lavovi su bili neki izviđači, to se sećam, nilski konji su, čini mi se, bili u šoubiznisu, za kokoške i kornjače se više ni ne sećam a imam osećaj da je bilo i drugih koje sam zaboravio. I dalje ponekad kupim kinder jaje u potrazi za prošlošću, grozničavo ga odmotavam sa nadom da ću u središtu ugledati poznato lice. Uvek me iz tog plastičnog žutog oklopa pogleda besmisao, samo igračkica, ali i dalje to radim. Kada napustimo potragu, lice koje sanjamo krivi se u grimasi i počinje da nas pohodi u košmarima. Kinder jaja koja unapred reklamiraju šta se u njima nalazi čine me veoma tužnim. Kada ubijemo sve tajne na ovom svetu, šta ćemo onda?

Naime, u tim igračkicama iz kinder jaja u bakinom stanu sam možda po prvi put primetio nešto tajnovito. Igrao sam se njima bez prestanka, i baka je zahtevala da ih uvek lepo poređam nazad na policu. Iako sam to (pomalo bezvoljno, priznajem) radio, ubrzo sam shvatio da ih ona ređa ponovo kada ja odem kući. To saznanje me je prvo malo naljutilo (zašto ih ja ređam ako će ona posle da ih pomera?), ali me je ubrzo zaintrigiralo i rasplamsalo moju dečju maštu. Šta ako baka zna nešto što ja ne znam? Šta ako svaka od tih figurica zaista ima svoje mesto na toj komodi, ako je u pitanju neki tajni kod, neka vrsta komunikacije sa jednim drugim svetom, zasigurno čarobnim, iako potiče iz kinder jaja? Premda je moje uzbuđenje naraslo van svih proporcija, nikada je nisam pitao o čemu se radi, verovatno sam već tada naslutio da tajnu treba ostaviti da sazri, ne uznemiravati je dok nije spremna da se sama ukaže.

Naravno, posle sam imao dosta prilika da posumnjam u postojanje bilo kakve tajne komunikacije u bakinom ređanju igračaka. Kako su godine prolazile, sve sam više sumnjao. U nekoliko situacija pomislio sam i kako je jadna baka skrenula. Vikendica koju smo imali u Kamenici, velika dvospratna kuća sa dvorištem i voćnjakom, u sebi je krila izobilje igračaka koje su se protezale sigurno nekoliko generacija unazad. Baka ih je održavala sa jednakom predanošću kao što je održavala porcelanske figurice u njenom stanu u gradu. Bio je tu veliki broj starih lutaka koje su, nagrižene vremenom i vlagom, izgledale poprilično jezivo. Ali mnogo jeziviji bio je sam raspored nekih igračaka.

Sećam se jedne večeri kada sam pio sa prijateljem u dvorištu ispred kuće. Baka je uvek nešto novo pokušavala da zasadi, i ograđeni deo zemlje bio je ispunjen zabijenim granama drveća na koje su se mladice oslanjale. Na vrh jedne od tih grana bila je nabijena gumena glava crvenog Teletabisa. Još uvek se jasno sećam te igračke, imala je gumeno telo u jednom komadu gde se samo glava mogla odvojiti tako što se izvuče uz jedno glasno pop! Ne znam čija je to bila igračka, sumnjam da je bila moja. Ne pokušavam da se izvučem, već znam da sam u životu samo jednom pogledao epizodu Teletabisa i da me je istraumirala više od bilo kog horor filma kasnije. U svakom slučaju, ja sam se na tu glavu prilično navikao, ali je prijatelju, što smo više pili, izgledala sve jezivije. Konačno smo dostigli taj nivo alkohola u krvi kada je glava Teletabisa nabijena na kolac reinkarnacija sotone lično. Svukli smo glavu sa grane i pokušali da je zapalimo. Pokazalo se da to veoma dugo traje i izuzetno smrdi, tako da smo je na kraju šutirali po dvorištu sve dok nismo shvatili da još uvek ima alkohola koji treba popiti do jutra.

Baka je sutradan pronašla glavu na podu ispred vrata, izgaženu i skoro u potpunosti crnu od plamena. Pokušala je da je opere i očisti, prilično bezuspešno. Zatim ju je vratila na njeno mesto. Nije pričala sa mnom ceo dan. Iako je kroz moj tinejdžerski um kružila rečenica „Pa to je samo jebena glava Teletabisa”, u mom dečjem srcu se tada začela mešavina vere i strahopoštovanja koja će dugo godina ležati usnula i u smrti se probuditi.

Godine su prolazile, u međuvremenu sam doneo verovatno najgluplju odluku u svom životu, da prestanem da se igram, igračkice iz kinder jaja polako su nestale, zagubile se. Pomislio sam da je sve to bilo deo igre koju je baka igrala sa svojim unukom. Na glavu Teletabisa sam zaboravio, kao i na mnoge druge bitne stvari. Jedini preživeli iz kolekcije kinder jaja bio je nilski konj, plave kože, obučen u neki krem mantil. Bio je u pozi malo pognutoj, kao da traži pogledom nešto što mu je ispalo na pod. Sa njim u paru stojala je plastična lutka malog dečaka, nekih sedam centimetara viša. Ono što je u čitavoj priči bilo zabrinjavajuće jeste da je dečak bio potpuno nag (odelce se verovatno vremenom izgubilo) i odmah iza nilskog konja, prednjim delom (pišom) oslonjem o njegovu malko nagnutu figuru. Sa godinama sam zaboravio na oprez sa kojim treba pristupiti tajni, te sam otvoreno pitao baku šta predstavljaju te figurice. Pogledala je prema dvojcu u toj prilično skarednoj pozi koji se nalazio na drugoj komodi, odmah do vrata sobe, i bez ustezanja rekla da su to Kurta i Murta. Pre nego što sam uspeo da pronađem adekvatnu reakciju na činjenicu da se goli dečak zove Kurta (mada je moglo da bude i obrnuto ali poza je u mojoj glavi već tako rasporedila imena), baka je nastavila rekavši da oni čuvaju stan. Zatim se ispravila ‒ ne, oni čuvaju nju, pored njih niko ne može da uđe u stan i da joj naudi. Tada sam to sebi objasnio kao način na koji se baka nosi sa svojim iracionalnim strahom da će neki lopov ući kroz terasu na drugom spratu. („Ne bojim se ja da će mi nešto ukrasti, ovde nema šta da se ukrade”, govorila je, „nego se bojim da će me tući kada ne nađu pare, a ja ne mogu da podnesem bol”.)

Baki je voda došla do pluća po drugi put. Podmuklo i neprimetno, poput podzemnih voda koje nabujaju i odaju se smradom svojim tek blizu površine. Ipak, i ovaj put bi najgore bilo odloženo, bila je već u kolima hitne pomoći za kamenički institut gde su i prošli put uspeli da joj ispumpaju vodu iz organizma. Ali taj strah od bola, koji je kod nje imao čvrstu vezu sa bolnicama, narastao je u njoj tokom te vožnje i rezultirao šlogom. Voda je odstranjena, baka je vraćena kući, ali počela je da luta, da se gubi, često nesvesna svog okruženja, ponekad čak nesposobna da prepozna moje ili lice moga oca. U jednoj od takvih situacija, kada me je uplašeno posmatrala kao stranca (možda kao lopova koji se konačno uvukao kroz terasu na drugom spratu), skrenuo sam pogled i video ‒ Kurta je nestao. Ostao je samo nilski konj Murta, pognut, isuviše zauzet traganjem za nečim što je odavno izgubio da bi bio u stanju bilo koga da zaštiti. Izbezumljen, dao sam se u potragu. Pronašao sam ga duboko u jednom od ormara, zatvorenog u kutiju sa koncima, iglama i dugmadima. Vratio sam ga na mesto i tandem Kurta-Murta opet je bio kompletan. Baka me je pogledala, prepoznala, i pitala da li je vreme za lekove ili za ručak.

Od tada sam svaku posetu započinjao tako što bih proverio da li su Kurta i Murta na svojim položajima. Kurta je jednog dana nestao po drugi put. Ceo sam stan prevrnuo i nigde nisam uspeo da ga pronađem. Baka je umrla nekoliko dana kasnije.

Nikada nisam prestao da se pitam, misleći o toj kutiji u kojoj je bio zatvoren prvi put, da li ga se baka svesno otarasila? Da li čuvar može da postane zatvorenik, osuđen da tavori u svetu u kojem više ne želi da obitava?

