TROMBOZA USAMLJENOSTI 2020.
sve sam učinila da ubijem zimu
ali sačekalo me je ironično proleće
od negrljenja, stvorilo mi se grumenje
u mišićima
melanholična distrofija
kontrakcije su onemogućene, ostala je samo
mišićna memorija
dijagnoza zvuči zlokobno
ali previše romantično da bismo poverovali:
tromboza usamljenosti
nešto nije u redu s kožom
crvenilo posvud
potvrđuje
perem je
toliko puta dnevno
skinula sam konačno sve
svaki trag da me je iko ikada dodirnuo
moja koža je fabrički savršena
crvenim pečatima overena dijagnoza:
beskontaktni dermatitis
stotine azurnih vena i krvnih sudova
i dve tvoje ključne kosti
pejzaž koji bi me možda utešio
samo da smeš da mi priđeš bliže
ja smem sve
ali neodlučnima više ne pružam
svoje duge ruke spasa
sve sam učinila da se imunizujem
na tuđu uzdržanost
antitela su nepostojana
sad znam
tačna dijagnoza: prolaznost
bolje da se ne navikavamo na grljenje
***
PRODAJA AUTA JE BILA SAMO JEDNA OD MOJIH LOŠIH IDEJA
juče popodne kada si me odbio
prva dva minuta nisam osećala noge
mutilo mi se u glavi
od sunca, hladnoće tvoje sintakse i preglasne dece
u parku punom ljudi s maskama oko vrata
još jedno sećanje
za nekoliko godina će postati varljivo
onda i nevažno, jedva čekam
ali oh juče
zagrlili smo se za rastanak
osećala sam zarđalu žičanu ogradu
između nas
pogledom ti ispratila leđa
niz koja su se slile naše tek načete porodične mitologije
kao i moj plan da te opet vidim
čim sam ušla u kola
pokušala sam da te poništim etil alkoholom
dok sam se isparkiravala,
sva nevažna sećanja zajedno
od početka mog sveta počela su da se slažu
u hronologiju mojih ubistava
u etapama
plakala sam sve do kragujevca
onda dala gas i vozila 170
prvi put ikada
auto se ponašao stabilno
okrenula sam jedan broj
i otkazala njegovu prodaju
kod ljiga sam već bila opet srećna
koja si ti budala
***
POVREMENA POUČNOST SNOVA
sanjala sam ježa prošle noći
mrak je šuškao dok sam mu prilazila
sela sam pored njega
pomazila ga između očiju
rekla mu ne boj se tako si lep
pet hiljada keratinskih bodlji
pozdravilo me je presijavanjem
podigao je uvis vrh njuške
koja mu se neprekidno mrdala
i obratio mi se
za san primerenim glasom
nalik na dečji
rekao mi je da te se čuvam
jer ćeš hteti da me imaš u blizini
a ne umeš da voliš
ponekad od stresa ježevima
otpadnu sve bodlje
biraj oko čega se trudiš,
čula sam reči iz vlažne trave
šum bodlji
podršku lišća
do kojeg se probijaju minerali iz zemlje
koja smelo bubri pod mojih nogama
mogla sam da se zakunem
kako svi oni navijaju za mene
dok na nas pazi sigurni mrak
_______________________________________________________________________
OGNJENKA LAKIĆEVIĆ rođena je u Beogradu, gde i dalje pokušava da živi. Završila Filološki fakultet na katedri za anglistiku.Zbirke: Ispod stepeništa (2002, Mali Nemo), Ulubljenja (internet izdanje), Troje (2016, Samizdat, grupa autora), Ljubavna pisma Guglu (Književna radionica Rašić, 2017.), Vodič kroz požare (Lom, 2019.).Članica alternativne rok grupe Autopark. Od 2014. drži radionice za pisanje poezije.
čovjek-časopis 