Jedno vreme bakin stan je stajao netaknut, zahvaljujući verovanju da je duša pokojnice prisutna još četrdeset dana nakon smrti i da ne treba ništa dirati kako bi mogla da se orijentiše pre nego što pređe u drugi svet. Ja nisam siguran da li verujem u to ili ne, ali sam bio zahvalan tom verovanju koje je odlagalo suočavanje sa svim tim stvarima, posebno sa tim mnoštvom slomljenih porcelanskih figurica. Znao sam da će biti veoma teško ubediti roditelje da ih sve zadržimo, pogotovo sa mojom dijagnozom hordera. Ali furiozni tempo modernog života jači je od verovanja koje je staro, umorno, i istrošeno ‒ nije bilo novca za plaćanje računa za još jedan stan, trebalo ga je izdati što pre, a kako bi se izdao prvo ga je trebalo isprazniti i renovirati. Ušli smo u stan pre isteka tih četrdeset dana.

Napravio sam pogodno tle da predstavim gubitak svih tih stvari kao neku vrstu kletve koja se rodila iz nepoštovanja običaja, ali istina je da nisam ni prstom mrdnuo da sprečim taj gubitak, da sam zanemario svoju dužnost čuvara. U periodu bakine smrti izgubio sam još jednu ženu u svom životu. Nije da sam izbegavao da pričam o tome, stvar sa slomljenim pričama je jednostavno takva ‒ treba se oprezno kretati ka njihovom središtu duž razgranatih pukotina, kako tlo pod našim nogama ne bi popustilo pre nego što uspemo da ih ispričamo.

***

Stojim u veoma uskom i prilično kratkom hodniku. Suprotno užasavajućem osećaju koji većina ljudi u ova moderna vremena deli, praznina nije beskonačna. Ona nije kao, na primer, vasiona ili poljubac devojke zlatnog srca. Ona je beskonačan lavirint skučenih kutaka unutar ljudi, kutaka koji se šire i duže, vijugaju, ali nikada zaista ne rastu, skraćujući putovanje, produžavajući agoniju, skrivajući izlaz. Finalno ishodište gde duša ispušta ropac.

U hodniku se nalazi dvoje vrata (barem toliko vidim u ovom trenutku), po jedna sa svake strane. Zatvaraju se toliko hitro, da uspevam da uhvatim samo senku njihovih gestova izlaska. Jedna me napušta zato što je prestala da me voli, druga umire zato što ne može doveka da živi uz mene. Ne znam na koju stranu da krenem, vreme umire. Vrata sa obe strane se zatvaraju uz tresak, podom pod mojim nogama šire se pukotine kao nepreglednim ledom (potpuna tama u kojoj ostajem stvara iluziju beskonačnosti dok je duša stešnjena u kavezu), ne smem ni korak da načinim kako ne bih propao.

Napregnutih čula, umrtvljenog tela, osetim u ne-vazduhu miris spaljene gume. U tami se čuje glasno pop!, zatim tiše, ali uporno, približavanje. Pop, pop, pop. Glavu crvenog Teletabisa počinjem da raspoznajem u mraku. Nisu mi se oči navikle, ona sija nekim fluorescentnim sjajem, kao da je bila u kontaktu sa nekom toksičnom supstancom (setim se da smo prijatelj i ja takođe pišali po njoj one večeri). Skakuće ka meni, u sve kraćim lukovima, pukotine se šire pod mojim nogama. Glava se na kraju zaustavi, uperi oči u moje, perifernim vidom opazim kako se bezglavo truplo polako gega za njom.

„Čime ovo pišeš?”, pita glava.

Znam na šta misli, ali bojim se da progovorim. Bojim se da će odjek mojih reči u ovom hodniku samo dodatno proširiti pukotine, mada osećam kako se tlo trese pod sporim, tromim i teškim koracima bezglavog trupla. Pomislim kako će tačni odgovori možda zaustaviti truplo, kao što je lukavošću moguće zaustaviti aktivirane zamke u grobnicama drevnih Faraona, te odlučujem da pustim glas.

„Hemijskom koju sam pronašao u bakinom stanu.”

„I radi nakon svih tih godina?”

„Zamenio sam uložak.”

„Veoma si snalažljiv.”

Počinjem da mislim kako me ova spaljena, izgažena, popišana glava zajebava. Ali truplo je sve bliže, tako da dajem odgovor i na sledeće pitanje, pre nego što je postavljeno.

„Pišem sve u jedan od starih rokovnika iz banke u kojoj je radila.”

„Lepo, bogami.”, glava nastavlja da provocira, „Koliko puta do sada si to pokušao? Pažjiv odabir sveske, pažljiv odabir olovke. Ha, ha, ha, odabir. Kao lešinar koji otkida deo mrtvog tkiva. Knjiški moljac koji je uobrazio da je nekromanser. Uh, izvinjavam se. Ti preferiraš izraz graditelj, sve sa velikim G, ukoliko ne grešim? Prijatelji moji, Graditelji. Ha, ha, ha. Vi koji ćete tek doći. Ha, ha, ha.”

Prvi impuls koji sam dobio bio je da šutnem tu glavudžu, da je ponovo spalim makar me dim i smrad ugušili, da se, na kraju krajeva, ponovo po njoj ispišam. Jer, da, ja sebe smatram Graditeljem. Smatram da je bitno tle na kojem se posadi priča, da je bitan alat za njeno uzgajanje. Nisu to ukrasi. A ta glavudža sada sve to ismeva.

„I, koliko njih si uspeo da uzgojiš? Ne znam, možda to stvarno funkcioniše. Možda si i mene vratio iz mrtvih. A možda je sve ovo jedna potpuna fantazija? Nisu li to sve knjige koje si tako pohlepno nagomilao u sobi? Nije li to bio početak tvog horderstva? Nisi li se u knjige zatvarao, bežao, skrivao od života? Ah, da, zaboravih ‒ ti se ne slažeš sa tvrdnjom da utočišta, koja tako uporno tražiš, nužno vode ka izolaciji i životu usamljenika. Ali zar sada nisi sam? Zar te nije napustila? Nisu li te obe napustile? Ali ti se i dalje ne slažeš da je umetnost eskapistička. Spreman si da priznaš da ona to može da bude i da danas, nažalost jelte, ona u najvećoj meri to i jeste, ali ostaješ kod toga da je to i dalje stvar percepcije pojedinca. Dugo ti je trebalo, možda taman dovoljno da te obe napuste, ali ti si na kraju shvatio da literatura ne mora biti beg, da je, štaviše, mnogo efikasnija kao putokaz kroz život. Zato si počeo da dovlačiš što više knjiga, čekajući da ti pokažu, da ti šapnu, kuda, za ime božje, kuda da kreneš! Ha, ha, ha! I tako si sve te stvari drage bake, koje si se zakleo da ćeš sačuvati, bez razmišljanja bacao kako bi se što pre vratio tim knjigama. Bacao si ih sa olakšanjem, kao da se oslobađaš užasnog tereta, kao da je njihova težina krivac za to uporno krckanje, grananje pukotina i neminovno propadanje. Naravno, porcelanske figurice se nisi usuđivao da diraš, njih je tatica na kraju pobacao kada je video da ih u potpunosti zanemaruješ. Budalica, nije uvideo da ih se plašiš, ti svoje emocije tako dobro kriješ, i sada je krv na taticinim rukama! Ha, ha, ha! Pizdice manipulatorska! I šta se desilo kada si na kraju osmotrio ogoljen stan? Shvatio si da je i jedno od poslednjih utočišta otišlo dođavola. Reklo je ʽpa-paʼ! Ne, u stvari, ti si viknuo ʽrezʼ! Ha, ha, ha! Jel’ i dalje osećaš šilo za led u trbuščiću, kako rovari po stomačiću? Svi normalni će reći nož, ali ti si u tvojoj priči ʽuzgojioʼ šilo za led, da ne kažemo da si ga preuzeo iz dragih slešera iz sedamdesetih i osamdesetih, tih setova ispunjenih životom! Da li si osetio radost kada se bakica raspala kao pinjata, da li je istekla duga, da li su na pod popadale sve te prekrasne sitnice? Oh, pa koliko sam glupa! Naravno da jesu, i sada ćeš ti da ih posadiš u priču, da ih uzgojiš, da bakicu vratiš u život! Dame i gospodo, knjiški moljac sa gradilišta, Viktor Frankenštajn! I sve te knjige kojima si zatrpao sobu pomoći će ti, uputiće te, klasici književnosti će oživeti, uzeti te za ručicu i povesti u pravom smeru! Samo prvo moraš da poradiš na organizaciji, davno si počeo da ih slažeš po podu u nedostatku prostora, od njih ne mogu više ni vrata da se zatvore, kroz sobu maltene ne može ni da se prolazi, sve to previše liči na zatvor, na svinjac, kako bi rekli tvoji roditelji, koji su te na kraju naterali da kupiš police. I zaista, eno ih, mesecima stoje neotpakovane, skupljaju prašinu u predsoblju, sve je spremno, jedino ti nisi! Šta te sprečava da ih montiraš? Ne brini, svi znaju da ti nisi zaista graditelj, barem ne onakav kakvog mogu sresti na gradilištu, tatica će i to uraditi za tebe. Montiraće ih njegovim krvavim ručicama, isečenim krhotinama zauvek izgubljenih porcelanskih figurica! Ha, ha, ha! Ali i dalje, nešto te sprečava. Šta to? Gukni, golube! I sam znaš da ne treba postaviti citat na početku priče, sputiti ga na to plodno tle, ako taj citat do njenog kraja neće opaliti! Ha, ha, ha!”

Tako je govorila Glavudža. Sva se naduvala i ugrabila to veliko „G”. Brbljala kao navijena, sve dok nisam iz vida izgubio bezglavo truplo. Kasno sam to shvatio. Već sam u tom kalupu crvene gume. Glavudža se osmehne i skoči ka mom licu. Čuje se glasno pop! Obložen gumom, gušim se. Smrdi na sve što je izgubljeno.

***

Dok sedim za stolom u svojoj sobi i ovo pišem, iza mojih leđa nalazi se prepreka na koju je Glavudža aludirala. U pitanju je ormar. To je razlog zašto još uvek nismo montirali police. Naime, taj ormar je toliko star i trošan, da ga je nemoguće pomeriti ‒ odmah bi se raspao. To ne bi bio problem da se nalazi do zida, tada bismo znali gde tačno montirati police da sve to „lepo uklopimo” (reči, ujedno i zahtev mojih roditelja, predanih čuvara reda i poretka u ovom stanu, možda i čitavom univerzumu). Problem je što se taj ormar nalazi skoro u centru sobe. Jedino rešenje je da ga rastavimo, to jest u stanju u kakvom je, da ga izlomimo, izbacimo, kupimo drugi i tek onda sve to lepo uklopimo.

Iako znam da je prisutan u sobi od mog rođenja, ne znam odgovor na pitanje kako se stvorio tu gde jeste, to jest skoro u samom centru sobe. Ne mogu da objasnim, ali osećam da se on jeste tu upravo stvorio, iznikao iz trošnog parketa poput kule Vavilonske. Uzdizao se, fioku po fioku, pregradu po pregradu, kako sam ga punio stvarima koje sam od nje dobio, od nje ukrao, sa njom sakupio. Napustila me je, ali ja nisam napustio mesto na kojem smo se voleli. Naši jezici postali su nerazumljivi jedno drugom, ali Vavilon nije pao. Zbog toga bi svaki pokušaj pomeranja rezultirao rušenjem. Zbog toga je čin razaranja kule nedopustiv. Ipak, nešto se mora desiti. Približava se jubilej, puna godina otkako je otišla, a jubileji su po prirodi stvari vreme nekakvog prevrata, kada novo svrgava staro, najčešće sunovrata. Zanimljivo je to, ova zbirka počinje takvim individualnim jubilejem, a završava se jednim opštim, kao da se pukotine granaju našim životima od jednog jubileja do drugog, kada tle konačno puca pod našim nogama.

Naravno, zagovornici reda odbacuju poslednji pasus kao najobičniju, zamarajuću tiradu. Ako mi je toliko stalo do svog tog beskorisnog đubreta (čija je, po njima, jedina sentimentalna vrednost da me svaki pogled na te stvari ispunjava bolom), mogu ih jednostavno izvaditi, baciti ormar, zatim ih lepo posložiti u novi. Ali metodično poslagane na nepoznatom terenu, jalovom tlu, postale bi beživotne poput kosturnice, suve kao smrt. Ovako, posejane unutra ko zna kada, nedirnute svo ovo vreme, one, verujem, još uvek mogu da izniknu, procvetaju, sačuvaju naš svet od propadanja i zaborava. Jer ja znam da Glavudža nije bila u pravu.

Bio sam zaljubljen u jednu devojku iz razreda skoro čitavu srednju školu. Od svih stvari koje bi u takvoj situaciji mogao da priželjkuje jedan pubertetlija (pogotovo zakasneli, kao što sam ja bio), ja sam najviše priželjkivao da mi nešto pokloni. Ništa veliko, čak ni ne kao poklon, više kao neki beznačajan gest da mi na dlan položi bilo kakvu sitnicu koju bih mogao da čuvam. Tada mi taj moj poriv nije bio sasvim jasan, ali danas ga savršeno shvatam ‒ iz takve jedne sitnice, prekrasne sitnice, mogao bi izrasti čitav jedan svet, večan i neuništiv.

Kažem da danas savršeno shvatam, ali sam za odgovorom posegao još dalje, u period osnovne škole. Razum je nemoćan pred osećajima i emocijama, te se u traženju odgovora uvek treba kretati ka detinjstvu. Naime, na samom početku osnovne škole, kada još nije započeo u potpunosti jalov proces memorisanja svih mogućih vrsta nepotrebnih informacija, na jednom času pravili smo životinje od žireva. Oni su obično bili truplo i glava (kod maštovitije dece i mnogo toga drugog), dok smo čačkalice zabadali kao ruke, noge, i vratove koji ih povezuju. Ja sam napravio žirafu. Sa ove distance, kada razmislim, možda mi je bila potrebna životinja sa najdužim vratom koja će moći da sagleda tu kulu koje se sada uzdiže preda mnom. Učiteljica nam je rekla da ponesemo životinje kući i da pazimo na njih, da vodimo računa da ne budu gladne. Znam da je cilj tog zadatka bio da se razvija dečja mašta, ali ja sam svaki dan savesno pred svojom žirafom ostavljao jednu otpakovanu bombonu od jagode. Svaki put kada bih se vratio da proverim, bombone više ne bi bilo. Moja žirafa je bila živa. Ne sećam se tačno kada je otišla, ali siguran sam da se osamostalila i odlučila da se pridruži ostalim životinjama od žireva u njihovom svetu, koji smo mi, deca, podigli, izgradili.

Taman pre nego što je trebalo da počne renoviranje bakinog stana, shvatili smo da smo potpuno zaboravili da ispraznimo unutrašnjost ormara. Ono što me je dočekalo tamo u potpunosti me je zaprepastilo. Od kako znam za sebe, baka je uvek nosila iscepane trenerke, rupičaste džempere, patike odvaljenog đona. Ništa nije bacala, uporno je krpila, rupu za rupom. S obzirom da je veliki deo penzije izdvajala za moj džeparac i konstantno štedela kako bi mi davala i mimo „ugovorene” sume, bio sam uveren da štedi na sebi i zato ne kupuje novu garderobu. To je donekle i bila istina, ali moje uverenje da nema šta da nosi bilo je u potpunosti pogrešno. Ti ormari bili su prepuni garderobe, skupocene i skoro u potpunosti neiznošene. Suknje, bluze, kaputi, bunde ‒ sve to je godinama stajalo zatvoreno, pažljivo čuvano od zuba vremena pomoću kesica lavande po džepovima. Zahvaljujući šetnjama mojim detinjstvom, nisam morao ni da se zapitam zašto je sve to pažljivo čuvala a da nijedanput nije obukla ‒ osetio sam da je ona kroz sve te stvari i dalje tu, da je njen svet mladosti pustio korenje svugde po ovom stanu, da je jednako učauren u toj odeći kao i u krhotinama porcelanskih figurica, i da može da nastavi sa postojanjem iako je ona otišla. U tom trenutku mi je sve postalo jasno, sve što sam godinama sakupljao dobilo je smisao, posebno unutrašnjost ormara Vavilonskog. Ti i ja, ljubavi, mi delimo jedan svet, on je samo naš, iz nas je izrastao poput tog Vavilona u centru moje sobe, i ja ga neću napustiti dok se ne uverim da može da opstane i kada oboje odemo svojim putem. Dok se ne uverim da će nastaviti da živi, da će biti utočište, ali ne za mene, ni za tebe, ljubavi, nego za sve putnike namernike željne pejzaža ljubavi, za oči koje ove reči čitaju, za usne koje ove reči odsutno mrmljaju, za uši koje ove reči slušaju. Oni koji ga budu pohodili održavaće ga živim, narastaće kroz njih u večnost, kroz generacije se kretati ka besmrtnosti.

Dugo sam razmišljao šta da radim sa bakinom mladosti, nikako nisam mogao svu tu odeću da prenesem u naš stan, ormari su nam već prepuni, a u podrumu će sve to neizostavno propasti. Setio sam se žene koja radi kao kostimograf u pozorištu, pozvao je i zamolio da uzme te stvari u fundus. Ponadao sam se kako bi glumci, koristeći ih kao kostime, mogli taj svet održavati živim. Odmah sam shvatio koliko sam se zajebao. Da bi jedan svet opstao, potrebno je nad njim zaista plakati.

Okrenuo sam Glavudžu i ugledao majku kako oprezno sklanja bombonu od jagode ispred moje žirafe. Oči moje su pustinja. Preostale priče pred nama, razvejani pogledi.

____________________________________________________________________________

STRAHINJA MLAĐENOVIĆ rođen je u Novom Sadu 1991. godine. Završio je jezičku gimnaziju u Sremskim Karlovcima, zatim osnovne i master studije multimedijalne režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za master rad je napisao i režirao dugometražni igrani film Ona je živa. U toku studija je režirao pet kratkometražnih filmova, među kojima su adaptacije pripovetki Danila Kiša i F.M. Dostojevskog, dve celovečernje predstave i dve radio drame, adaptacije priča Gorana Petrovića i Mike Antića. Nakon završenih studija je radio dokumentarne i igrane filmove na Kosovu i Metohiji, kao i predstave i kratke filmove u Ljubljani. Objavio je roman LOCUS AMOENUS ili Priča o dečkonji i devojčurku (Matica srpska, 2019).

NOVE PJESME VANDE PETANJEK

ZAUZIMANJA

u selu šljiva dok gledamo u sunce
u nas je kao u panoramu
legla neupitna velika kuća
probija se kroz jezik pa se povuče
kad se vrati već je nešto drugo
ali nastoji zbaciti vanjski svijet
s ramena u prsa
u sredinu svega.
tu žive duhovni umjetnici
u koloritnom razlikovanju važnog od nevažnog
i obući ćeš se pred njima kao divlja kasna šuma
želeći sakriti masni nanos na zupčaniku jezika.
ali ljutnja se gomila i mora izaći
i biti lahor nije neka sreća
i koliko si tome pridonijela sama
neadresirana je pretpostavka kao i minsko polje
ali došlo je vrijeme da se progovara o utrobama
podrobnije i sveobuhvatno
s lijeva na desno
i u početku ispod pokraj i onkraj
kuća će uvijek pružati otpor.
ali ništa nije do kraja smrtno
postići ćeš različite svjetlosne efekte
kotači će te dovesti do bambusovih šupljina
i monsuna ćeš se napiti kao čiste alkemije
i bit će možda donekle neočekivano
predvečer se vratiti u kuću sadašnjeg trenutka
i otkrivati jedan novi svijet
potpuno bez sumnje
potpuno bez straha
ali u sredini svega uvijek je kuća
topla i sigurna i trajno upečaćena
puna nježnosti za krivi korak
s naramkom drva pred ulazom u grudi.

***

SHAH MAT

pred očima ljudi koji pružaju ruku na saučešće
najveća je revolucija prkositi godinama
i to ne nužno godinama koje slijede kroz sijede
već onima koje su se talogom prilijepile za opnu
nalikuju zakovicama pričvršćenima na perje
na perajama sitni vez protiv pokreta kojim smo željeli proglasiti slobodu
slobodu od ljudi
slobodu od napona
slobodu koja se pruža trbušnom stranom tijela
u takvu revoluciju kreće se izjutra
tihim nabiranjem podrepne peraje
kroz mirne dijelove muljevitoga dna
tokovima koji više ne obiluju kisikom
tijelo prelazi na drugu stranu
na površini uzeti grozdove zraka
i osloboditi se vremena
osloboditi se godina
besmislenih i vlažnih kao šeširi bez glava

dodirujem djedovo lice u mrtvačnici
povezano bijelom gazom da se ne nasmije
prastaro lice odjednom je glatko
i nategnuto preko jagodičnih kosti
zakovica je nerastavljivi spoj
umetnut u rupu koja prolazi kroz obje plohe
na jednom kraju zakovice nalazi se glava
a na drugom je kraju klin cilindričnog oblika
kontrola kvalitete je jednostavna
na tijelo se primjenjuje blagi pritisak
unukin poljubac u očnu duplju
male ruke pune volumena zraka
ništa se nije moglo učiniti
kralj je mrtav i više se ne miče
tijelo prelazi na drugu stranu
izlaze vjeverice ruku punih lješnjaka

udovice sjede ugniježdene i poluodsutne
naročito ujutro kad ustanu iz kreveta i premjeste se u fotelju raspršene pozornosti
električne jegulje pod suhom kožom ne ostavljaju im ništa ispeglano na crtu
baš naprotiv
pobacane bore preko nosne kosti gužvaju kožu kao da je od lana
snaga čovjeka nije dovoljna za postizanje prikladnije deformacije tijela
moja baka sjedi robusna u bademantilu i pita
je li vrijeme da otvorimo šampanjac
sloboda sad sve manje za nju ima smisla
ali pod razjašnjenim okolnostima ona je treba proglasiti
svaku minutu starija i teža
čeka da je napokon ostavimo na miru
izgužvana me prezrivo odgurne desnom štakom
naslućuje da ću i ja biti ona glatka žena
koja će uzalud prkositi revolucijom
u privremenom montažnom spoju s muškarcem
jer domaći su stranci i kad zajedno žive
i stranci su stranci kad ne pamte tko si
i stranci su domaći kad legnu među svijeće
i otići će s prvom pojavom dijagnoze
pogotovo kad ih u bijeloj pidžami
premjeste na odjel iza horizonta
negdje gdje su nam rekli da je toplije i bolje
ali spuštamo roletu da ne oslijepi do kraja
tijelo tada prelazi na drugu stranu
vidljivo svakom golom oku ptice
ja mu razvezujem bijelu gazu
deda se smije
sunce žvače baku

***

MLADI ATLAS

/majke su najusamljenija bića/

sve je u pripremi i na vrijeme će biti gotovo ali to čekanje
bože kako je dugo to čekanje
možda jer mi je predaleko
možda jer mi je preblizu
ali čekanje duže od samog čekanja
dočekat će me na kraju nepripremljenu za doček
i načekat ću se ako samo budem čekala
kao jučer u privatnoj zubarskoj čekaonici
gdje su mislili da ću biti jače impresionirana cijenom implantata ili obične plombe
ako na stoliću od preprozirnog stakla prelistam novi časopis o jedrilicama

nije svejedno čekati dijete
čekati u redu ili
čekati smrt
ali trošim puno vremena na to dok sjedim i čekam dolaske i odlaske
prije svega odlaske svih onih koji se najavljuju
indiferentni prema mojoj želji da sam sama sa sinom
ustanem pa se penjem uz stepenice kuće
prazne otkad je otišao na fakultet
otisci na krevetu jednake veličine kao tijelo uvaljano u visoku travu
nemam ih namjeru poravnavati ni danas i čini se da namjeru neću imati ni sutra
i dok se ne dovedem u prihvatljiviju fazu
prilagodba je jedini način prebroditi nedjelju
kuća je zaspala
vraćam se u poluspuštenu sobu u potkrovlju
krevet ispod kosine izmješten je kao rebro
nisam razvila sposobnost gledanja u mraku
pa pomičem u mislima stvari kojih se mogu sjetiti
u ruci držim malu prskalicu
iskre oko štapića kao pahuljice maslačka pred naletom zraka
magično područje titrave kuglice unosi u mene umirujući efekt
tako ću dočekati dolazak mlade godine
pod krivom pretpostavkom da i ja nju ulazim mlađa
samo zato što se čvrsto držim za prskalicu koju sam otela nekom djetetu na cesti

iznad nas netko svake noći hoda
nenavikla sam na boravak u vrtu ali vrt me je spasio svojim zelenim njedrima
i potaknuo obnovu mnogih stanica koje su se sakrile pod mali pokrov crvotočine
u vrtu spavam
u vrtu se skidam
u vrtu i dalje spremno očekujem
ja gušterica u trenucima dokolice dok mi ne izraste rep odsječen kamenom
u vrtu i zaboravljam
zaboravljam često i bojim se zaboravljanja više od ljudi
a onda zaboravim i psi se povuku
kuća legne na svoju sjenu
i meni bude lakše

ne znam je li prošlo puno ili malo
u vrt je ušao mladi muškarac i nešto je poznato čučnulo u meni
pomalo zazirem ali drži me za rukavicu
unio me je u osmijeh
čini mi se da me i nosi

u zidove se ne vraćam
ostajemo u vrtu
kuća je otrčala za mjesečevom špicom

_____________________________________________________________________

VANDA PETANJEK rođena je 1978. godine u Čakovcu. Diplomirala je hrvatski i engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Piše na hrvatskom i engleskom jeziku. Pjesme su joj objavljene u časopisu Poezija, Polja, Fantom slobode, Tema i Riječi, na književnim internetskim portalima te na Trećem programu Hrvatskog radija. Pjesme prevedene na engleski jezik objavljene su u časopisu Live Encounters. Živi i radi u Zagrebu.

proudly presenting: POEZIJA VIKTORIJE ĆOSIĆ

NASLEDSTVO

Grčevito se držim za sve što će da prođe,
Za krzno boje mandarine, za kosu,
Za ove prste i za glavu

Lenjost se rasipa i zadobija oblik mog tela
naspram upornosti s kojom se zalećem
u prva vrata,
koja bi me primila
Nasledila sam od majke široke kukove i neutaživu želju
Za ljubavlju

***

NIKAD SAMLJI NEGO KRAJEM JULA
Ivan V. Lalić

Krajem avgusta i početkom septembra
Nedelja godišnjeg kalendara kad
nemir ključa na trideset stepeni a
iza datuma se nazire kraj gori od onog
kad su mislili da je zemlja ravna ploča
Celo leto sam sedela i čitala poeziju
devojka koja je izbegla i piše o
velikim požarima i hrabrim majkama
Čitala sam i nazive WIFI-ja sa kojima se
telefon slučajno i naivno poveže
iskrenije nego ti i ja
Živimo u istoj kući ali mi smo
dva zatvorenika u dalekim tamnicama
samo nas isti čuvar tuče
Mama, ne znam o čemu misliš
Znam da
Ti i ja nikad nećemo izbeći preko reke
sela ili grada
Samo jedna od druge
Nikad samlji nego kad se leto širi i lomi beton
a nijedan malter neće popuniti
Dane koje smo oprljili vrelinom.

***

NIJE NAM LEPO, NEMA SIGURNOSTI

Možda samo u blizini benziskih pumpi,
24h svetlost i kafa, miris lepljivog poda
mi imamo lepe oči,
a to je tako nevažno,
jer sve je opasnost za mekanu ljudsku glavu.
Nekad mislim ne umire se tako lako,
Nekad samo zaspiš
Nekad mogu da te slušam,
Nekad me samo zamrse tvoje lokne.
Zovem te da ti kažem,
Redovi su kolona mrava i
očajna sam na pomisao o nasilju,
Počinjem da vrištim i svrbe me tabani,
Ti kažeš dobri su filmovi,
Samo me pokreni,
Jer neću ništa više da naučim.

***

RAZVOJ

Trošim svoje resurse na tebe
Svoje prirodne resurse
Ti si rudar, a moje srce je
crveni bakar
Požari lako buknu ispod zemlje
Ti obično kosiš
Pod jarkim suncem sa znojem u očima
Sa suvom travom pokosiš i cveće moje livade
Ti si buldožer koji
Sravni sve
brežuljke na svom putu
Ti si bušan oluk koji me rasipa
svugde po zemlji
Koliko ću još moći
da se obnavljam?

***

DETINJSTVO

Nedostaju mi ogrebotine na kolenima,
na stopalima
i neko da mi kaže
da će zarasti.

__________________________________________________________________________

VIKTORIJA ĆOSIĆ (1998, Beograd) svima preporučuje da pročitaju knjigu Sto slučajeva Danila Harmsa. Studira italijanski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pohađala je radionicu Ognjenke Lakićević. Objavljena je u zborniku Rukopisi 42 i 43. Želela bi da prevede više pesama Alde Merini. Njene omiljene reči su ranjivost, održivost i razumevanje.

KRATKA PRIČA ERNADA OSMIĆA

UNIVERZITETSKI MAČAK

Motala se oko nogu nestrpljivih studenata koji su u velikom hodniku prvog sprata zgrade fakulteta očekivali moj dolazak. Bila je prilično čista, bijela i odvratna na način na koji to samo mačke uspijevaju da budu: jezikom je dosezala do krajnjih tačaka dobrog ukusa. Higijena, neko bi rekao.
Nezahvalni kolegij fluidne mehanike bio je moje prokletstvo. Formule sam, naravno, napamet znao – sanjao sam ih; nikakvo čudo što tako brzo postadoh i doktor nauka. Doktor Mirzet Hasić, redovni profesor, harmonija za uši. Tek kad dobiješ titulu, stekneš i znanje, a ne obratno – kako mnogi pogrešno misle.
E sad, valja prenijeti to što znam o gasovima i tekućinama i novim naraštajima. Kako? Uspio sam sve strpati u svoju glavu, ali kako strpati u tuđu?
Bio sam nervozan, moram priznati, tog prvog dana nove školske godine. Univerzitetska mačka se motala po hodniku, ali je niko nije primjećivao osim mene.
„Preživjela je ljeto“, pomislio sam dok sam se približavao učionici.
Predavanje sam započeo pitanjem: Šta su fluidi? Odgovor nisam dobio. Bio sam zaprepašten. Preda mnom su se prostirala lica tridesetak studenata druge godine, od kojih nijedan nije znao definiciju pojma koji je činio jednu polovinu naziva predmeta. Nisam se ni usudio upitati šta je mehanika.
Kući sam došao izmoren od ponavljanja kompletnog gradiva fizike iz srednje škole. Narednih pet godina sam tako dolazio kući. Bilo je tu i djece u međuvremenu, motali su mi se oko nogu dok sam gledao dnevnik u večernjim satima. Žena je bila vrijedna i lijepa. Pobrinuo sam se da zna šta su fluidi. Odmah sam joj na prvom sastanku objasnio, a ona je skontala.
– Eto, sad si obrazovanija od većine mojih studenata – rekao sam joj tad.
Njoj to, naravno, nije nikad bilo ni od kakve koristi (nije, ustvari, nikome, kad bolje razmislim, a možda i jest nekome na Zapadu).
Titula mi je ostarila. Deset godina je već nosim i već osjetim da je sve teža i teža. Gradivo iz srednje ostavio sam nastavnicima u srednjoj. Jebe mi se! Neka uče sami iz udžbenika.
Trebao bih i ja napisati udžbenik. Ma neću, mrsko mi. Djeca su mi u osnovnoj. Najstariji ima dvicu iz fizike. Rekao sam mu da me ne spominje pred profesoricom. Ja nemam ništa s tim. Ali zato zna šta su fluidi. Pobrinuo sam se za to.
Ovi studenti sve gluplji i gluplji iz godine u godinu. Propadamo kao država zato što ne znamo šta su fluidi.
Danas sam skratio predavanja. Nisam imao posebnog razloga, samo mi bilo mrsko više pričati. Otišao sam popiti kafu. Nikome nije smetalo. Studenti sretni, ja sretan, milina.
Zaboravio sam zakazati laboratorijske vježbe. Ne znam ni ko mi je asistent. Ko ga jebe! Sigurno neki glupan kao i svi ostali. Sigurno neki preambiciozni fizičar koji stremi za Nobelovom nagradom. Sretno, druže!
Hoće li se iko ikad sjetiti i promijeniti ove jebene smeđe pločice u ovom usranom hodniku fakulteta? Dvadeset godina isto smeđe govno gledam iz dana u dan. Danas je srijeda. Danas su konsultacije. Igrat ću pokera preko interneta, valjda niko ne dođe. I baš kad se ja opustim u svojoj kancelariji i počnem odnositi neku Samanthu iz Amerike svotu čipova, neko pokuca na vrata.
– Dobar dan, profesore, mogu l’ ući? – pitao je taj zdepasti momak s rokovnikom u ruci.
Sjeo je na stolicu.
– Izvoli – rekao sam preko volje i teškom mukom odvojio pogled od kompjuterskog ekrana.
Ne sjećam se šta mi je prolazilo kroz glavu dok mi je on postavljao svoja pitanja, ali je sigurno bilo zanimljivije od te njegove priče.
– Sačekaj, momak – prekinuo sam ga, ne mogavši ga više slušati. – Šta su fluidi?
Nijemo se skamenio. Znao sam ja kakvi su to studenti. Ne idu na konsultacije da nešto saznaju, nego da profesoru daju do znanja da postoje tu negdje na fakultetu. Jedini studenti koji su gori od ovakvih su one studentice koje u pola osam ujutro dođu na ispit sređene kao za kakvog izlaska u disko. Onaj ko uči doći će s podočnjacima na ispit, a ne napuderisanog nosa.
To bi trebalo postaviti ko pravilo neko: Uslov za izlazak na ispit su izraziti podočnjaci.
– Čuješ ti mene? Šta su fluidi? – ponovio sam pitanje.
Nije znao odgovor.
– Dođi kolega kad budeš znao o čemu hoćeš da mi pripovijedaš – rekao sam oštro, a trebao sam i oštrije.
On je tiho izašao.
Djeca mi studiraju u Italiji, hoću reći, jedan studira, drugi radi na baušteli, ali zna šta su fluidi. Žena umrla nedavno. Bila je sretna – valjda. I ona je znala šta su fluidi, pa vjerovatno i nije bila sretna.
Napisao sam knjigu. Vrijeme je, pomislio sam. Trideset godina doktor, a nikako pravu knjigu da napišem. Zove se Fluidi u svakodnevnom životu, zbirka poezije. Tematiziram ljudsku zaostalost; imam mnogo građe i fusnota.
Vratio sam se sinoć sa neke univerzitetske svečanosti. Moj bivši asistent osvojio EPS Europhysics Prize, neka nagrada što je daju ljudima koji imaju viška vremena. U svakom slučaju, nije Nobel, tako da se može posrat na nju. Kažu, međutim, da će biti akademik. Ko ga jebe! I to je samo još jedna titula koja čovjeka umara i pritišće. Mijenjao bih titulu za još života, da mogu.
Postao sam senilan, ja mislim, i ubrzo sam penzionisan.
Zadnji dan pred penziju insistirao sam da održim posljednja predavanja.
– Zna li ko šta su fluidi? – pitao sam drugu godinu.
Niko nije znao odgovor. Predavanje je prošlo u ponavljanju gradiva iz srednje škole. Uručeno mi je i cvijeće u hodniku smeđih, govnastih pločica. A onda su se svi razišli. Kod kuće me niko nije čekao pa mi se nije žurilo. Sjedio sam nekoliko sati u tom hodniku. Gledao sam izlizane klupe, razne pločice, krnjave zidove i učini mi se kao da sve to po prvi put vidim.
Iza ćoška je naišla mačka. Glavu odmah zari u svoje dupe – odvratno; gledao sam neko vrijeme ritual njenog čišćenja, a onda sam krenuo kući.
A šta se onda desilo niko mi ne mora vjerovati, ali je istinito kao i ostatak ove moje priče. Kada sam krenuo prema stepenicama koje vode do prizemlja, zadnji put sam se okrenuo prema tom prelijepom hodniku i pogledao sam mački ravno u oči. Ona je otvorila usta i čudnim mačijim glasom rekla:
– Fluidi su gasovi i tekućine.
Bila je to skromna definicija, ali zadovoljavajuća. Odmah nakon toga nastavila je sa tim, uistinu, profinjenim činom lične higijene, a ja sam zadovoljan krenuo kući, znajući da mi život ne prođe tek tako.

__________________________________________________________________________

ERNAD OSMIĆ rođen je u Brčkom 1989. godine. U periodu od 1992. do 1999. godine živio je u Hamburgu, Njemačka. Dodiplomski i master studij završava u Tuzli na Filozofskom fakultetu na Odsjeku za bosanski jezik i književnost. Bavi se pisanjem i čitanjem. Objavio je zbirke poezije „Inat jezika“ (2016.) i „Bosanski robot“ (2018). Živi i radi u svom rodnom gradu.

– priča “Univerzitetski mačak” osvojila je 3. nagradu na književnom natječaju West Herzegowina Festa 2017. godine i objavljena je u festivalskom zborniku

DVIJE PJESME SILBE LJUTAK

SKRIVANJE

Mijaukni kod ružičaste breze
s one grane što strši ljepuškasto
u gusto naseljenu atmosferu

Budi u zelenom traperu
od domaće konoplje
iz sobe s ljekovitom namjenom
Za mirisno ulje i tkaninu

Stavila sam ga iza ušiju
Želim nahraniti krijesnice i leptire

Oprezno se približi samodostatnom
carstvu i mirovnoj vladavini
Bosonog
Ako si masnu kosu oprao jajetom

Znojni pazusi su uredu
I ja sam mokra prirodom

Opreznije glasnoće
nerazumljivo dvonožnima
glasaj se kao živima i zarezanog vrata
da ne prizovemo ljude

***

ODRAZ

Mislim da sam ja
Nosi pletenicu na stranu iza lijevog uha
kao što sam napravila poslije tuširanja
Žvače bijelim zrncima začinjene perece
namočene u čaj s umjetnim kestenovim medom
Nalikujemo jer ne zatvaramo
portal do unutrašnjosti u hranjenju
Zapljuckujem tanku površinu s koje me gleda
Vraća mi još veće kletve i grude razmočenog tijesta

Podsjećaju me na prve dane kojih se sjećam
Teta u vrtiću sa spaljenim minivalom
davala mi je takve kad nisam spavala
Bili su gorki
Stapali se sa slinom
Ljuto su letjeli u izblajhane kovrče
Previše me ušuškavala bijelim plahtama
a ja ne želim spavati

Želim jesti samo bijelo tijesto
sa šećerom umjesto soli
Trska i repa se više ne uzgajaju
Škrti državnici su dali razrijeđeni uran
za špricanje voćaka na sunčanoj strani
Pčele su pomrle

Čudne ose dolaze s obale u njihova gnijezda
Umočile su krila u duboki ocean
i donijele kristalne granule
Izgledaju kao šećer
Izgledam kao ja

_________________________________________________________________________

SILBA LJUTAK rođena je 1999. godine u Zagrebu. Završila je opću gimnaziju u Srednjoj školi Zlatar. Trenutno živi u Zagrebu, studira Psihologiju na Fakultetu hrvatskih studija i bavi se freelance prevođenjem na engleski jezik te literarnim radom. Piše i objavljuje poeziju i prozu na portalima i u časopisima poput Večernjeg lista, Kola, Kritične mase, Metafore, Kvake, Čovjek-Časopis, Strane itd.

temat SUICID: ČETIRI PJESME ALMIRA ZALIHIĆA

CEDULJE

U univerzitetskoj biblioteci,
u centru Beča, o veliki luster
u čitaonici objesio se bibliotekar
Klaus Štajner zato što poslije
dvadeset i dvije godine rada
više nije mogao da,
kako je pisalo na cedulji
koju je za sobom ostavio,
podnese da prima i izdaje knjige,
koje su bile napisane
samo zato da bi izazivale nesreću,
pri čemu se pozvao
na sve do tada napisane knjige.

To me je podsjetilo na mog djeda
koji je bio šumar na Grepku
kod Nevesinja, i koji je na Carevoj česmi
u usta ugurao cijev crnog parabeluma
i pritisnuo okidač jer više nije mogao
da podnese sopstvenu nesreću.

I on je tu svoju spoznaju napisao na cedulji.

***

MESAR, PODNE

Objesio se naš mesar,
Hodo Krkmišević, zvani Koska
i jezik mu se tužno njiše
lijevo-desno, desno-lijevo.

Izvijen iznad ostavljenog sebe,
iznad napuštenog sebe,
vidi se kao predmet
i njegovo tijelo više nema smisla.

Podne je, opet, podne je,
i plaču s nama praznouste šerpe.

A tijela naša,
te stjenice što hodaju neuravnotežene,
oble se ko tepsije,
i uzalud pjesnici
besplatno simuliraju Hrista
miloglasni ko ožiljci na leđima
mazohista.

***

TELEGRAM SAMOM SEBI

Velika
crna slova
nepozvana
prenoćiše
u mojoj kući

Dočekah ih
kao goste

Kažu da sam
bezlična zamjenica
prvog lica samoće
kroz koju nije
probijen
ventilacioni otvor

Misle da sam To

Mislim da To nisam

Potom ispisujem oporuku
vretenastim nitima
velikih crnih slova
kojim je moja koža
zašivena za moju dušu

* * *

Znam da ću vrata svog doma,
vrlo brzo, zatvoriti zauvijek.
Zato ubrzano razmišljam
šta da napišem na ceduljici.

Zgađen sopstvenim kukavičlukom,
voljeni moji, ja vas moram napustiti.
Bogu se, kažu, mora prići s lica.

Ubrzo počinje da puše vjetar
i papir mi izmiče
iz ruku.

____________________________________________________________________

ALMIR ZALIHIĆ rođen je 1960. godine u Mostaru. Pjesnik, prozaista, književni kritičar, antologičar.
Zastupljen je u bosanskohercegovačkim, balkanskim i evropskim antologijama i pregledima.
Radovi su mu prevođeni na engleski, njemački, ruski, italijanski, francuski, makedonski, švedski, arapski, slovenački, albanski i turski jezik.
Objavio je 25 knjiga.

ne propustite: PJESMA ZORANE MILIĆ

Moja je mama imala godina
Manje nego ja sad
I nije znala da vozi
Isto kao ja sad
I vukla je u rukama dvoje dece
Kao ja nikad
Dok je mom tati vadila gelere
Iz žilavih, fudbalerskih nogu
Koje su poslednju loptu šutnule
Prethodnog leta

Moj se tata pre nošenja puške pentrao po banderama
Pamtiću da je godinama kasnije samo igrao šah
I tukao brata i mene da nas očeliči
Mama bi s grižom savesti znala reći
Nije mu lako, ne znate kroz šta je on sve prošao u životu
Možda je bio primoran i da ubije nekog
Ja znam samo da je ubijao boga u nama
I da ga na to niko nije terao
Volela bih da sam mu smela reći
Nemoj, tata, ne znaš kroz šta prolazimo
A sad mi se čini da sam prošla
Kroz sve kao kroz maglu

Moja je mama bila uplašena
Kao ja kad pomislim da je moglo
Biti da je nema
Jače poređenje nemam
Ali mislim da joj je bilo tako
U trenutku kad je shvatila da
Stepenište nije dovoljno da sakrije
Ni strah ni njen porod od granata
I od onoga što je sledilo
Krv u žilama tog nesnosnog avgusta
Ja se ne sećam kako sam se zvala
Znam da me je dozivala
Ostavi tu lutku i uhvati brata
Ali, mama, noga joj je bosa
Čekaće te to sve kad se vratimo
Spusti je u taj koferčić da spava
Ne brini, ona nikome ne treba
Neće je dirati
Ali meni je trebalo
I to lakovano koferče za medicinsku opremu
I raščupana lutka bez jedne cipele
Lepa Brena u crvenim čizmama
I lego kockice u velikoj kanti
I izlizani meda kog sam vukla za pupak
Dok nije popucao po šavu
Dok nije zaličio na sve te ljude napolju
I oko toga smo se posvađale

Moja je mama sačekala
Da dođem u zrele godine
Pa onda još malo, za svaki slučaj
Kad mi je priznala da je delićem sebe ipak mrzela
Što je tad morala da vuče
Nerazumnu decu
I da istovremeno umire i preživljava zbog brige za nas
Jedno tek prohodalo, drugo preterano tvrdoglavo
Što li je uopšte rađala to mlađe
Svi su joj govorili da je luda
Znali su šta se sprema
U vazduhu se osećalo
Onda je zaplakala
Ne mislim ja to stvarno, nego sam bila sama i očajna
Vi ste oboje nastali iz ljubavi
U redu je, mama, čak i ako misliš stvarno
Meni padaju na pamet i gore stvari kad se osamim
Sve je to za ljude, jer je nastalo od ljudi
Pripadnici iste vrste nauče da žive s onim što rade jedni drugima
Ali nisam joj to rekla, sačekaću još malo

Moja je mama bila hrabra
Kao ja ponekad
Kad je sela u crnog forda
Potrpavši nas decu umesto
Spakovanog escajga za goste
Nikada korišćenog
I džakova moje odeće koju je nosio i brat
Iz nekog razloga nas je pokrila ćebetom
Budite ispod te deke i ne mrdajte
A odozgo je nabacala rolne toalet papira
I dva porodična albuma
U kojima su se gužvale roditeljske slike s Plitvica i Bleda
I uglavnom dečje slike
S odsečenim glavama ili nogama
Uvek je nešto falilo kad mama kadrira
Tad je tek učila da fotografiše
A bila su samo 24 snimka po filmu
I dan-danas nije talenat
Ali sačuvala nam je glave na ramenima
Za to baš moraš biti talentovan
I sad smo svi zajedno na slici
Smejemo se na polici iznad televizora
I pravimo se da je jedino ovako moglo biti
I da nam se ništa nije moglo desiti
Kad je krenula van zvanične kolone
Prateći tatin savet i traktor njegovog prijatelja
On zna prečice, brže ćete stići
A ja ću da vas sustignem
Da li se čoveku uopšte žuri kad ne zna kuda će
Sam sa sobom
Pogotovo kad je žena
I to s decom koja malo kmeče, pa dremaju
Između konzervi i rolni
Kao nasukane ribe

Moj je tata osećao
Kao što ja osećam
Da je razapet između duga prema otadžbini i brige o svemu ostalom
Njemu je porodica bila sve ostalo
Verujem da je tad kroz suzne kanale izbacio
Sve zalihe vode iz sebe
Predviđene za takvu patnju
I da mu sad telo sačinjava manji vodeni procenat nego što je naš
Jer ga nikad nisam videla da plače
A čovek mora da plače bar jedanput
Moj je tata bio razočaran
Kao što se nadam da nikad neću
Kad je pobratimu poverio ključeve od naše kuće
Da bi u slučaju ako od nje nešto ostane
Jednom mogao da je proda
I kad je taj pobratim spalio sve godine drugovanja
Zajedno s maminim zavesama
Dok je tata bio pod nekom jačom vatrom
I jednog poniznog dana otkupio zemljište
Za pišljivi cvonjak

Moja je mama bila neutešna
Tek kad smo došli na sigurno
Jer joj ništa nije tako izgledalo
I tu se slomila
Bila je nesigurna u svoj jezik
Bar dva dana je na njemu ridala
Pri pomisli da će joj deca biti siročići
Pri pomisli da je auto jedva izgurala iz nekog blata
Pri pomisli da je osedela na par mesta
I da joj se to desilo brže nego njenoj majci
Pri pomisli da možda stoji na rubu sveta
A mislila je da je to negde daleko, ne u susednoj zemlji
Moja je mama bila utešena
Tek kad je tata stigao kamionom elektrodistribucije
Čime je namirio neprimljene plate
I tople obroke i hladno oružje
Jebeš sve, sad ćemo ispočetka
Kako su mogli prvi ljudi
Tako ćemo i mi

Ja sam bila utešena
Kad je mama iz crnog forda izvukla
Ćebe i razmotani toalet papir
I kad sam spazila lakovani medicinski koferčić
I u njemu šaku lego kockica
Medino pupak-dugme
I raščupanu Lepu Brenu bez crvene čizme
S kojom sam te noći zaspala na podu
Moj bi brat sigurno imao šta reći
Da je bio sposoban da priča
Progovorio je tek pred prvi razred
Taman toliko da ga ne zadirkuju da je mutav

Tih smo dana rukama jeli iz istog tanjira
Zatim smo prvih nedelja čekali
Svako svoj red da koristi kašiku
I tako je bilo do tatinog prvog posla
Moji mama i tata nisu tad znali koliko su srećni
Što su umesto pribora za ručavanje
Uspeli da ponesu nešto neuništivo
U duplom dnu svog kofera za prvu pomoć.

_________________________________________________________________________

ZORANA MILIĆ (1989, Sisak) kretala se krivudavom linijom Hrvatska Kostajnica-Požarevac-Beograd-Požarevac. Zahvaljujući znanjima koja je stekla na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, trenutno živi i trudi se da ponovo piše u Požarevcu.

DVIJE PJESME SANDRE CVITKOVIĆ

JUNFERICA SA FUDBALSKOG STADIONA

U Zenici su prolaznici šaputali da od svega vrijeme najbrže leti
I to kad si zdrav, i kad ti ništa ne treba

A ulični su prodavači cijepljeni protiv epidemije i kiše,
a kako vidim i protiv kapitalizma

Jedan mi preporučuje beletristiku,
Pita jesam li zaljubljena
Pišem li poeziju
“Svatko je barem jednom u životu nešto napisao”
Imam i ispod pulta,
Za posebne prilike
Za posebne mušterije se uvijek čuvalo sa strane

Htjela sam ga pitati
Diše li teže kad na tv-u prikazuju Kad jaganjci utihnu

Ne znam kako da mu to kažem
Ali pogledi Clarice i doktora Lectora
su čista poezija

I nastavljaju se

Imate li možda takvu knjigu?

Bez novorođenčeta koje plače?

I majke koja se pita je li već razvilo intoleranciju na laktozu?

I oca koji prisustvuje porodu?

Može li i bez liječenja homofoba i islamofoba?

Imate li nešto o tome kako neustrašiva malena Clarice bulji u oči doktoru Lectoru?

Ako nema danas doći ću sutra,

I opet prekosutra

Dolazit ću svakog dana dok se netko ponovno ne zaljubi

***

TUŠ ZVANI BUĐENJE II

S nama je kao i sa književnim pravcima
Impresija kao slom živaca
Ekspresija kao hladan tuš

Kako drugačije da objasnim ovo što puca u meni
i jecaje s tvoje strane

Kažu da je to brak

Kada više nismo samo ti i ja
Nego imamo zajedničku budućnost

Godišnje odmore smo uzeli u augustu
Tad je i djeci ferije
Imamo i zajedničku djecu

I umjesto da vodimo ljubav,
Vodimo djecu da gledaju lutkarski igrokaz
Smijemo se na razglednici koju smo poslali tvojim roditeljima

Sjećaš li se kako smo živjeli bez petogodišnjeg plana?

Bez alarma i hipoteke,
Tvoje tetke iz Kanade i mog strica koji se svaki put napije pa vrijeđa goste?
Kad se uloge nisu podrazumijevale?

Dobili smo planove sa uputama
Ali ja razmišljam da odem
Prije nego li nam pošalju još jednu opomenu za hipoteku

Kraj se u naše razgovore uvukao nečujno
Ali ljudi ne odlaze dok god netko to ne spomene naglas

Ostavit ću knjige ispod kreveta
I kad god otvoriš neku od njih
Sjetit ćeš se o čemu sam tad govorila

Bit će to opore i teške rečenice
Laknut će ti što sam i dalje tu,
Ali bi bilo još lakše da nikad nisam ni bila

Odlazit ću toliko dugo
Da ćeš misliti da se uvijek vraćam kući
Ali stalo je već

Stignemo i zaključati vrata
I ugasiti svjetlo
Spustiti rolete i ugasiti svijeću
Prije nego krenem tiho jecati

___________________________________________________________________________

SANDRA CVITKOVIĆ rođena je u Doboju 1992. Magistrirala je na Filozofskom fakultetu u Mostaru. Poezija joj je objavljena u Zbornicima Rukopis 39, REZ i Garavi sokak. Dobitnica je nagrade Zdravko Pucak za prvu zbirku pjesama Lucidni zapisi. Radnim danima boravi u Minhenu, vikendima gdje i kako stigne.

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA DANIELA RADOČAJA “MUTACIJE BUNTA”, Istarski ogranak Društva hrvatskih književnika, 7/2020; pet pjesama

USPUTNA ANALIZA DOMAĆIH KNJIŽEVNIH NOVITETA

Određen postotak hrvatskih pisaca
nema melankolične likove,
niti je stvarnost njihovih knjiga obojena u crno.

Dva su moguća razloga za to:
1. radnja je smještena izvan RH;
2. pišu SF.

***

MOJ OTAC

Premda nije pročitao do kraja ni jednu moju knjigu
on me uporno predstavlja književnikom
svim svojim prijateljima
kad god ih sretnemo
ili netko od njih nenajavljeno svrati u goste.

Još nekoliko takvih susreta
pa bih i sam mogao povjerovati
u tu njegovu dirljivu priču.

***

EKIPA

Dok smo bili pankeri,
cugali bismo pivo,
slušali GG Allina
i rezali se po ramenima.

Onda nam je to dosadilo,
obrijali smo glave
i za šankom,
ama baš svakim pivom,
nazdravljali
svom predivnom gradu.

Dok nam nije
i to dosadilo.

Tada smo odlučili biti
samo cugeri.

I ide nam,
već neko vrijeme.

***

O PRIDJEVIMA I VJERI

– Bog je velik! – tvrde zaluđeni vjerski fanatici.
Ja možda vjerujem u Bibliju
i Isusa Krista,
ali definitivno ne vjerujem u veličinu
kao posebno bitan pridjev:
Marijana je imala velike sise,
pa se opet Slavica puno bolje jebala.

***

MUTACIJE BUNTA

Nekada sam po pročeljima zgrada
u užem centru grada
ispisivao neprimjerene grafite
protiv represivnog političkog režima,
bježeći od nadrkanih policijskih pendreka.

Danas, s vremena na vrijeme,
odvažim se nakon nužde
namjerno ne spustiti poklopac zahodske daske,
više iz lijenosti negoli kakvog bunta,
a pred ženinim već doživljenim bijesom
osjećam jednak adrenalin
sve do idućeg jutra.

___________________________________________________________________________

DANIEL RADOČAJ rođen je 1979. godine u Puli, gdje i živi. Književnim radovima zastupljen je u pedesetak književno-kulturoloških tiskovina. Član je Istarskoga ogranka Društva hrvatskih književnika, splitske Udruge za promicanje eksperimentalne umjetnosti DADAnti i Udruge hrvatskih aforista i humorista. Ponešto hvaljen, ponešto nagrađivan. Stekao je zvanje stručnog prvostupnika ekonomije.
Objavljene knjige:
Četrdeset i četiri plus šezdeset deveta, Književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, Srbija, 2006.
Velika smeđa fleka, Katapult, Rijeka, 2011.
Ponekad bih odlazio k njoj biciklom, Naklada Đuretić & Studio moderna d.o.o., Zagreb, 2013.
Vodič kroz Krležu ili Priča o godinama opasnog življenja (u suautorstvu s Ivanom Glišićem), Studio TiM, Rijeka, 2013.
Suprotno od nogometa ili Što za vrijeme utakmice rade tvoji prijatelji koji ne vole nogomet, Studio TiM, Rijeka, 2014.
Krleža i Veliki rat ili Kako smo pojeli Krležu od marcipana (u suautorstvu s Ivanom Glišićem), vlastita naklada, Pula, 2018.
Anatomija rastanaka, Studio TiM, Rijeka, 2019.

DVIJE PJESME TIJANE MILJKOVIĆ

SNEVAČ

Smisao je sna nepoznat snevaču.
Sanjala sam da smo negde odseljeni.
U ćošku od vlage stešnjeni.
Hodam teturavo po ivici pruge.
Jedini putnik si u vozu koji kroz mene prolazi.
Ostavljaš moje čulo sluha da podrhtava za tobom.
Neko u tvoje ime ubacuje anonimnu poruku ispod vrata.
Udišem život tim okrutnim rečima.
Ostavljaš moje čulo vida da slepi za tobom.
Bledo ubledim.
Tvoja meka koža silazi niz požarne stepenice.
Ostavljaš moje čulo dodira da se razboli u tesnoj ulici.
Nikli su jorgovani.
Govorim ti da im utišaš cvetanje.
Ostavljaš moje čulo mirisa da uvelo satruli.
Dve devojčice mi se sažale.
Nude mi ušećerene jabuke.
Ostavljaš moje čulo ukusa da u kutnjaku bolno urasta.
Otišao si i usput bacio moje osnove.
Sanjala sam da ti se odjednom gubi trag.
Posvuda je magla.
Dozivam te. Promukla sam. Gušim se.
Posvuda je magla.
Sa leđa mi prilazi doktorka iz detinjstva.
Kori me. Zašto ne čuvam svoja pluća.
Sutra ću otići na kontrolu.
Samo da svane.
Vraćam se u sobu. Lupam vratima.
Broj je 6 u ogledalu 9. Zato se ne vraćaš.
Sutra ću tužiti hotel.
Samo da svane.
Oko grančica od nogu stvara se bara otopljene vode.
Sutra ću kupiti jače cipele.
Samo da svane.
Ostavljeni mladić peva serenadu pod prozorom.
I ja sam ostavljena, pa ne pevam kada ne umem.
Sutra ću mu to reći.
Samo da svane.
Tražim mrvice koje nisi bacao. Nespreman si zaturen.
Sutra ću ti pokazati kako da ostaviš trag.
Samo da svane.
Kačim letke po mršavim banderama.
One oko sebe obavijaju tvoj lepi lik.
Sutra ću, samo da svane.
Smisao je sna nepoznat snevaču.

***

LJUBAV U IZMAŠTANOJ TEORIJI

Kada bih saznala da bolujem
od neke leka joj nema bolesti
Otišla bih na taj tvoj fakultet
kao prava revolucionarka najstrašnije protestvovala
dok ti ne izdaju diplomu
Pa da i sam shvatiš
da nisi želeo njome da se okitiš

Na lepe bih oči uzajmila džinovsko vozilo
prikladno za spržene italijanske magistrale
mada nikada nisam razumela taj poriv
koji ti budućnost podgreva
Ionako je ovo samo jedna ljubav u izmaštanoj teoriji
Božansko bi italijanstvo od tebe napravilo
smrtnika opijenog lutalicu

Povukla bih Princa za njegov muzikalni rukav
da ti talentovano odsvira voljeni Purple rain
Da ti se uši hidriraju od bučnih trubljenja
za usijanim volanom
Znam ja za Princa, pustite me da završim uobrazilju
Ionako si uvek imao izvrnute prohteve

Kada bi napokon otkrio ko stoji
iza tvoje suludo ničim izazvane sreće
Sačekala bih da me još malo omrzneš
A zatim bih te lukavo preduhitrila
i kao najčasniji vitez
proburazila sopstveno srce

_______________________________________________________________________

TIJANA MILJKOVIĆ rođena je 1992. godine u Kraljevu. Pohađala je Gimnaziju, zatim Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu. Trenutno predaje u školi stranih jezika.